Redakcija Сваког јутра, заливао, бих, пет трошних саксија, муштакли, поређаних по прозору, старе куће.
Чинио бих то бојажљиво, са стрепњом, и трепетом, од старца, да ме кабат, не би испровоцирао, јер стање је опсадно, поготово, одкако су се појавиле мачје буве, напале су наш део авлије, све до старе шупе, од смокве по травуљаку, и скачу на ногавице, уједају а свраб је гори него кад те уједе, рој комараца.
Граница, коју је поставио предатор, добро, старац, нећу прелазити ни ногом, не дај боже да откинем воћку, брескву, крушку или лишће које је „избројао“, по његовом делу авлије.
Сентименталан сам, осетљив, слабо спавам, ових дана , од догађаја, по авлији, а и од врућине, синоћ су код госпође у комшилук, трупили дрва, до касно, а она падају ко’ вода у кладенац, тик-так, и готово. Тако.
Разлике нема код Господа, ни лепих, ни ружних , ни богатих, ни сиротиње, него кад дођеш Богу на истину, а ти се прексрсти у страху, ко ја пред иконама у дневној соби, ко’, кад отворим, врата, на резу, и степеницама, и плочицама, на прстима, кренем да заливам цвеће, муштакле у трошним саксијама, на прозору старе куће.
-Кад уђем у њу, таван се љуспа, и љушти, од дотрајалог креча,ко’ љуспа коже, човека, изгорелог од сунца, и плафона, који је налегао, напупио ко’ воћка кад напупи у авлији, бар ми се тако чини, стрмоглавиће се неком на главу, не дај боже.-
Нема победника у авлији, бар ми се тако чини, него су сви лузери, у овој битцки са животом, но ја, више бежим, и склањам се да не упаднем у некакво срање, јер опсадно је стање.
…
– Тако је и Тито, отпутовао.
– Тако, ћемо и ми!
– Тако ћемо, тако ћемо, каже доктор, човеку на ултра звуку, кад ме болео леви бубрег и имао сам почетни застој. – Њему даде да пије неке ситне таблете, шта му је зарибало, не знам, па ако не помогну таблете, оно операција!?
…
– Старац из авлије, је ту негде, с годинама ко Тито, и недодирљив, или ми се тако чини!? – Не знам!?
И не даје нам мира, ево и ово лето.
Реже ружице, у њеогом,делу авлије, али што баш кад ми мајка, болесна, и уцрвенела од шећера, ко јагода, у авлији, у једну душу, што се каже, метлом прска, са етиолом против мачјих бува.-Изазива да му кажем, нешто , да га ударим песницом не дај боже, па да дође милиција, и код судију за прекршаје, да ме одведу где не треба.-
…
– У Титово време је тукла милицја, и Тито кад је умро на 4.мај 1980., сакупили су ту неке дрипце са Шајкаче, Старог Сајмишта.
– Једног је ударио с писаћом машином, у главу.
– А други је попио шамар.
– Кад му није набројао које дроге користи:
– Вињак, ружица, племенка, и тако даље, да не набрајам сад, пуно је прошло,од тад.
– А сад ако немаш да платиш, можеш лако да заглавиш у затвор, не дај боже, далеко било, саклони нас крсна славо,
Свети Николо!!!
– Овако Горане, извини што сам малко конфузан, па прескачем из теме у тему, к’о бува с панталона на тепих.
Ти спавај, ово ти ме моја успавнка написан по народски, у једну душу.
Знам да намје заједничко небо, то знам, мислим на праведне, и грешне покајане за живота.
– А земља, је издељена, татковина, с међаци, уписана у катастар, неки наслеђују, богатство, а сиротиња, дугови,у главном деца испаштају грешке својих очева, а унуци, и параунуци, грешке свог деде, или парадеде… и тако поспавај немој ко ја да се, рано будиш, немаш потребе, ни буве у стан!?
