ODNOS PREMA SRPSKOJ TRADICIJI I VREDNOSTIMA EVROPE U GRAĐANSKIM PORODICAMA I SVETU UMETNOSTI XIX I XX VEKA
Prilog za potrebe projekta:
„Uticaj društvenih nauka i umetnosti na reevropeizaciju Vojvodine“[1]
Proučavajući godinama život i delo Lazara Kostića i pišući knjigu „Lenka Dunđerska“, suočavao sam se sa fenomenom specifičnog dvojstva u porodicama bogatih Srba, vlastelina, plemića, koji su negovali tradicije svoga naroda, pomagali njegovu borbu za oslobođenje i osamostaljivanje, od osamnaestog, pa sve do prvih decenija dvadesetog veka; isticali svoj otvoreni i neprikrivani nacionalizam, pomagali umetnike koji su imali takve poglede na svet, a svim svojim ponašanjem bili okrenuti ka evropskim, takozvanim vrednostima, kvalitativnim osobenostima evropejskog života, školovali se i decu svoju davali na škole na prestižnim evropskim univerzitetima, ne samo u Beču i Pešti, već i Cirihu, Koblencu, Parizu, Berlinu, Petrovgradu, Veneciji i drugim sredinama gde su postojali univerzitetski centri sa najboljim profesorima svoga vremena.
I sam Lazar Kostić, jedan od najboljih naših pesnika i nesumnjivo intelektualac najfinijeg kova, svojim životom i delom uzorit je primer evropskog intelektualizma u Vojvodstvu Srpskom. Ili u kulturnim i obrazovnim prostorima Dvojne monarhije, Austro-Ugarske. Od njega ćemo započeti ovu priču koja svedoči o okrenutostima evropskim vrednostima najviđenijih Srba onoga vremena, sledeći sudbine i delovanje Jovana Jovanovića Zmaja, Jakova Ignjatovića, Đure Jakšića, Mihaila Polita Desančića, Milice Stojadinović Srpkinje, Jovana Subotića, Jovana Đorđevića, Jovana Boškovića i, drugih, svakako, šire osvetljavajući, sa posebnim osvrtom na njegovu ulogu u srpskom nacionu, Svetozara Miletića.
Namera mi je, stoga i zapisujem ove redove, oslanjajući se na davno pročitane knjige i neka novija istraživanja, da primerima iz istorijskog kulturnog nasleđa, ustvrdim da je usvajanje takozvanih evropskih vrednosti, približavanja Evropi u širem smislu tih reči, u punom skladu sa istovremenim čuvanjem, negovanjem, isticanjem nacionalnih vrednosti i čuvanja tradicije svoga naroda. Kako onda, tako i sada.
Cvet srpske inteligencije iz prečanskih krajeva školovao se najvećma u Pešti i tu je bio centar okupljanja srpske školovane rodoljubive omladine, u okruženju „Tekelijanuma“ i zdušne materijalne podrške zadužbinara Save Tekelije, pa su se tamo našli i Jovan Jovanović i Lazar Kostić, koji je na Pravnom fakultetu bio jedan od najviđenijih studenata, a kasnije postao i doktor prava. Jedan od primera kako se afirmišu nacionalne vrednosti je čuveno predavanje Lazara Kostića u Bečkom naučnom klubu, 29. marta 1877. godine, „O ženskim karakterima u srpskoj narodnoj poeziji“. To je predavanje, zapravo u osnovi Kostićeva beseda, imalo velikog odjeka kod kulturne javnosti ne samo Beča. Tekst predavanja na nemačkom jeziku, a Kostić je govorio šest jezika, objavio je u celosti ruski poluzvanični organ St. Petzersburger Zeitung. Sem umetničkih, ovo predavanje je odjeknulo i snagom svojih filozofskih i političkih poruka, a malo se sačekalo na odjek u njegovoj sredini. Novosadski Javor je objavio tekst u kojem su i ove rečenice: „No ukoliko je isprva bilo, i koliko je predavač isprva više i ljućih neprijatelja imao, utoliko je docnije slavio tim veći trijumf, pošto je na ovom odista klizavom, i kao što smo videli podrivenom zemljištu, sjajno megdan održao i time osvetlao obraz i sebi i nama i čitavom srpskom narodu, čiju je pojeziju strancima prikazao tako razumljivo i lepo, da je svaki, pa i najveći protivnik priznati morao, da je ovaj narod više nešto nego sam zreo za takozvanu evropsku kulturu“. O tome da je posle predavanja Kostićevog „nama Srbima znatno porastao ugled u Društvu bečkih naučnika i književnika“ zapisao je u svojim uspomenama Todor Stefanović Vilovski i prosledio predavanje Srpskoj zori.
Mladi Lazar Kostić još je krajem 1861. godine održao u preodničkom krugu u Pešti predavanje „O Šekspiru i njegovim dramama“. U knjizi „Istorija Preodnice“ (SKZ, Beograd,1907.) Ignjat Pavlas je zapisao: „Preodnica je bila jedna od glavnih rasadnika omladinskog ideala, u njoj su se razvijale mnoge nacionalne-političke i književno-prosvetne ideje, i ona je od izvesnoga značaja u razvitku srpske književne i nacionalne misli“. Preodnica je omladinsko književno društvo, osnovano 1861. godine, a okupljalo je siromašne studente Peštanskog univerziteta – Tekelijanuma. Tu su se negovale nacionalne ideje najcenjenijih mladih srpskih intelektualaca koji su studirali u Budimpešti.
U svojoj knjizi „Posledni srpski pankalist“ (Političko-filozofska biografija Laze Kostića; izdanje „Stylosa“, Novi Sad, 2004.), Dejan Mikavica piše: „U celini uzevši, filozofsko-politički pogledi Laze Kostića najsnažnije se manifestuju u njegovom pankalističkom, liberalnom i nacionalno-romantičarskom pristupu koji, istovremeno, negira i odbacuje radikalne i socijalističke metode u rešavanju društvenih i političkih pitanja. U osnovnim sastavnicama Kostićevog filozofsko-političkog promišljanja, reflektuju se i prelamaju iskre i uticaj, dometi i nedostaci, tadašnje naučne i filozofske misli i iskustva koje je ostavljala evropska građanska revolucija u svim domenima društvenog života i svim aspektima međunarodnih odnosa“. I još profesor Mikavica u poglavlju „Laza Kostić u Ujedinjenoj omladini srpskoj i Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci“ citira Jovana Skerlića, čije se, davno napisane, reči naslanjaju na pokušaj osvetljenja pisca ovih redaka europejstva nacionalno osvešćenih srpskih intelektulaca.
