Redakcija Sveta Cakić
KAD SE JESEN ZAJESENI
.
Kad se jesen zajeseni
i na zemlji padne lišće zlatno,
noć se smiri, dan se zarumeni,
ode leto nekud nepovratno.
Kad se jesen zajeseni u sokaku mome,
i miris se krupnih dunja zažuti,
na drveću voćke zrele stare grane lome,
mojoj majci raznog voća puni su joj skuti.
Kad s jeseni padnu kiše,
zavladaju nebom munje i gromovi,
svaka kišna kap čaroliju leta briše,
noć je duža, al’ su kraći snovi.
Kad ujesen trave zajesene,
tad zadrhti klatno,
malo stane pa tek onda krene,
žaleć’ leto,
žaleć’ lišće zlatno.
GODINE JEDNE NOVE
.
Jedne zime, sećam se sneg je duboki pao,
koraci po snegu škripe, neko na kućni prag je stao,
tiho i nežno, svo nečujno na vrata mi zakucao,
večeri zimske kasne, dok žuti mesec je sjao.
Otvorih vrata, zureći nekud u snežnu belinu,
oko mi spazi veselog deku, što sankama ode u noćnu tamninu,
u crvenom sav je bio, al kose sede i bele brade,
pred mojom kućom ostavio poklon što mi ga dade.
Dečijom rukom uzedoh poklon,sreća mi puni grudi,
u sobi na jelci svećice svetle kao da zora rudi,
sa sestricom svojom veselog smeha, po kutiji poklone tražim,
dok sve to radim, bombinama slatkim dečačku dušu blažim.
A moja sestra ko starica neka ozbiljnim glasom mi kaza,
“bili smo dobri,u novogodišnjoj noći dobismo poklon od Deda Mraza,
noćas kada se broj dvanaest na satu, velika sa malom skazaljkom spoji,
od tog trenutka godina nova, nove nam dane broji”.
U sobi toploj čekajuć godinu novu, mislima prošlost tražim,
sećanja bruje, toplinom nekom srce i dušu snažim,
u sebi rekoh u ovoj noći zacelo je sad neko,
pred svojim pragom nekakav poklon od Deda Mraza steko.
Brojeći tako godine nove, sav radostan dosta ih čeko,
sanjajuć čežnjivo na vratima mojim ko nekad da zakuca neko,
da crvenom bojom i sedom bradom osvetli zimsku tamninu,
bar ove noći detinjstvo da vrati i svojim smehom preseče noćnu tminu.
