SLOBODNA PTICA PRAPOSTANJA
(Miju Mijuškoviću)
„Gledaj da živiš tako da kada se rađaš ceo se svet raduje, a samo ti plačeš; a kada odlaziš i napuštaš i krećeš u beskonačnost, da se ti raduješ, a celi svet plače za tobom.“ tiho kaziva patrijarh Pavle. Kada odlaze velikani, oni znano i svojstveno njima, urezuju duboke brazde u našim srcima i našim dušama, opominju na naše slabosti, i uče nas o lepoti duha i proviđenja, o sili i promisli unutar čoveka koja ga spaja jedino sa Bogom i prirodom, izvorom našeg postojanja. Mijo Mijušković. Mijo „Dobri“.
Polaze mi misli na njegovu umetnost, na nesalomivu snagu i želju da stvara, stvaranje do poslednjeg daha, prepuštenost umetnosti do poslednjeg atoma svog bića. „Bez potpunog predavanja i posvećivanja umetnosti, nema istine. Samo tada je umetnost tvoja, i ti si sav njen ceo. „ dodaje Mijo uzgred, gotovo šeretski naslonjen na nogare stolića Rista Stijovića, na kamenom balkonu, odakle puca pogled iz Suva Potoka na sutomorsko more. Sav onako prašnjav od kamene prašine ostavlja brusilicu, radostan, ozaren kao dete. Spokoj i mir u dvorištu prepunom njegovog sveta stvaranja. Muzej u kamenu. Jezgro planete Zemlje se sakrilo u tom njegovom dvorištu, kao kakvo sazvežđe, preneto iz dubokog svemira. „Ja-kob, groba rob..“ Jaša Grobarov mi izvire iz sećanja, nasmejan, uz čašicu, utapa sebe na toj terasi dugo u noć, odgoneta snove i odriče se tmine. Kuća prepuna sećanja. Izvorište umetnosti. Unaokolo daske, daščice, na kojima su prijatelji, velikani umetnosti, pirografom utiskivali svoje reči, stihove, misli, poput bleštavih kometa, svi oni kojima je Mijo nesebično davao sebe i čuvao od zaborava. „Da sačuvam“, on je istinski čuvao ljude. Osećam iznova bol koja bi preplavila njegovo srce dok kaže „Pola od toga je nestalo, pokradeno, uništeno. Ovo je ono što sam uspeo sam da donesem iz meteorološke stanice gde sam počeo svoju ljubav sa umetnošću.“ dok grli ogromnom nežnošću i brigom komad drveta u svojim rukama.
Prepliću se stvarnosti. Prepliću se reči vladike: „Kada žalimo za onima koji se približe Bogu, ne žalimo njihov odlazak, no žalimo svoj gubitak.“ Okica ulazi u sobu uplakana. „Mama, nije fer. Da umre, tebi na rođendan.“ Mlada je, ne mogu joj objasniti što je smrt. Ona na to gleda da sve smo mogli do tog trena, kada nestajemo. Razara je bol, bol bez umetnosti, činjenica da je odrasla, tvoja Okica. Ne mogu joj objasniti da život nas nekada uzme u svoje ruke i napiše čitave romane, briljantna filmska ostvarenja, ali nas nikada ne ostavlja praznima. Ponovo se javlja tiho vladika sa strane: „Posebni ljudi, imaju posebne živote.“ Ako si takav, poseban, onda nemaš mesta u životu za rečenicu: „Moglo je“, već samo za „Bilo je tako, baš takvo, da nije, ti danas ne bi izrastao u takvu snagu, ili misao. Pesak ne sazdaje zidove, no je svaki kamen u njemu isklesan, izbrušen i izglačan, da može dugo držati tvrđave kroz vekove. Boli je što je možda još jednom, i još jednom, i još mnogo puta mogla da ti kaže, Mijo, da te mnogo voli. Mlada je, ne razume da ti voliš nju još mnogo više od poimanja.