Naime, o uzorima i izvorima Ujedinjene omladine srpske (UOS) Jovan Skerlić je pisao: „Odmah na prvoj skupštini 1866. godine u Novom Sadu, Omladina postaje jedan opšti pokret svih energičnijih elemenata u narodu, da se narod osvesti, podigne, osposobi za nove uslove života i borbe za opstanak, nešto nalik na nemački Tugendbund. Najzad, bilo je tu i revolucionarnog shvatanja da treba spremiti narod za izvesni čas, izvoditi delo Nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, ugledanjem na italijansko karbonarstvo, Mladu Italiju, pokret Il Risorgimento, akciju Macinija i Garibaldija. Mešavinu od jednog akademskog saveza, nemačkih Burschenschafta i Tugenbundfa, grčke Heterije, italijanskog karbonarstva i Mlade Italije – predstavlja Ujedinjena omladina srpska“.
U knjizi „Evropski okviri srpske književnosti“ („Prosveta“, Beograd, 1970.), nezaobilaznom udžbeničkom, uz njegovu Teoriju književnosti, štivu svih studenata filozofskih fakulteta u nas, profesor dr Dragiša Živković unekoliko, s pravom, polemiše sa Skerlićevom evropeizacijom srpske književnosti.
„Skerlić, koji je svoju Istoriju (Istorija nove srpske književnosti) pisao sa poznatom pretenzijom na evropeizaciju srpske književnosti i nauke o njoj, uveo je evropsku književnu periodizaciju (francusko-nemačku) i u podelu nove srpske književnosti, označivši književne periode kao: racionalizam (jozefinizam), (od početka XVIII veka do 1810.), prelaz od racionalizma ka romantizmu (od 1810. do 1848.), romantizam (od 1848. do 1870.), realizam (od 1870. do 1900.), današnje doba (XX vek). Skerlićeva periodizacija, sa izvesnim manjim ili većim dopunama, važi i danas, pored svega toga što je i sam Skerlić uviđao suvišnu uprošćenost svoje podele i što su dalja ispitivanja pokazala da je istorija srpske književnosti mnogo specifičnija nego što to po ovoj Skerlićevoj podeli izgleda“.
U Skerlićevu shemu vrlo dobro mogu se uklopiti vodeći književnici iz Vojvodine, pa iz srpskih krajeva van Srbije, Šantićev hajneizam, Laza Kostić i šekspirizam, uticaj Hajnea i Šilera na Đjuru Jakšića, italijanskih romantičara i engleskih mističara na Njegoša, francuskih romantičara na Branka Radičevića, okrenutost ka evropskim kulturama čitavog Vukovog serkla u Beču (Zmaj, Kostić, Njegoš, Radičević, Šević, Mihailo Obrenović, Milica Stojadinović, Mina Karadžić), i kao dragocena dobit za afirmaciju srpske kulture podrška Getea, braće Grim, nemačkih pesnika Ludviga Augusta Frankla i Johana Gabriela Sajdla, koji su zdušno pomagali afirmaciju Milice Stojadinović Srpkinje, uz njene dobrotvorke i posestrime princezu Juliju Hunjadi i beserabijsku princezu Nataliju Keško, obe supruge Obrenovića, Mihaila i Milana. Svaki, iole verziraniji ljubitelj, a znalac posigurno dela spominjanih svetlih imena iz naše literature, i knez Mihailo Obrenović napisao je nekoliko lepih pesama, a Mina Karadžić je pisala za to vreme veoma modernu, avangardnu čak poeziju (ciklus pesama „Parodije“, na svom maternjem, nemačkom jeziku, na primer), setiće se da je svaki od njih bio veoma nacionalno orijentisan, oslonjen na vrednosti srpskih tradicija i srpske kulture, a okrenut svetlima velikih evropskih literatura, što je osnovna teza ovog mog rada, priloga zajedničkoj studiji članova VANU (Vojvođanske akademeije nauka i umetnosti).
Kako se ovim prilogom osmatra devetnaesti vek, u kojem je najveći uticaj na naše umetnike imao evropski romantičarski pokret, navodimo još jedan bitan deo iz knjige Dragiše Živkovića:
„Od svih stilskih formacija novovekovne evropske literature, romantizamje imao najpresudnijeg značaja za formiranje nove srpske književnosti XVIII i XIX veka. Razume se, ovde se pojam romantizma uzima u najširem mogućem značenju, počev od evropskog sentimentalizma i predromantizma, pa preko zrelogromantizma u Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj, sve do onih prelaznih epoha i mešovitih stilskih pojava koje karakterišu pojedine evropske literature prve polovine i sredine XIX veka (Puškin, Ljermontov i Gogolj u Rusiji, bideramajer u Francuskoj; prve dve decenije viktorijanske ere u Engleskoj). Pri tome valja odmah istaći da se srpska književnost vezivala ponajpre i ponajviše za one forme evropskog romantizma koje su izlazile iz okvira čiste i radikalne romantičarske teorije ikoje su i vremenski i stilski bile na marginama toga pokreta, bilo kao njegova prethodnica ili epigonska zaštitnica, bilo kao njegova mešavina s drugim stilskim formacijama XVIII i XIX veka. Činjenica je da se u srpskoj kritičkoj literaturi prve polovine XIX veka gotovo i ne pominju