IN MEMORIAM: BRANKO RADAKOVIĆ (1982-2018)
Izuzetna mi je čast javnosti predstaviti mog prijatelja, multimedijalnog umjetnika, borca za slobodu kulturnog izričaja, gospodina Branka Radakovića. Rođen u Paraćinu, a živi i radi kao profesor likovne kulture u Baču, Branko ne prestaje javnost iznenađivati svojim novim projektima.
Za početak, Branko, možete li nam reći u kojim ste granama multimedijalnog svijeta umjetnosti trenutno zastupljeni?
Trenutno je, kao što je od druge polovine 2006. u mom kreativnom svetu, pre svega, najzastupljenije filmsko stvaralaštvo. Nedavno sam završio snimanje svoja dva nova filma. Jedan je dokumentarni i on govori o piscu, kolumnistkinji i performerki Olgi Stojanović, a drugi je kratki eksperimentalni rad koji će se najverovatnije zvati ”Čist srpski film u 2013. godini”. Oba navedena, sada treba što bolje izmontirati. Pored toga, sa svojim prijateljem, rediteljem i teoretičarem filma Mladenom Milosavljevićem sarađujem u radu na dva njegova nova ostvarenja. Na jednom ću biti potpisan kao kompozitor muzike. To ostvarenje je dokumentarac o životu štićenika prihvatilišta za odrasle koje se nalazi u Beogradu i u kojoj je nažalost boravila pred kraj života i magična Margita Stefanović. U drugom filmu koji će se snimati krajem jula, imaću jednu od glavnih uloga. Biće to interesantan horor i verujem prekretnički, što se tiče tog žanra za srpsku kinematografiju. Ja sam se do sada pojavljivao kao glumac u ostvarenjima koje sam režirao, a ovo će mi biti prvi put u životu da imam samo posao glumca na jednom filmu, što me posebno raduje jer, između ostalog, neću biti opterećen raznim drugim stvarima koje su veoma naporne kada radite i kao scenarista, i kao reditelj i kada ste ispred kamere, pa se nadam da ću tako moći da izvučem maksimum kao glumac i pokažem da nisam tako loš i samo u tom domenu.
Pored rada na filmovima, u neko skorije vreme treba da izrecitujem uz muziku, pesmu mog velikog prijatelja – pesnika i rok kritičara Milana B. Popovića – ”Ubuduće ne pričaj o budućnosti” koja će se naći na njegovoj sledećoj kompilaciji i koja izlazi sledeće godine. Na njoj će pored mene biti još mnogo zanimljivih bendova i stvaraoca koji će raditi muziku na njegove stihove, te mi je jako drago što sam deo toga i s velikim uživanjem ću to uraditi. Milan je, kao što je to poznato, na prvoj svojoj kompilaciji već radio to – skupio bendove koji su na njegove poetske tekstove napravili muzičke numere, a ovo je nastavak te njegove priče.
Obično kod svestranog entuzijaste, nekako, rekla bih, sve započinje poezijom odnosno stihovima? Je li i kod Vas to slučaj ili se paralelno kroz život stapao interes za poeziju jednako s ostalim umjetničkim disciplinama?
Kod mene sve ide nekako samo mojim nekim specifičnim putem koji se ne može porediti s ostalim stvaraocima. Ovo nisam rekao da bi zvučalo uobraženo ali je ipak tako ispalo, ali kada kažem da sam to rekao jer mislim da svaki pravi kreativac ima svoj poseban put, nadam se da će ispasti manje uobraženo. Kod mene je sve dolazilo spontano i s velikom zaljubljenošću koja se kasnije pretvarala u veliku strast i ljubav, a potom u jedan ekstremni perfekcionizam. Sve u svemu, ništa nije bilo na silu. Paralelno sam se zaljubljivao u par umetničkih disciplina odjednom, što je verovatno nemoralno ali to je bilo jače od mene.
U svakom slučaju, činjenica je da u mom srcu ima dovoljno mesta za sve umetnosti, a kada se bavim filmom, onda nijedna umetnost koju volim nije zapostavljena jer film je skup svih umetnosti, te tako ne mora da brinem da li je neka od umetničkih disciplina ljubomorna zato što sam se više posvetio jednoj ili nekoj drugoj umetničkoj grani. Na filmu ih sve spojim i svi smo zadovoljni.