Držim korice monografije „Zapisi u kamenu“. Sećanja naviru dok je nastajala. Tvoje oko je našlo smisao i vezu kamena i promena o kojima je pisao Milanković, i na svojim rukama, sačuvao vrata Milankovićeve kuće. Uz neumorno oko Mileta Grozdanića rađa se omaž velikana velikanu. Nižu se fotografije skulptura. „Ova ti je iz stene podno Ostroga. Snaga tih molitvi i dalje odzvanja u njoj. Ova ti je bila u Kanu, i primabalerina izlivena u bronzi sa dubokim naklonom priziva svetlost. Samo su je presekli zlobom, i zaprećali u Nikšiću. Bol unutar njegovog bića jednak je bolu majke koja izgubi svoju decu. Fotografije na kojima su njegova kamena, drvena, bronzana deca pobacana po dvorištu hidrometeorološke stanice, ranjava, izlomljena, ostavljena da trule, rone se i nestaju. Dotiče jednu posebnu. Dotiče oko Pive. Lepota netaknuta dok je ljudska ruka nije uništila. Sačuvana jedino u skulpturama neumornog pregaoca. Sledeća slika. Ova je sazdana od meteorita. Svemir mu je rešio otkriti svoje tajne nastanka. Greje njegova reč i nepokolebljivost da brani najčistije u čoveku, da vrati čoveka sebi samom, da ga vrati prirodi, smiraju, smislu. Trzne me misao na susret gde mi tutka novac u ruke „Na ti pedeset evra, da ti se nađe za dete“. Gotovo me peče njegova dobrota. Vraćam pogled na fotografije „Ova ti je otišla kod Karla Pontija, muža Sofije Loren, ova ti je bila u filmu Rozmarina beba, ova je išla na Kamčatku, i kao petlje nižu se ljudi, događaji, mesta na čitavoj kugli zemljskoj kuda su ostajali njegovi tragovi, izložbe. Odzvanja mi njegov glas kojim sam ga prizivala, da niko ne zna, uzbuđena pred prvo štampanje knjige, pred sajam u Ženevi. Bila sam se utopila u njegov glas kojom diktira glasom oca, brižnog oca: „Predaj se, živi za umjetnost, za pisanje, posle će ona živjeti za tebe. Ne smješ je samo lagati i odreći se nje, da ti ne postane ka kakva kletva. Pušti to što će ljudi govoriti. Zlobni ljudi nagrde, unište, a plemeniti, bez mržnje stvore, ne samo za sebe, no i za druge.“ Da niko ne sazna, pozivala sam ga kada sam dolazila do trena da se odreknem i pisanja i slikanja, i uvek bi počeo: „Ti si žena, majka si. Moraš tom djetetu pokazati kako da bude dobar i pošten čovjek pre svega. Za to služi majka detjetu. Da ga voli, da ga nauči, da mu da nježnost. Ako ti odustaješ, i ono neće ništo dati sebi, ni drugome, ostaće slijepo pri očima. “ I sad gledam tu njegovu utkanu nežnost u lica bez forme, u obeliske ljubavi, čežnje, bola, skulpture u kojima ti sam tražiš sebe u njima. Pred očima vaskrsava ogromna ogromna slika Dada Đurića. Forma bez forme. Omađijanost da je sve u nama i oko nas, koliko boja, koliko htenja. Koliko ga je Mijo samo ljubio. Retki sreću retke. A on je živeo za te retke susrete, tražio retke ljude, hrlio u tu isprepletanost sa životom. Biće oslobođeno pakosti, mržnji, čisto, neukaljano do poslednjeg udaha.
Ovo nije omaž tebi, tvom radu, već omaž tvom srcu, tvojoj nesebičnoj detinjoj duši, tvojoj dobroti, od svih nas koji te volimo. Ja ti, Mijuška, ne mogu pokloniti ništa drugo, do ovih par napisanih reči, sitniš koji ti nije ni za čamdžiju. Putuj, dragi, dobri i voljeni Mijo…..
SLOBODNA PTICA PRAPOSTANJA
(Miju Mijuškoviću)
Svaka žila
iskucala najpre u grudima tvojim
umotana u tvoje
oči sazdane od neba
i poletno
slobodna ptica prapostanja
utisnula se u kamen
Hajno, nejahno
te žile utrobe majke
dolazile su ti u snove
ulazile ti u srce
preplitale se
strašću potmulom
budile i gonile da
klešeš prošlost,
sadašnjost
i budućnost
da svojim rukama
glačaš milenijume
Teatar kamenih lutki
na pozornici sagrađenoj
kamene gracije
pokazuju svoja naga tela
Dato ti je da traješ
kroz drevnu vatru
Zapisi u drvetu mesto godova
Izlivene oči Pive
i molitve podno Ostroga
sazdane u oku mnoštva lica i figura
tanane kao šapat duše
Bosonoga tvoja deca
rođena u znoju i prašini
pogleda uperenih u vrtlog prostranstva
nesebično predana
oivičena tvojom žudnjom ka životu.
Svaki oblutak, koren i stablo
su čeznuli da ih prepoznaš
i ostaviš svoj trag
kao majka kad miluje
kao dodir žene
milost i strast
svedoče iskonskim jezikom
uvek nedorečeni
beleg sakralne lepote
Nečujno tiho tvoj osmeh
najsnažnije odzvanja u nama
kao zakletva ispisana u
Svetom Gralu Dobrote
Danijela Nina Stanković
Beograd, 15. oktobar 2022.