braća Šlegel, Novalis, Tik, Brentano, a da se i teorijski stavovi, sem u jednom ili u dva slučaja, ne uzimaju iz bogatog teorijskog fonda romantičarske poetike. Ne postoje ni prevodi najznačajnijih evropskih romantičara; V. Igo biće skoro jedini veliki romantičar koji se kod Srba intenzivnije prevodi, i to tek u drugoj polovini veka. Neke bitne crte romantičarske poetike pojaviće se, doduše, kod S. M. Sarajlije i Njegoša, kao i u stihovima Zmaja, Jakšića, L. Kostića (metafizika smrti, titanizam, pojam beskonačnosti, romantičarska ironija), ali kod onih poslednjih tek šezdesetih i sedamdesetih godina, u doba kada se već uveliko prevode Turgenjev i Tolstoj i kada L. Kostić u svojim estetičkim i filozofskim spisima zasniva spenserovsku fiziološku estetiku kod nas.“
Najbliža Evropa u kulturološkom, pa i geografskom smislu, našim intelektualcima u Vojvodini bili su Mađarska i Austrija, ili, jedno vreme Austro – Ugarska monarhija. Deca viđenijih porodica su najćešće školovana u Beču i Pešti, valja istaći da su bogati Vojvođani na visoke škole davali i svoje kćerke, a najpoznatiji primer je Lenka Dunđerska, najmlađa, treća kćerka Lazareva, koja se školovala na elitnoj školi, Institutu za engleske gospođice u Pešti i Višem vaspitnom zavodu u Beču, školovala glas, bila vrsna pijanistkinja, govorila četiri svetska jezika, bila prvakinja u vožnji lakih kočija. Svetozar Miletić, na primer, umoran od izneverenih očekivanja iz 1848. godine, odlazi da nastavi studije 1849. godine u Beč, pomognut izdašnom stipendijom Mihaila Obrenovića i studije završava 1854. godine i jedno vreme radi kao sudski pristav u Lugošu da bi se u Novi Sad, po otvaranju advokatske kancelarije, vratio tek krajem 1856. godine. U Pešti se školovao i sin jednog od najbogatijih Novosađana Šandora Adamovića mladi Stevan Adamović, najmlađi doktor prava promovisan na Pravnom fakultetu u Budimpešti, a kasnije advokat i gradonačelnik Novog Sada. U novosadskim čaršijskim pričama Lepi Steva, kako su ga u gradu odmila zvali, bio je viđen kao mogući prosac lepe Jelene Lenke Dunđerske, kćeri najbogatijeg Srbina u Vojvodini Lazara Dunđerskog.
I najbogatiji veleposednici i industrijalci u Srbiji bili su proevropski orijentisani. Ilija Milosavljević Kolarac je 1861. godine osnovao svoj književni fond i, kako piše Milan Jovanović-Stojimirović u knjizi „Siluete starog Beograda“, „…bio poznat kao stari gospodin koji voli napredne ljude, u prvome redu zapadnjake, koji pomaže književnike, koji daje bogate priloge i koji rado sluša diskusije učenih ljudi oko sebe, a oni su, naravno, kritikovali režim, govorili o reformama, o narodnim potrebama i o zlu koje je pritiskivalo Srbiju u obliku birokratije, zelenaštva, policijske stege i samovolje ministara neodgovornih pred Skupštinom i javnošću“. Kao ljubitelj knjige, u okviru svoga Fonda, kao prvo izdanje objavio je Rašićev prevod romana Grof od Monte Krista od A. Dime Oca, i u tom divot izdanju, kao i drugim knjigama dok je Fond trajao, uvek se na prvim stranama nalazila „njegova slika koja ga prikazuje kao snažnog čoveka u bundi od samura koja je onda mogla stajati 500 dukata“. (Milan Jovanović-Stojimirović: Ilija Kolarac)
Kapetan Miša Anastasijević je velikim novčanim ulozima pomogao Narodno pozorište i Srpsko čitalište u Beogradu, a svoje monumentalno Kapetan-Mišino zdanije poklonio svome otečestvu, kada mu je, na Svetoandrejskoj skupštini, kojoj je i predsedavao, propao plan da na presto Srbije dovede svoga zeta, najstarijeg unuka Karađorđevog, sina Aleksijevog, Đorđa, ruskog oficira i pariskog mondena, za koga je udao Saru, svoju najmlađu kćerku miljenicu.
U Novom Sadu i većim vojvođanskim gradovima svaki trgovački kalfa morao je, sem svoga maternjeg, poznavati još dva jezika društvene sredine. Najpoznatiji i najpopularniji književnik onoga vremena, kojeg se dotiče ova priča, Jovan Jovanović Zmaj, po završetku studija medicine, osamio se godinu dana u Halašu da bi naučio mađarski jezik, što mu je kasnije bilo od velike pomoći u njegovom prevodilačkom radu. Preveo je preko stotinu pesama iz dvanaest nacionalnih literatura, Getea, Puškina, Ljermontova, Hajnea, Sili Pridoma, Tenisona, Petefija, a sem Šandora Petefija, kada se radi o mađarskoj književnosti, prevodio je Aranja, Đulaija, Tota, Garaija i preveo u celosti čuvenu Madačevu „Čovekovu tragediju“. Najveća zahvala njemu, kao prevodiocu, mogla bi biti, sem visokog priznanja Mađarske akademije nauka, Teslina naklonjenost njegovoj poeziji i prevodi njegovih pesama na engleski koje je Nikola Tesla sačinio i objavio u Americi.
