Redakcija 
Zdravo, moja mila družino.
Neki dan prelazim ulicu i pogledam vozača koji mi ide u susret i shvatim da ne gleda u mene, nego u mobitel koji mu je u ruci. Srećom, imala sam dovoljno vremena da pređem, ali sam za svaki slučaj malo i potrčala. I počela razmišljati koliko je to često i koliko je opasno.
Isti dan otvorim Instagram i na storiju kod poznanice vidim kratki video u kojem ona snima vozača autobusa Zenica – Sarajevo koji, dok vozi autoputem, ispunjava papirologiju i piše poruku na mobitelu. Srećom je autoput pa nema automobila iz suprotnog pravca.
I napisala sam joj da treba to poslati Centrotransu, a ona mi odgovori da je i sama razmišljala o tome, ali je spriječila misao da bi on mogao ostati bez posla.
I sad ja razmišljam o tome je li vaspitanje ono što nas koči u tome da se zauzmemo za sebe i reagujemo na neke stvari. Ili su to uvjerenja i mišljenje o tome da nismo bitni? S druge strane, postoji jedna velika skupina ljudi koja će vrlo lako popljuvati javno sve što im zasmeta, ne razmišljajući o tome koliko je realna njihova kritika i da li je na mjestu.
Jer, da, možda će vozač ostati bez posla, u što iskreno sumnjam i vjerujem da bi, ako bi iko i reagovao eventualno dobio opomenu i kritiku. Ne vjerujem da je iko toliko strog i da odmah otpušta radnike, posebno kad znamo svi da je inače nestašica vozača.
Ali – hajde da budemo iskreni do kraja – je li bolje da on ne ostane bez posla ili da se desi situacija u kojoj neće odreagovati kako treba i eventualno ubiti nekoliko ljudi zbog svoje nepažnje?
I je li zaista trebamo raspravljati o tome da li je ok reagovati ako neko ugrožava živote onih koji su mu povjereni samim činom ulaska u autobus? Ok, niko ništa ne može garantovati, ali koliko se razumijem u život, ovo je direktno povećavanje šansi da se desi nesreća.
Hajde da počnemo reagovati na ovakve stvari. Prečesto se dešavaju nesreće inače, a obratite pažnju kad hodate ulicom na vozače – previše je onih koji ne gledaju cestu nego u mobitel. Da, znam da bi to trebao biti posao policije, ali ne mogu ni oni na sve stići. Moramo nešto i mi – za početak vi koji to radite dok vozite – molim vas nemojte. Ubićete nekoga i onda će biti kasno.
A ako se nađete u situaciji kao ova moja poznanica – snimite i opomenite vozača. Ne morate ni poslati to nikome, ali mu recite da je snimljen i da ćete to učiniti ako ne prestane rizikovati vaš život. To je baš mali korak ka sigurnijem boravku na ovoj planeti, ali je neophodan. Pa neka se ljuti koliko god ko hoće.
Do sljedećeg puta – naša sigurnost je bitnija od tuđeg nelagodnosti.
Svaki dan donosimo izbore. Mali, naizgled beznačajni – ali oni čine ono što jesmo. Oni nas mijenjaju. Oni mijenjaju i svijet oko nas. To je naša odgovornost. To je naša moć.
P.S. Ako moj sadržaj donosi malo svjetla u tvoj dan ili te inspiriše, imam malu molbu! Sve što radim održavam bez reklama kako bih zadržala nezavisnost i istinsku povezanost s vama.
Ako želiš podržati moj rad, razmisli o maloj donaciji na Buy Me a Coffee ili putem PayPal-a. Svaka podrška znači da mogu nastaviti raditi ono što volim i dijeliti to s tobom. Puno hvala što si dio ovog putovanja!
S ljubavlju i zahvalnošću,
Hana – Cyber Bosanka