Imala sam priliku pročitati i osvrnuti se na Vašu pjesničku zbirku “Trag koji ostaje”. Možete li nam reći jesam li i koliko u pravu, ako kažem kako ste njome zapravo oslikali svoje “Drugo ja”?
To sam samo ja. U meni ima puno ličnosti i većina njih su prisutne u toj zbirci. Tu sam bio apsolutno iskren u izrazu, kao što i inače jesam iskren u svemu što radim. To nekad može biti pogubno po moj položaj u medijskom cirkusu koji nameće neka leva pravila, a ja ne volim pravila i sada sam apsolutno siguran da kvalitet dolazi do šire publike, samo što treba puno vremena da prođe ali kada ga oseti masa, onda više nema padanja. Onda vas ili vole ili ne podnose jer ste beskompromisni ali ono što je slatko u svemu tome je saznanje da ste bili na pravom putu i da će ono što radite biti prisutno i kada fizički nestanete s ove planete. To je pobeda pred kojom padaju oni trenutno aktuelni. To su oni koji se ulizuju postojećoj strukturi koja kroji određene smešne šeme. Oni su zapravo uvek nemoćni dok ja bivam ignorisan neko vreme ali kada dođem do šire publike, ostajem tu, uvek.
Vi ste mlad umjetnik, a iza sebe ostavili ste pečat ne samo u pisanoj riječi, već ste se okušali i u slikarstvu, a onda u glazbenoj produkcijii, te i u filmskoj umjetnosti. Kažite našim čitateljima kako se u kratko vrijeme može doći do tako velikih ostvarenja i potvrdite nam na svom primjeru tvrdnju kako je “umjetnost zapravo sklad riječi, slike, glazbe i fima”!
Neki od glavnih vodilja koje morate da posedujete da bi ste došli do velikih dela su upornost, srce, iskrenost pre svega, prema sebi, konstantan rad, potpuna uverenost u ono što stvarate jer ako postoji i mala sumnja, bolje je da se ni ne počinje s tako trnovitim i brdovitim putanjama. Ta uverenost je i opasna jer postoji velika mogućnost da ako ste i suviše inventivni, mogu da vas gledaju kao ludaka, što može biti neprijatno.
Naravno, ništa od velikih dela ako nema kontinuiranog usavršavanja jer mi moramo da shvatimo da celog života učimo.
Film je za mene savršenstvo moderne umetnosti. On je idealan za one koji su probali da se ostvare kroz razne vidove umetnosti i videli da imaju talenta ali nisu zadovoljni postignutim, a hteli bi da krenu u nešto drugo dok s druge strane ne mogu da se oproste ni od jedne umetnosti tako lako. Takvima bih preporučio da probaju da se bave filmom jer je on, kao što već rekoh, spoj svih umetnosti. Ja se recimo ne mogu odvojiti ni od jedne umetnosti. Sa njom živim od jutra do sledećeg jutra. Ne mogu da razumem ljude koji prave ogromne pauze u svom radu jer je jako bitan kontinuitet. Pravi umetnik ne može da pravi drastične prekide osim ako ima neke ozbiljne zdravstvene probleme, mada sam ja dokazao da ni to ne može da vas spreči da radite jer sam i u bolnici dok sam jednom ležao kao pacijent, snimao film, iako su mi doktori zabranili snimanje. Veoma sam neposlušan i tvrdoglav u privatnom životu, što nekad može biti odlično, a nekad loše po mene samog. U umetničkom pogledu uvek je korisno ali što se tiče zdravlja, ne znam, jer nisam zdravstveni radnik.
Zadržimo se malo na Vašem interesu za dokumentarni film. Kažite nam koji su to naslovi s kojima ste sudjelovali na filmskim festivalima i koje ste nagrade osvojili?