U srednjim svojim godinama, u vreme velike popularnosti međ čitalaštvom književnosti pisane na srpskom jeziku, Jakov Ignjatović je, rođen u Sent Andreji, imao među svojima, u krugu nacionalnih i književnih prvaka, izvesnih neprilika zbog zalaganja za što veću saradnju sa Mađarskom, ne samo u okvirima kulture i umetnosti. U predgovoru Ignjatovićevoj, skrajnutoj i malo čitanoj knjizi „Misli o srpskom narodu“, svojevrsnoj istoriji srpskoga naroda („Matica srpska“, Novi Sad, 1988.), Živojin Boškov je napisao:
„Kad su posle pada Bahova apsolutizma 1859. oni dobri Srbi koji su njega 1848. zbog zauzimanja za srpsko-mađarsku saradnju protiv Beča, proglasili za rđavog Srbina, mađarona, zatvarali ga i sudili mu, postali veći mađaroni nego što je on bio onda, a sam veći Srbin nego oni, Ignjatović je dobio najbolje nacionalno, političko i moralno zadovoljenje: nije on prihvatio njihov nego oni njegov nacionalno-politički program. Što mu je još više godilo, bilo je to što su se približavanju Mađarima jače nego on isticali Svetozar Miletić i njegovi najbliži istomišljenici. U bratimljenju Srba i Mađara – ocenjivano je tadašnje raspoloženje – ne prednjači Ignjatović, nego uz Miletića njegovi saradnici Jovan Đorđević i Jovan Jovanović Zmaj. Ignjatović je tada ušao u krug vodećih srpskih intelektualaca u Vojvodini, postao stalni član čuvenog društva književnika, umetnika i političara – Sv. Miletića, J. Đorđevića, N. Radonića, D. Mihajlovića Barona, Đ. Rajkovića, A. Popovića Zuba, Đ. Popovića Daničara, J. Jovanovića Zmaja, Đ. Jakšića, docnije i L. Kostića koje se od 1860. do 1863. svake večeri sastajalo u kafani kod „Pere Kamile“ i kakvom po viđenju, L. Kostića „mučno je da će ikad više srpstvo sastaviti i godinama skupljati na jednom mestu“. Cenjen, osim sa svojih prirodnih darova, svoje učenosti, široke kulture, znanja jezika (latinskog, nemačkog, mađarskog, francuskog, slovačkog i ruskog), odlične obaveštenosti o suvremenim političkim prilikama u Evropi, sada i zbog svoje nacionalne politike, rodoljublja, priznate odanosti svome narodu, on je početkom šezdesetih godina zauzimao i važne političke i kulturne položaje –bio veliki beležnik grada Novog Sada, kad Miletić gradonačelnik a Zmaj podbeležnik, najviđeniji srpski poslanik u Ugarskom saboru i kao slavan književnik bio na sve strane tražen i pozivan…“
U to vreme Novi Sad, „mali Pariz“ kako ga je nazivao Jakov Ignjatović, ili „srpska Atina“, kako je bilo uvreženo veličanje njegove lepote i kulturne samosvesnosti u Vojvodini, bio je u svakom pogledu grad okrenut svim modernim izazovima vremena, arhitektonskim, parkovskim, ugostiteljskim, turističkim, a posebno bogatstvom kulturnih događanja i velikim brojem dnevnih listova na nekoliko jezika kojima su govorili njegovi stanovnici (Srbi, Nemci, Mađari, Slovaci, Hrvati, Jevreji, Jermeni i drugi).
Druga polovina devetnaestog veka, a to vreme beše i vreme čuvenog okupljališta „Kod Kamile“, je vreme kada Novi Sad, nesporno, postaje duhovni centar srpskog naroda u svakom pogledu. Tih se godina preseljava iz Pešte „Matica srpska“ (1864.), osniva se Srpsko narodno pozorište (1861.), održava se Prva skupština Ujedinjene omladine srpske (1866.), obeležava se stogodišnjica rođenja velikog zadužbinara Save Tekelije (1861.), tristagodišnjica Šekspirovog rođenja (1864.), hiljadugodišnjica Ćirila i Metodija, pedesetogodišnjica umetničkog rada Jovana Jovanovića Zmaja. Novi Sad je pun kulturnih događanja, a to vreme nije zaboravljeno zahvaljujući ponajviše zapisima hroničara Novog Sada Trivuna Trive Militara, privatnog učitelja unuka dr Gedeona Dunđerskog.
Veze sa Evropom i svetom uspostavljaju se putem pošte i telefonije, a Novi Sad dobija i železnicu 1883. godine. Novine izlaze na srpskom, nemačkom, mađarskom i slovačkom jeziku. Izlazi i moderan, okrenut emancipaciji žena, časopis „Ženski svet“.
U prilogu za zbornik Stari Novi Sad I (Književna zajednica Novog Sada, 1991.), u svom prilogu naslovljenom: “Društveni i zabavni život Novosađana“, kustoskinja Muzeja grada Mirjana Džepina piše, oslanjajući se na zapise Vase Stajića i njegovo delo „Privreda Novog Sada“:
„U periodu obnove Novog Sada, kada su kuće po najnovijem ukusu i spolja i iznutra opravljene, a na mesto ranijih prizemnica sada podignute kuće na sprat, veće i prostranije, otvaraju se nove gostionice sa lepim salama za igranke, pozorišne predstave i druge svečane skupove. Njihovi vlasnici ih, već od 1852. putem oglasa u novinama svesrdno preporučuju novosadskoj publici. U ovim gostionicama se sastajala srpska inteligencija okupljena oko Miletića. Najpoznatija, „Kod Kamile“ ostala je zabeležena u literarnim spisima savremenika, kao mesto gde su se književnici, novinari, pesnici, slikari i drugi poslenici novosadskog javnog života sretali oko profesorskog stola, tu razgovarali o aktuelnim političkim i kulturno-prosvetnim problemima i događajima, tu se ponekad u dobrom raspoloženju zabavljali i veselili“.
I još beleži značajne kulturne događaje koji pokazuju sveopštu okrenutost Evropi: „Pedesetih godina daju se prve javne priredbe, koncerti, soarei, balovi. U građanskom strelištu svake nedelje i praznika svira vojna muzika, a povremeno se priređuju i vatrometi. U obnovljenom gradu život počinje da pulsira novom snagom.
Početkom šezdesetih godina češće se javljaju umetnici i zabavljači sa strane, a brojnija gostovanja se zapažaju pred kraj prošlog stoleća. Muzičke solističke koncerte, pored ostalih, daju umetnici iz Mađarske, Češke, Austrije, Rusije. Od muzičara među prvima ovde gostuju Kornelije Stanković (1855.) sa slikarom Stevom Todorovićem koji uspešno nastupa i kao pevač. I sledećih godina Stanković je u Novom Sadu održao nekoliko zapaženih koncerata. Novosadski dnevni listovi zabeležili su takođe, uspeh violinista Dragomira Krančevića i Nikole D. Svečina (1862.), i poznatog ruskog pevača Dimitrija Aleksandroviča Sjavjanskog (1867.) o čijim koncertima je sa ushićenjem pisao pesnik Laza Kostić. Zatim violončeliste Feri Klecera (1872.), dr Jovana Pačua, klavirski koncert (1875.), operskih pevača Gustava Valtera, Vladimira Boškovića, Žarka Savića, violinista Františeka Ondričeka, Jana Kubelika, pijanista Emila Sauera, Leopolda Godovskog i mnogih drugih“.
