Милојко Калосеровић Микалс
Песма о животу
Заборавили смо на воду, ваздух, земљу и птице
Док нисмо погледали себи у образ
И лице.
Обневиделе очи
Отупео слух
Миче ли човек
Који не дише ваздух.
Смеш ли на црту
Изаћи свом роду
Ако будућности
Затрујеш воду.
Вадићеш очи
За последњу жељу
Упреш ли прстом
У његову земљу.
Кад затреш све траве
Над мојом ледином
Назваћеш мој гроб
Животном средином.
Начуљи уши
Чућеш пчела звук
Ако пчела нема
Све је јаук.
Остаћеш без воска
Отићи ће срећа
Неће бити благослова
И пламена свећа.
Слушам моју душу
Сва од рана јечи
Ако нема биља
С чим ћу да је лечим.
Постаће нам стварност
Убога и седа
Огорчаће живот
Без саћа и меда.
Неће бити грожђа
Појешће га црв
Ни црвеног вина
Што Христова је крв.
И наша тешка туга
Постајаће већа
Без духовне лире
И светог причешћа.
Кад отрујеш ваздух
И загади се вода
Тад Умире живот
И гаси се слобода.
Нема тог закона
Што се земљом врти
Који ће оправдати
Стратегије смрти.
И остаће села
Где се жита оре
Сељакове мошти
Хране се од нафоре.
Јер горштак је шифра
Што нам живот даје
Недодирљив споља
Изнутра ће да траје.
Јер сељак ће на крају
Живота бити логос
У кога ће сићи
И сам Христос.