Imam dosta filmova i na jako puno festivala sam učestvovao. Izdvojio bih recimo, da sam i prošle i ove godine učestvovao, naravno s dva različita dugometražna dokumentarca, na čuvenom festivalu ”Beldoks” koji se održava u Beogradu, a prošle godine sam učestvovao na nekim svetskim festivalima ali ne s dokumentarcima. Na jednom od njih bio sam nominovan za nagradu. Bilo je to u Sao Paulu. Za nagradu mi je nominovan eksperimentalni film ”Pozdrav video kasetama!”.
2012. sam imao mnoge uspehe ali izdvojio bih i da sam na reviji nezavisnih filmova Srbije u ”Srpskom Holivudu” dobio drugu nagradu za srednjemetražni film ”To moram”.
Do sada, jedini moj dokumentarac koji je dobio nagradu je ”Glas Božiji u narodu”. Osvojio je specijalnu nagradu na 8. festivalu dokumentarnog filma ”Zlatna buklija” koji je održan krajem aprila ove godine u Velikoj Plani.
Kad radite na svojim umjetničkim projektima, vodite li se pravilom kako je bitna kvantiteta i mogućnost obezbjeđenja materijalne egzistencije ili je Vaš moto u stvaralačkom radu, sasvim nešto drugo?
Važno mi je da imam najosnovnija sredstva za život. Ako to imam, mogu do mile volje da stvaram s najminimalnijm sredstvima. Gledam da uradim što profesionalnije ono što radim. To je ono što je najvažnije za mene. Niko vas u budućnosti neće pitati zbog čega nešto niste uradili, nego će ostati iza vas samo ono što ste uradili. Ako sam uspeo da uradim film u nemogućim uslovima, uspeo sam da uradim film, a nikoga nije briga kako sam ga stvorio (to je moj lični problem) i da li sam zaradio ili ostao bez para zbog određenog ostvarenja koje je realizovano. Moj motiv za stvaranje je, između ostalog, poriv da ostavim večni trag u umetnosti i time doprinesem umetnosti koja je danas na rubu totalne propasti.
Spominjajući Vaše filmske projekte, nezaobilno je prisjetiti se filma “Bilo jednom u Paraćinu”. Jeste li s njim potpuno zadovoljni kao redatelj, montažer i snimatelj?
Uvek može bolje ali da ne ulazim puno u tehničke detalje. Činjenica je da je to prvi film koji govori o paraćinskim rok autorima i to je dovoljno da bi se Paraćin ponosio njime ali i pored toga postoje neki beznačajni tipovi iz tog mog rodnog grada koji su pokušavali da ga obezvrede, samo što je to ispalo besmisleno jer je taj dokumentarac priznat, između otalog, od ljudi koji su iskusni i značajni teoretičari filma, tako da… žao mi je ali i u toj rundi sam pobedio.
Nadovezat ću se na prethodno pitanje i reći da je Branko Radaković, jednako snažno, s’ velikim interesom ušao u svijet glazbe. Imate i vlastiti bend, zalažete se za novo komponovane stvari, za sve ono što je drugačije ali kvalitetno u smislu bez otrcanih stvari, klišea. Tome u Brankovim projektima nema zasigurno mjesta. Možete li nam to konkretno potvrditi?
Moja dela to pokazuju. Uticaji postoje ali to je neminovno. Sigurno je da otrcanosti nema. Za ostalo, neka drugi potvrđuju.
Koji su bili vaši idoli u ranoj mladosti, mislim pri tom na svijet poezije, glazbe ali i filma?
Ja danas nemam više idola ali u ranoj mladosti, imao sam, mogu reći, uzore iz sveta umetnosti. Od pesnika voleo sam, kao što i danas volim recimo Šarla Bodlera, Edgara Alana Poa, Žaka Prevera, Sergeja Jesenjina, Tina Ujevića i Radeta Drainca. U domenu muzike uvek bih na prvom mestu stavio Bitlse, a tu su negde i Džetro tal, mada kada bih napravio spisak mojih omiljenih muzičkih izvođača, glumaca, reditelja, filmskih kritičara, pisaca, pesnika… i kada bih počeo da pišem kroz koje sam sve faze prolazio, kakav su uticaj ostavila sva ta imena na mene i šta sam naučio od njih, bila bi to duga priča od koje bi mogla da se napravi jedna opširna knjiga. Ipak, izdvojiću i neke reditelje koji me posebno fasciniraju i danas, a to su: Stenli Kjubrik, Roman Polanski i Dejvid Linč. Na ovim našim prostorima za mene je bio i ostao najveći Emir Kusturica, mada jako cenim recimo i Kokana Rakonjca, Gorana Paskaljevića, Miloša Radivojevića, Dragana Kresoju i Žarka Dragojevića, dok kod hrvatske kinematografije volim npr. filmove Krste Papića, Zorana Tadića i Arsena Antona Ostojića.