A kao specifično i vrlo značajno okupljanje oko čuvanja tradicija svoga naroda, čuvanja lepote jezika i običaja, održavaju se u hotelima Dunđerskog, najčešće, takozvane večeri BESEDE, sa biranim umetničkim programom, obično na nacionalne teme i sa uvodnim predavanjem, besedom nekog od značajnih stvaralaca toga vremena (Laza Kostić, J. J.Zmaj, Mihailo Polit Desančić, Jovan Bošković, Miša Dimitrijević, Jakov Ignjatović, Svetozar Miletić, Vasa Pušibrk i drugi), i neguju se veliki, masovni i humanitarnog karaktera Svetosavski balovi. Na Besedama je, posle uvodnog predavanja, priređivan umetnički program, a priređivači su se trudili da uz zvuke evropske uvek bude ponešto iz nacionalnog repertoara.
Pišući knjigu „Lenka Dunđerska“, tragajući za istinom o Lenki, kojoj je posvećena možda najlepša ljubavna pesma srpske poezije „Santa Maria della Salute“ Lazara Kostića, prelistao sam komplete časopisa „Ženski svet“ koji je uređivao Arkadije Varađanin, jedan od znamenitih srpskih intelektualaca onoga vremena i upravnik Više devojačke škole, koju je pohađala i Jelena Lenka Dunđerska, i pronašao novinski izveštaj o jedinom koncertnom nastupu Lenke Dunđerske u Novom Sadu, a na dobrotvornoj večeri za pomoć velikokikindskim pogorelcima posle velikog požara 1888. godine. Citiram deo iz napisa „Beseda s igrankom“ iz majskog broja „Ženskog sveta“:
„Drugi dan uskrsa, 25. aprila (7. maja) o.g. priredila je dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja u korist pogorelih Kikinđana besedu s igrankom uz sudelovanje vojničke petrovaradinske 70. Filipovićeve pukovnije i gospođica: Milke i Lenke Dunđerske, Vide Đ. Vukičevića i Vide Varađanina. Vojnička kapela otvorila je besedu s uvertirom iz opere Vilhelma Tela od Rosinija, a završila je sa slavenskim pesmama od Šuberta. Poznato je i širim krugovima, da ova kapela lepo i precizno svira, a ovom je prilikom sa svoje savršene tehnike zadivila publiku. Posle prve svirke odpevala je gđica Milka Dunđerska pesmu Kralj Tulski od Gunod-a, a potom odmah Autfenthalt od Šuberta, obe pesme tako skladno i vešto da bi zadovoljila – kao što je potpuno zadovoljila prisutne – i prve majstore ove struke. Treći je komad svirala gđica Vida Varađanina Hochzeitmarsch und Elfenreigen iz Mendelsonova Sommernachtstrauma od F. Lista. Stručnjaci ove vrste veštine kazuju, da je to vrlo težak komad i da je gđica Vida ipak potpuno savladala i lako i dobro odsvirala. Da je publika zadovoljna bila, vidi se i otuda, što je izazvala gđicu Vidu i ona je na to odsvirala još Prag je ovo, dr J. Pačua. Za ovom Vidom izašla je gđica Vida Đ. Vukičevića i deklamovala je Uskrs u pećskoj patrijaršiji, crnogorsko davorije. Misli se, da je to sastav samog oca g. Đure Vukičevića, jer nit nama nit je našim posvećenijim literatima poznat ovaj komad; ali možemo i piscu i deklamatorici čestitati, prvom na shodnom i lepom sastavu a drugoj na veštačkoj i živoj deklamaciji. Besedu je, mimo vojničke kapele, završila pesmama Ожиданије оd С. Донаурова i Loreley od Lista, gđica Lenka Dunđerska.
Gđica Lenka je svojom veštom pesmom i svojim gromkim a pritom čistim, uglađenim i izvežbanim glasom, zaista potvrdila onaj u publici napred raznešeni glas, da je to Dunđerskovo veče. Gđica Lenka je tako očarala publiku poslednjom pesmom, da je izazvana morala otpevati i Đulić od Tolingera. Publika je u svemu tako zadovoljna i ushićena, da je od reda svako samo čestitalo i hvalilo naše ove sudelačice. Veliko priznanje požnjela je i gđa A. Mihaelzen iz Budimpešte, jedno svojom lepom pratnjom pesama, a drugo svojom veštinom u učenju pesama, koje se u dovoljnoj meri pokazalo na ovim dvema njenim učenicama gđicama Milki i Lenki Dunđerskovoj. I publika je nagradila trud sudelačica, jer je bila i mnogobrojna, pokraj sveg toga, što je ovo prvi put bilo, kako ova zadruga postoji da se nije lično išlo i pozivalo na zabavu, a pritom vrlo odabrana, i što je već retka pojava, da je neobično jako pomložena bila sa stranim nesrpskim elementom. Bilo je našeg sveta i iz daljih krajeva, a osobito iz Srbije. Velika škola bila je zastupljena sa svoja tri člana: g. Jovanom Boškovićem, Đ. Milovanovićem i V. Karićem. Bilo je zemunaca, kovinaca, sentomašana, rumljana, žabaljčana, futožana, srp. bečejaca,bajaca, pančevaca i dr. Za ovim moralnim nije zaostao ni materijalan. Kako smo izvešteni, uteklo je koje od ulaznica, koje od dobrovoljnih priloga iz mesta i sa strane do sad blizu 500 forinata a preteće oko 300 forinata čiste hasne…“
Ovaj fragment ne svedoči samo o daru sestara Dunđerskih, pijanistkinje Vide Varađanin, sa kojom je često Lenka na porodičnim svečanostima svirala u četiri ruke, i recitatorke Vide Vukičević, u čijem sam spomenaru, vlasništvu bibliofila dr Vladimira Sakača, našao i Lenkinu pesmu i njen potpis, nego i o društvenoj atmosferi Novog Sada onoga vremena, negovanju višejezičnosti, tolerancije, verske uzajamnosti, poznavanju evropske a propagiranju svoje kulture. I bitna je, ma kako danas zvučala rogobatno, rečenica o prisustvu nesrpskog elementa na humanitarnoj večeri.
