Iz neobjavljene zbirke ”Blesak nedogleda” Miloša Petronijevića i Kasijane Milošević

BLESAK  NEDOGLEDA

U danu, kada smo postali Mi, gde sam ja ti i gde si ti ja, osvanuli su pred nama proplanci kojima išli nismo. Pođimo njima, ljubavi moja, sa uzajamnom pažnjom, jer svet je onakav kakvim ga vidimo, dokle smo živi, a ti si Ti moje duše, koju sam tražio, koju volim…

Miloš

Kasijana

I Ti si Ja, moga ja, bačenog u tamu iza mene, kad bio nisi. Svetlost si svetlosti onoga što je, i moje i tvoje ljubavi, naše, dosad neotkrivene. Osvanuli su dani pred nama, i pođimo im u susret, radosti moja, držeći se za ruku, sada, za svagda i uvek…

***

Miloš

Ponekad se probudim

u jutrima koja se osmehuju tobom,

a dan je okupan tvojim očima.

I ne znam ništa,

to tek samo trepere

na vetru kestena grane

u odblesku sna.

Svetovi sviću pred nama,

u nama, ljubavi moja,

i budimo ono što jesmo

i ono najbolje što možemo biti.

Postoji jedan stih,

s tobom na obzorjima,

koji muca,

dozivajući te.

Nisam ti rekao

da su sve misli blistave

kada si ti u njima.

Reći ću ti

šapatom prstiju,

usnama zastalim na tvojim

kad dođem, gde pošao sam,

gde me čekaš…

I bićeš mi žena,

a ja tvoj čovek,

u svim danima pred nama

i u svemu što nam je dato.

Kasijana

Gledala sam kroz prozore okovane mrazom, pišući na njima neka imena, zaleđenog srca, obnevidela, bacajući prezir bajkama u lice.

Senke su nebesa bile udavljene u mojim očima, dok te u životu bez života, na horizontima u nađenim svetovima, nisam videla, prepoznala, u sebi samoj, u tvojim očima.

Zavolela sam te, da bih upoznala sebe, i tebe, kao sudbinu sopstvenu.

Bila sam sama, sad više nisam, i u danu, kad osvane, kad dođeš gde te čekam, postaću tvoja žena pred Bogom i pred ljudima.

Na putu zagrljenih misli i put je naš bez kraja, a ljubav će naša biti hrabra pred svime što donose vetrovi.

***

Miloš

I ne znam zašto te volim…

Možda je sve odblesak sudbine,

koja je i više od toga

u onom što nismo i jesmo.

Kao da sam te oduvek znao,

tražio, i polazio ka tebi,

da bi došla.

I ne znam

da li mi stvaramo stvarnost

ili to ona sanja nas…

Na zemlji pod nebesima

otkrivao sam prostranstva svetova

sa tobom, u sebi, ljubavi moja.

Kasijana

                                Oči kojima gledam nisu moje.

Oči su moje tvoje kad gledaju u moje.

I osmeh na usnama nije moj –

to si ti na obroncima vedrine,

u odrazu slutnje,

s tobom u njoj.

***

Kasijana

Kotrljaju se niz potoke krvotoka,

upletene u misli,

svi nesporazumi onoga što sam bila,

kad jureći za mehurima od sapunice

trčala sam niz poljane i preskakala bogaze,

zaneta sobom i belasanjem daljina.

Pred zamandaljenim vratima neviđenog,

obećanog,

neko je plakao,

ne znam ko,

i ne znam zbog čega.

Otimala sam se od toga,

otimala od sebe,

i devojčica je u meni,

hitrih stopala i raspojasanih misli,

ponovo trčala

sa željom da bude ona,

u ljubavi koja me traži.

Miloš

Znaš li koliko me boliš

u svemu gde te nema,

gde treba da budeš

sa tvojom rukom u mojoj,

sa tvojim pogledom na meni,

kao u pesmi iz snova

gde i bol je lepa;

znaš li da ničega nema

u jutru bez radosti,

u životu bez magije

sakrivenoj u uzdahu poljupca

gde san o smislu bez smisla nije;

znaš li koliko mi trebaš,

u danu gde si osmeh,

gde moja si želja,

gde tvoja sam čežnja,

gde smo dvoje a jedno,

i ljubav,

u nepregledima vremena…

***

Miloš

Tražio sam te

u svim danima iza mene,

u onome što jesam,

da bih se probudio u tvojim očima,

u stvarnosti zagrljenih osmeha,

u nebesima rasutim u tvojoj ruci,

i kao da su se sve otišle godine

nanovo susrele u meni

onoga jutra kad sam te ljubio,

kada si rekla da me voliš.

Kasijana

Rekla mi je zvezda

mesec ne postoji,

sunce je to u zenitu.

Govorili su tragovi

vreme ne postoji,

uzdasi su to u čekanju.

Šaputalo je more

vode ne postoje,

to zalutale suze

sebe same dave.

Govorili su ljudi

ljubav ne postoji

i bez osnova su

prolaznosti nade.

Rekoše mi kako

i ja ne postojim –

ali lažu:

rekao si ti

kad me nađe

da sam ljubav

u bezdanima tvojim

i mojim.

***

                                 DEČAK  I  DEVOJČICA                                        

Postojao je jedan dečak, nekada davno, na livadama iznad Knjaževca, koji je voleo vetrove zamršene u snovima, u krošnjama bagremova na brežuljcima, iza kojih je počinjao svet velikih, u prostranstvima što su ga mamila obećanjima sreće.

Postojala je jedna devojčica, nekada davno, negde na proplancima Homolja, musava od prezrelih kupina, pogleda uprtog u visine, jer se plašila nenadnih vetrova i letnjih oluja i gromova i munja, i šarenila sveta izvan planine.

***

Nekada davno jedan je dečak, u krošnji tek sazrele trešnje, uveren bio da se ona rumeni samo za njega, i da je sve pod bistrim nebom stvoreno da bi on koračao niz livade, kroz orošene vlati trave i hajdučice cveća, u susret svetu. I mlateći prutićem žbunove kraj puta, zagledan u magiju sebe, koračao je ka proplancima i daljinama, da bi na njima bio ono što jeste, što će da bude, postane…

Nekada davno jedna je devojčica, s rukama u gnezdima drozdova, gledala svoja krila, kojima će nadmudriti ćudi planine, neprozir sveta i strahove u senkama natkriljenim nad svime u njoj i oko nje. Povetarci su joj šaptali o daljinama iza bregova, proleća tabanala staze, a drozdovi je zviždukom dozivali da krene za njima, da preleti zavijutke detinjih teskoba, da poleti i vine se u nedoglede, ka onome jeste, što bi da bude…

***

A onda su se jednoga dana dečak i devojčica kao starac i baba sreli, da bi pisali pesme, da bi se voleli.

(Iz neobjavljene zbirke Blesak nedogleda)