Pročitah, listajući Vaše stranice, uratke na jednom mjestu “Protiv sam kapitalizma koji je pojeo pamet, dušu i srce ljudima”… Je li još uvijek tako mislite i otvoreno progovarate o Vašem buntu koji ste na neki način iznijeli u Vašoj zbirci poezije “Trag koji ostaje”?
U toj zbirci i nema toliko bunta. Po meni, u njoj najviše vlada neka romantična atmosfera, mada ima pesama koje jesu buntovničke i kritički nastrojene ali onako, više indirektno. Ja sam, pošto sam godinama bio ignorisan od strane najmoćnijih medija, izgradio u sebi neki još oštriji stav, ne zato što sam se iskompleksirao (a možda se i jesam iskompleksirao) i ne zato da bi po svaku cenu provocirao, nego zato što u Srbiji vlada jedan neopevani bezobrazluk koji po meni prosto treba da se ismeva. I sve što sam stariji, sve sam otvoreniji i direktniji u tom buntu jer kapitalizam je zaista pojeo pamet, dušu i srce ljudima, a šta će biti s mlađim naraštajima koji tek stasavaju i žive u takvoj atmosferi, ne smem ni da zamislim. Pored toga što kritikujem, ja i konstantno mukotrpno radim i sve što sam stvorio, stvorio sam bez ičije fininansijske pomoći, te smatram da itekako imam prava da kritikujem jer sam i pored te moje apsolutne nezavisnosti nailazio na gomilu besmislenih tortura koje su smišljeno rađene da bi me omele u radu ali naravno bezuspešne su im bile sve akcije. Zaboravili su (mada vrlo je verovatno da to nikada nisu ni znali, niti će im to ikada dopreti do mozgova) na činjenicu da kvalitet uvek ispliva na površinu.
Ja nemam čega da se plašim, pošto ne zavisim od vladajućih struktura koje su jedino jake kada su u grupama, a pojedinačno, manji su i od makovog zrna jer im, ili nije dozvoljeno da razmišljaju svojom glavom ili ni nemaju svoj stav o bilo čemu, te su u svakom pogledu jadni.
Mišljenja sam da kapitalizam ne može da opstane i da će sam sebe pojesti jer ne mogu da vladaju samo bogataši. Oni su u manjini, dok većina umire od gladi, tako da mora doći do promene. I da ne dođe, ja sam do kraja, ljutiti protivnik današnjeg rezonovanja onih koji ne znaju da čitaju između redova, kao i protiv onog razmišljanja da se sve meri novcem jer to naprosto nije tako. Nikoli Tesli nije bio važan novac, a najveći je genije koji je hodao ovom planetom. Po današnjim merilima, on je znači bezvredan jer nije mu bilo stalo do novca, već do toga da stvori nešto važno za čovečanstvo. I to je zapravo najveće bogatsvto, a ne to što Žika, Mika ili Laza imaju milion evra, mozgove kojima upravljaju drugi, dok oni ne znaju šta će sa sobom i kao razmišljaju koju će diplomu da kupe, pa onda kada je kupe, upravljaju recimo nekom nazovi važnom kulturnom institucijom i niko se ne pita da li su oni sposobni da je vode jer oni pobogu, leže na parama.
Vrlo ste iskreni i direktni u svojim stavovima… Jeste li bili šikanirani zbog toga među svojim neistomišljenicima? Hoćete se svojih ideja, slobodnog djelovanja i izražavanja možda odreći ili Vam je namjera sasvim drugačija?