Gde god je bilo više naših studenata, iz raznih krajeva u kojima se govorio srpski jezik, bivalo je pokušaja, uspešnih, da se okupe i u sredinama gde studiraju popularišu, a i čuvaju, tradicije i kulturne vrednosti svoga roda. U „Avtobiografiji“ Jovana Subotića ima i jedan njegov zapis u kojem se seća svojih studentskih dana:
„Godine 1835/6. pozovem drugove Srblje na segedinskom Liceju te se sastanemo u svima rodovima lepoga štila.
Pozdrav toga društva našao je izraza u jednoj pesmi, koja je u „Liri“ štampana. (pesma „Pozdrav“, op. P.Z.)
Ovo je društvo bilo prvo, koje na ugarskim javnim učevnim zavodima, sastalo i radilo. Tečajem vremena pojave se takova društva među Srbljima i po drugim podobnim zavodima, skoro u svakom. Je li ono trajalo u Segedinu i posle, kad sam ja otišao, to ne znam. Pamtim, da je članom toga društva bio i Đorđe Maletić, slavni naš spisatelj, kasnijih godina, profesor i upravitelj kneževsko-srpske gimnazije u Beogradu“.
U studiji Rodoljuba Malenčića „Miletić“ (Matica srpska, Novi Sad, 1996.) opisana su prva, zapažena i uspešna, nastojanja Svetozara Miletića da okupi srpsku intelektualnu omladinu:
„U vreme prvog Miletićevog boravka u Požunu su, na Liceju, radile četiri đačke družine. Mađarska (Tarsasag), Nemačka (Deutsche Gesellschaft), Slovačka (Ustav) i Čitaonica i društvo srpsko. Poslednje dve radile su pod nadzirateljstvom i možda važnije od toga, duhovnim vođstvom Ljudevita Štura. Te školske godine (1844-45) Miletić je bio tajnik družine, a sledeće ga biraju za predsednika. Na njegov predlog, uvedena su tri časa predavanja filozofije i istorije osobito po Hegelu, i po jedan čas grčke, francuske i češke gramatike u „sravnjenju sa slovenskom“. Uskoro ga, međutim, poziva rektor i zabranjuje javni rad sednica. Miletić i još desetak drugara odluče da sednice drže tajno i da o tome „niko ne zna kromje neba i zemlje“. Tako su Srbi studenti i dalje održavali, kako Letopis svedoči, „istorična predavanja u slozi i ljubavi i sa pregledom sadašnjosti i pogledom budućnosti, nad kojom slavska zvezda jasno, u svoj krasoti svojoj svetli“.
Predstavnici družine pored toga su upriličili sastanak, odnosno posetili mitropolita Josifa Rajačića, koji je učestvovao u radu Dijete, ugarskog državnog saveta. Tom prilikom im je Rajačić obećao da će u Požunu podići pravoslavnu kapelu i poslati im sveštenika koji će srpskim studentima predavati veronauku.
Nekako u to vreme i Jovan Hadžić je objavio u Podunavki pozdrav srpskoj omladini u Požunu, što je društvo shvatilo osobitim odlikovanjem („Bili smo srećni što smo glasom najzvučnije srpske lire pozdravljeni“). A poslednjoj sednici družine te školske godine prisustvovao je Ljudevit Štur, nadziratelj.
Pun hvale za rad požunske srpske omladine je i Srpski narodni list Teodora Pavlovića, posebno hvaleći Miletićevu ideju da se slične družine oforme i u Pešti, Karlovcima, Novom Sadu, Vršcu, Temišvaru, Pakracu, Karlovcu i drugim mestima“.
Kako se da videti iz svih dosadašnjih navoda, srpska intelektualna omladina, okupljajući se u nacionalnim društvima i podružnicama, nije se zatvarala u čisto nacionalno, nego je težila ka internacionalizmu kao lepoj ideji povezivanja i poštovanja vrednosti naroda.
Čuvena Miletićeva rečenica: „Mi smo Srbi, ali smo i građani“ pratila je ovoga velikog narodnog tribuna u svim njegovim političkim bitkama. Kad se prvi put, razočaran dešavanjima 1848. revolucionarne godine, povukao u Mošorin, knez Mihailo Obrenović mu dodeljuje visoku stipendiju i šalje ga da nastavi studije u Beč 1849. godine, da bi, po okončanju studija, došao u Novi Sad i otvorio advokatsku kancelariju. U dva navrata bio je na čelu novosadskog Magistrata, prvi put 1861. a drugi put 1867. godine, i glavni saradnici u prvom mandatu bili su mu Jovan Jovanović Zmaj i Jakov Ignjatović, a u drugom mandatu Laza Kostić i Kosta Trifković. Dakle, uglavnom se oslanjao na srpsku intelektualnu elitu kojoj su evropske vrednosti bile vrlo bliske.
Knez Mihailo Obrenović stipendirao je mladog Svetozara Miletića izdašnim novčanim prilozima a njegova supruga, kneginja Julija Hunjadi bila je najveći zaštitnik Milice Stojadinović Srpkinje, o kojoj je brinula sestrinskom brigom i uvek joj se našla u nevolji. A nevolje su Milicu pratile celoga njenog života.
Preko svoga mecenatstva knez Mihailo je na poseban način uticao na elitu vojvođanskih Srba. Među njima je bio cenjen i poštovan, a za bečkog izgnanstva bio je veoma blizak Vukovom serklu u Beču. Bivajući počesto sa Brankom, Zmajem, Lazom, zasigurno je podosta saznao o nastojanjima vojvođanskih Srba da se sjedine sa maticom i bivao svedokom razmimoilaženja te elite i beogradske elite koja je Srbiju videla drugačije i to, na kraju, dokazala i nesretnim po Srbiju ubistvom kneza Mihaila u Košutnjaku.
