Dragan Stodić: Razgovor sa pjesnikinjom Marijanom Pilipović

– Pesnik bez ljubavi nije pesnik. On ne postoji. Stvarnost bez malo iluzije obična je. Nema dara za umetnost. A, bez zabluda ne bismo shvatili smisao, punoću i vrednost života koji nam je darovan. Bez iluzija ili zabluda koje ne moraju nužno biti loše, već su i ono što nas menja na bolje, moja poezija ne bi umela tako jasno i istinito govoriti o životu, dok bi bez ljubavi presahla – kaže specijalno za portal www.avlija.me, mlada i sve poznatija beogradska pesnikinja Marijana Pilipović.

U jednoj svojoj pesmi pitate se šta je jedno zbog naspram ljubavi? Jeste li našli odgovor?

– Zaljubljenoj, a ostavljenoj Ženi mnogo je. Ali, ništa je jednom zbogom naspram Ljubavi koja je od zrna Istine proklijala u nama. Samo u onima koji veruju to zrno rađa mirisni cvet. I plod. Za večnost.

Pesnik i ljubav, ilizija i stvarnost, život ili zabluda, u vašim pesmama?

– Pesnik bez ljubavi nije pesnik. On ne postoji. Stvarnost bez malo iluzije obična je. Nema dara za umetnost. A, bez zabluda ne bismo shvatili smisao, punoću i vrednost života koji nam je darovan. Bez iluzija ili zabluda koje ne moraju nužno biti loše, već su i ono što nas menja na bolje, moja poezija ne bi umela tako jasno i istinito govoriti o životu, dok bi bez ljubavi presahla.

Vaša prva knjiga je “Međurečje”. Ima li između reči praznine ili se između reči nalazi viši smisao postojanja za vas?

– Moje “Međurečje” je između reka reči koje se slivaju u Ljubav. Samo oni koji umeju čitati između redova saznaće najveće istine. Između redova pesme, klasika, novinskog članka, grafita, govora političara, komšijskog razgovora, izjave ljubavi, Svetog pisma.

Volite da recitujete svoje pesme? Znači li to da neko drugi ne bi mogao autentično da prenese vašu misao i emociju na slušaoce?

– Na promociji knjige “Međurečje” u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda moje stihove kazivala je i glumica Pozorišta na Terazijama Ivana Popović. Svakako da školovana glumica svojom interpretacijom tuđe pesme može tačno preneti misao ili poruku, verujem i emociju autora. Ali, ako autor stihova ima i dar besedništva u njegovu emociju slušalac će poverovati. Imam sreću da često na književnim večerima kazujem svoje ili stihove kolega. Neverovatna je energija koju osećam dok kazujući stihove gledam ljude u oči ili vidim ženu koja plače. To su neprocenjivi trenuci u kojima srećem duše nalik svojoj. A, to je blagoslov.

Kažete u pesmi: Sve dođe onome ko zna da čeka? Šta ste sve lepo vi dočekali u književnom smislu?

– Verujem da sve ono što nam pripada po Božjoj promisli, sudbini ili u šta god da verujemo dođe onome ko ume da čeka. Nije lako naučiti se smirenju, umeti čekati. Ponekad nestrpljivi hrlimo u privid sreće plašeći se da prava ili velika sreća neće doći ili da će doći prekasno.

Šta za vas predstavlja ćitalac vaših pesama?

– Dok pišem to je moje. Kada je pesma objavljena, ona više nije moja. Da, to je i dalje moja emocija, moja stvarnost, moj život, moja poruka. Ali, svaki čitalac doživeće tu emociju svojim srcem, preoblikovaće je tako da mu bude taman, da mu bude bliska. Biće i onih koje neće dotaći. Poštujem čitaoce, zato im ne objašnjavam svoju poeziju, ne objašnjavam šta je pesnik hteo da kaže. Ono što je želeo pesnik je i rekao. Dešavalo se da u razgovoru sa čitaocima zaključim da tumače moju poeziju na drugačiji način od onoga kako sam osećala ili želela da kažem, ali naučila sam da im dam slobodu. Naučila sam i da je to najveće bogatstvo poezije.

Često pišete o onima koji ne umiru od nade?

– Od nade ne umiru samo oni koji veruju.

Udar kritičara na vašu poeziju i Vaš stav?

– Na samom početku književnog stvaralaštva mene je u entuzijazmu podržao cenjeni gospodin Petar V. Arbutina, urednik i književni kritičar. Imala sam sreću da je gdin. Arbutina napisao recenziju za moju prvu knjigu poezije. On ne kritikuje, on savetuje i to mi pomaže da napredujem. Moja iskustva sa književnom kritikom pozitivna su. Lično mi imponuje, ali i veoma obavezuje to što se oni koji su u književnim krugovima cenjeni pohvalno izražavaju o mojoj poeziji. Više prikaza knjige “Međurečje” objavljeno je u elektronskim i štampanim časopisima, a posebno sam ponosna na prikaz objavljen u Književnim novinama, glasilu Udruženja književnika Srbije. Moj stav je da je svaka dobronamerna kritika dobrodošla. Jedino tako možemo napredovati. Samo od tapšanja po ramenu ne biva se bolji. U književnosti, kao i u životu, nije jedino važno šta vam se kaže, nego i ko vam kaže. Prihvatam i pozitivnu i negativnu kritiku onih koje cenim i kao ljude i kao književnike.

Koji svoj stih posebno volite s razlogom?

– “Nemam nikoga da me ne voli, Sve je u redu”

Napisali ste, Sve što ljubav može, to i sme, da li i u poeziji?

– Mnogo češće i više u poeziji nego u životu. Dug je put od pesnika do Pesnika; od književnika do Književnika. Važno je da znamo gde smo na tom putu. Da nas slatkorečivost ne ponese, niti samoljublje u brzom koraku saplete.

Marijana Pilipović je rođena u Beogradu, septembra 1980. godine.

Njeno detinjstvo miriše na jasmin, more i pomorandže. Ima boju peska i neba. Odrastala je u Tripoliju, Libija. Po povratku u Beograd upisuje srednju školu. Mnogo čita. Strpljivo čeka da vreme prođe.

Studirala je na Fakultetu za poslovne studije. Vodi poslovanje porodične firme. Svojim bogatstvom smatra zdravlje, porodicu, dar umeća s rečima, susret sa Petrom Lukićem, prijatelje. Odrastanje na severu Afrike, putovanja evropskim gradovima, ali i život u Americi i Australiji zauvek su u Marijani probudili želju za daljinama i novim saznanjima.

Prevođena je. Poezija joj je objavljivana u zbornicima i zajedničkim knjigama, kao i u elektronskim glasilima posvećenim poeziji.

“Međurečje” (ARTE, 2013) je njena prva samostalna knjiga poezije. U pripremi je i njena druga knjiga poezije.

Marijanin moto je: “Čitaj. Veruj. Voli. Praštaj.”

Živi, stvara i sanja u Beogradu.