Ne, nikada se neću odreći. Pre nego što nešto javno uradim, izgovorim ili napišem, dobro razmislim o tome i nikada se ne oglašavam tek radi reda, već iza toga stoji ozbiljan razlog. Sve što sam uradio do sada, čvrsto stojim iza toga. Kome se ne sviđa, ne mogu mu pomoći, niti želim ali žalosno je što ljudi s čvrstim stavom koji se razlikuje od opšteprihvaćenog, bivaju najčešće prokaženi od okoline. U civilizovanom društvu, to ne bi smelo da se dešava jer upravo ti današnji takozvani standardi žele navodno da stvore jednu klimu, gde one koji drugačije razmišljaju i deluju, treba poštovati. Ipak, ispostavilo se da se celo to forsiranje oko recimo termina tolerancija, krije zapravo zagovaranje jedne opšte netrpeljivosti među ljudima. Ja kada napravim i jedan sasvim običan film, ja mam velikih problema s određenim strukturama, što je van svake pameti. Mislm da je današnje društvo neuporedivo više nazadnije nego pre recimo 40 godina, što je jedan neverovatan paradoks. Mogu slobodno reći, i da sam svakodnevno izložen raznim vrstama šikaniranja ali već sam se navikao na to i danas mi zaista više ne mogu ništa bilo kakvi zli judi. Mene jedino mogu fizički ukloniti s lica ove planete i to je jedino što oni i mogu ali moj duh i intelekt neće moći jer protiv duha i intelekta ne postoji fizičko oružije, već se protiv takvih, fizički nevidljivih materija mogu boriti samo oni koji poseduju isto toliko ili više intelekta od onog s kojim već žele da se bore. Ipak, s takvim ljudima, ja ne vodim rat, već mogu samo da s intelektualnim neistomišljenicima dođem do nekih novih saznanja jer uvek postoji neko ko nešto više zna od nekog drugog i obrnuto, pa se tu preko određenih razmena energija mogu dopuniti neke praznine.
Doživljavao sam i neke mnogo neprijatnije stvari od npr. vređanja, kao što je recimo pokušaj ubistva ali to je duga priča koja će najverovatnije, na moju veliku žalost, jednom izaći u celosti, na vidalo, u medijima, jer su mi sva moguća, ne samo umetnička nego i ljudska prava ugrožena. Mogu, eto, da se pohvalim, da iako nisam član nijedne partije, niti sam ikada bio, imam već jedan pokušaj atentata na moju personu u svom CV-u.
Šta bi tek bilo da sam predsednik.
Ja nemam nijednog neprijatelja ali ispostavilo se da ima dosta onih koji smatraju da sam im ja neprijatelj, iz meni nepoznatih razloga. Ovo nije paranoja, nego postoji mnogo validnih dokaza za to, a ja samo želim nesmetano da stvaram i nikako mi nije jasno zbog čega postoje takvi ljudi jer se nikada nisam bavio nikakvim sumnjivim poslovima, niti sam bilo šta radio što bi moglo ugroziti nekoga.
Kažite nam za kraj, postoji li nekoliko imena koji su ostavili traga u međusobnoj suradnji, a koja je svakako toliko potrebna svima nama umjetnicima prilikom iznošenja svojih impresija na multimedijalnu scenu?
Postoji nekoliko osoba koje su ostavile na mene utisak da su iskreni i beskompromisni u onome što rade. Nema ih puno i ne bi ih hvalio, da se ne bi pokvarili, mada iskreno mislim da neće. S’ obzirom da Vi imate veliko iskustvo i čvrst stav, a i prošli ste put gde se izgrađeni stavovi teško mogu menjati, mogu reći da ste Vi jedna od retkih osoba koja ide do kraja u svojoj borbi i to je za svaku pohvalu.
Zahvaljujem se gospodine Radakoviću na suradnji i želim puno uspjeha u daljnjem radu.
Zahvaljujem se i ja Vama na pitanjima koja su bila jako inspirativna i takođe i ja Vama želim puno uspeha u daljem radu.