Malo je poznata i istorijski skrajnuta priča, koju Vasa Stajić, nesporno dobar znalac vremena koje tumači, beleži u obimnom eseju Novosadski magistrat posle Bune (1849- 1914), poglavlju veće studije:
„…1861 nađen je razlog za uklanjanje Miletića sa čela Novog Sada u njegovoj odbrani srpskog zvaničnog jezika. Pošto ga je taj razlog narodu samo preporučivao, Andraši je 1868. našao razlog koji je Miletiću trebao škoditi. „Prodana pera i plaćene duše“ a među njima najgori Đorđe Popović-Daničar, tvrdili su 1868. da je topčiderska pogibija kneza Mihaila zaključena u Matici srpskoj, da su je zaključili 2. avgusta 1867. prvi srpski književnici i da je Miletić saučesnik u ubijanju nekadanjeg mu dobrotvora. Zbog te lažne dostave upućen je u Novi Sadkomesar Ferdinad Ast, nekadanji činovnik bačke županije; zbog nje su uhapšeni Vladimir Jovanović i Ljuben Karavelov, a Miletić je suspendovan kao gradski načelnik…“
Malo vedrijih nota i zanimljivijih detalja o evropskoj okrenutosti Novog Sada, duhovnog centra srpstva u devetnaestom veku, sledi u priči o povratku Lazara Kostića u Vojvodinu, posle sedmogodišnjeg izbivanja u Crnoj Gori, jer sam sa Lazarom Kostićem i započeo ovaj esejistički zapis o minulim vremenima.
U jesen 1890. godine osnovan je Središnji kreditni deoničarski zavod („Osnova se 1890. patrijarh Branković, baron Fedor Nikolić, veleposednik Dunđerski sa drugovi…“). Godišnji promet 1891. godine beše 12.052.244 forinti, čist prihod milion forinti, upravitelj je bio Lazar Milošev, a predsednik Lazar Dunđerski.
Novosadska radnička omladina pokrenula je svoju zadrugu (1000 mladih radnika) i organizovala igranke i besede na kojima su česti i rado viđeni gosti bili pesnik Lazar Kostić i Antonije Tona Hadžić, upravitelj Srpskog narodnog pozorišta.
Novosadske gostionice već su imale tradiciju. Znalo se, kako je zapisao Triva Militar, da u „Belu lađu“ dolaze rodoljubivi Srbi, u „Kraljicu Jelisavetu“ visoko gradsko činovništvo i malobrojno plemstvo, u „Crni jarac“ pomalo levičarski element, u hotel „Grand“, bivši „Zeleni venac“ strogo poslovni ljudi, duhovna elita u kafanu „Kod puža“, zanatlije „Kod tri kralja“, seljački elemenat u kafanu „Kod tri krune“ (crnogorske, srpske i ruske). Kuražniji gimnazijalci zalaze u nisku birtiju „Kod đavola“, na kraju Temerinske ulice, a vojnici idu u birtije na periferiji gde je piće jeftinije. „Lipa“ je bila stecište konfidenata i špijuna, a „Kamila“ sastajalište prosvetara i ljudi od pera („Kamila“ je bila u ono doba Meka koju je svakom pravovernom valjalo posećivati – zapisao je u svojim „Uspomenama“ Aca Popović Zub – navodeći ko se kod „Kamile“ okupljao: Jovan Đorđević, Đoka Popović, Đorđe Vukićević, češće Laza Kostić a dosta počesto Svetozar Miletić, Jaša Ignjatović i ja“). „Kod fazana“ su dolazili mladi pisci ne bi li imali priliku da sretnu nekoga od velikana.
Početkom devedesetih formira se, ali u strogoj tajnosti, prva masonska loža u Novom Sadu. Komentarišući u jednom pismu Valtazaru Bogišiću iz Beča (6. juna 1891.), pre dolaska u Čeb, situaciju u „tijem našim državama“ i hladan odnos prema njemu („…Ja ću sve učiniti da nađem sebi stanka van Srbije i, razumije se, van Crne Gore. Trebalo je da doživim 50 godina, pa da jedva razumijem, da za lično napredovanje u tijem našijem državama trebaju sasvim druge vrste vrline nego što su u mene“). Lazar Kostić jasno ukazuje na to da je njemu sve jasno, a u jednom docnijem pismu svom prijatelju A. Žeraru, koji se angažovao oko prevođenja i izvođenja Lazarove drame „Gordana“ u Parizu, a poslatom 1. januara 1896. kaže da razmišlja da se upišeu nove zidare, jer bi mu to možda pomoglo. „…Da sam Jevrejin imao bih Saru Bernar. Međutim, bilo bi možda dosta da postanem slobodni zidar, šta mislite? Jer, u ovo vreme, sama književna vrednost jednog komada nije ništa. Ako čovek nije dosta bogat da plati troškove, ili dosta slavan da privlači imenom, treba da je bar član neke partije ili kluba…“
Svoje novosadske godine Lazar provodi u dvorcu Dunđerskih i u manastiru Krušedol kod svoga prijatelja arhimandrita Gavrila Zmejanovića. Patrijarh Georgije Branković odobrio je Kostiću duži boravak u manastiru, a da mu bude sve potaman brinuo se i naredni iguman Anatalije Janković, a često su ga posećivali fruškogorski igumani, hopovski Mitrofan Šević i beočinski Georgije Letić. Na sve novosadske kulturne priredbe, pozorišne predstave u „Pozorištu Dunđerskih“, on odlazi u društvu lepe Jelene Lenke Dunđerske.
Na igrankama i balovima novosadskim bile su u modi strane igre, pored ostalih galop-brza polka, slična čardašu, tajč (valcer), kadril i menuet. Od kola su se igrali ketuš, jastučić i druge narodne igre, a pevao se i poznati šlager „Lepa Maca“, nazvan po Maci Punktatorki (Mariji Popović ), supruzi Sime Milutiinovića Sarajlije.
Na besedama je briljirao Stevan Vjedi Popović, najbolji govornik i svatovski nazdravičar, književnik i jedan od najduhovitijih srpskih govornika toga vremena. Pamti se njegova zdravica koju je digao na svadbi Milanu Ivanoviću kad se venčavao sa Milkom Dunđerskom. Pevala se i pesma „Sentomašu, lazu, hej“, jedno vreme je bila zabranjivana, pa su je glumci Srpskog narodnog pozorišta pevali, po pozivu, po imućnijim kućama. Kad se novosadski lepotan Stevan Adamović ženio Ankom Lakićevom, kum mu, dr Gedeon Dunđerski, brat Lenkin, došao je na petopregu.
Po zabavama i plesnim večerima bila je poznata i „Novosadska mađarska kasina“. U knjizi „Život i istorija u Novom Sadu“ dr Agneš Ozer piše da je „Novosadska mađarska kasina“ osnovana 1875. godine sa ciljem da društveno okuplja novosadske Mađare, sa neskrivenom namerom da tamo mogu odlaziti i nemađari, ali oni koji su, koristeći istorijski i društveni trenutak, želeli da se mađarizuju pružajući tako priliku za pristojnu zabavu i mogućnost susreta.“
Prema podacima istoričara Novog Sada Melhiora Ejdurheljija, društveni krug osnovan 1875. u statutu koji je odobrilo Ministarstvo unutrašnjih poslova , već se pominje kao Mađarska kasina, 1880. godine ona je postala Građanska kasina, da bi je 1886. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova registrovalo pod imenom Novosadska građanska kasina… Novosadska enciklopedija opisuje kasinu kao mesto gde je članstvo dolazilo da čita novine i razgleda ilustrovane magazine, gde su se igrale karte i domine, a često se i muziciralo i plesalo. Pored obrazovnih predavanja, u posebnim prilikama tu su održavane svečanosti, kao što su ispraćaji stare i dočeci nove godine i pokladni balovi. Nacionalni i konfesionalni sastav članstva, mada ne u brojčanoj srazmeri, simbolično je izražavao višenacionalni i višekonfesionalni duh Novog Sada, tako da je među članstvom bilo i Srba i Jevreja (najugledniji od njih bili su dr Vladimir Demetrović, dr Aleksandar Koda i Antonije Hadžić).
U novosadskim novinama „Naše doba“ iz 1890. godine, zapisano je kako je Edisonov fonograf stigao u Novi Sad: „Slušaoci su slušali iz sprave muziku, govore i deklamacije, pa i sami su u nju govorili ili pevali, pa se sve to iz sprave čulo u vrlo čistom glasu. Ova je mala sprava zaista čudo ovoga sveta“.
A u Spomenici o stogodišnjici Srpske pravoslavne velike gimnazije, Novi Sad, 1910. str. 111 piše:
„Prve omladinske besede pripremao je Aleksandar Morfidis, ovdašnji učitelj sviranja i pevanja, sa svojim mladim učenicima. Oni su nastupali kao članovi hora i recitatori, a klavirske kompozicije su izvodile pojedine novosadske devojke, koje su imale bolje muzičko obrazovanje. Ponekad je svirao i sam Morfidis. Besede Srpske velike gimnazije organizovane su od 1874. do 1941. svake godine na Svetog Savu i nazivane su svetosavske besede…“
U Novom Sadu u poslednjim decenijama devetnaestog veka bio je veoma razvijen pozorišni život, zapisano je u starim hronikama da su redovni posetioci, sem viđenijih građana, bili i novosadski ratari i baštovani. U goste su dolazila putujuća nemačka pozorišta, Narodno pozorište iz Beograda, Beogradska pozorišna družina pod upravom Mandrovića, Pozorišna družina Aradija, jedna od najboljih mađarskih pozorišnih provincijskih družina, Narodno zemaljsko pozorište iz Zagreba, Baletska družina Budimpeštanske opere, pozorište iz Kečkemeta, Prvo mađarsko secesionističko pozorište, Mađarsko subotičko pozorišno društvo čije su operetske predstave bile poznate po lepom igranju i pevanju.
Ali, kako se svaki veći vojvođanski grad okretao ka svetlima Evrope, stizali su i razni zabavljači: mađioničari, hipnotizeri, akrobate, putujući zoo-vrtovi i najbolji evropski cirkusi Velika menažerija iz Londona, američki Kočkas cirkus, Grand cirque eguestre, Konradi, Henri, Barnum i Bailey sa najvećom predstavom na svetu, muzeji voštanih figura i panoptikumi iz Rusije (R. Groba, Verinov, K. Šera, Lifkajev), Bergherov ploveći teatar i Baltazarevo čarobno pozorište.
Pored vatrogasnih balova, na glasu su bili kostimirani balovi Crvenog krsta, trgovački balovi, i „venčići“ i „bazari“ sa igrankama Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja. Obično su priredbe odžavane u hotelu „Kod carice Jelisavete“ i Dunđerskovom pozorištu.
Okončavam ovaj prilog zajedničkoj Studiji članova Društvenog odeljenja VANU citiranjem iz čuvenog članka „Značaj pokreta u Austriji“ Svetozara Miletića, objavljenog prvi put u „Napretku“, 7. decembra 1848. godine:
„…Tako je dakle čudnovato isprekrštanim težnjama stvar dotle dovedena da su se u načelu različiti interesi Slavena i dvora u ovoj tački sudarili i ujedanput se u Austriji razvi slavenska zastava za slobodu, osnovanu na jednakosti i bratinstvu, ne samo pojedinih ljudi, kao državnih građana, nego i sviju naroda, ili za slobodu na temelju narodnosti…
…I budući da je narodnost onaj faktor našega veka, koji različne države, ali jednog i istog jezika i plemena ili jedne narodnosti, u prvobitne stihije svoje rasklapa – to je sasvim prirodno, da se boj za pravu slobodu, za slobodu na temelju narodnosti osnovanu, za države domašajem jednog jezika i imena narodnog ograničene, najpre u Austriji poroditi mogao.
Već sam u početku kazao, da je Austrija Evropa u malom, da su u njoj sve skoro narodnosti evropejske predstavljene. I kao što je iz francuskih pokreta, gdi su različne jednog i istog naroda klase neprijateljski suprotstavljene bile, sloboda, jednakost i bratinstvo pojedinih ljudi, kao državnih građana, iskrsnula, tako se u pokretu Austrije, gdi su različni narodi jedan drugome suprotstavljeni, kvasac zamesio, iz koga će sloboda, jednakost i bratinstvo sviju naroda, koje je od Francuza samo kao zadatak u svet bačeno, proizići, i ukoliko je narod važniji od pojedinog čoveka, utoliko je i zadatak Slavena važniji nego Francuza, i pokret u Austriji, kojim su Slaveni na pozorište sveta i na rešavanje velikog zadatka svog pozvani, važniji od francuskog…
Eto nam ogledalca za historiju“.
[1] Autor je dopisni član VANU
Istaknuta slika: Pero Zubac. FOTO: Vladimir Zubac