Redakcija Aleksandra Đorđević
Na početku ljubavi
Nemoguće da se ne znamo od ranije,
da si usput pokupio srce moje.
Mora da je nekad bilo neko dvoje,
moje lice, usne tvoje.
Nije mi teško da te slušam, naprotiv.
Znam da ne moram, ali želim.
Da predstave o svetu kušam,
da krijem stidom koliko te želim.
Ne plašim se momačkih igara,
ne krijem iza priča što ih scena stvara;
činiću i učiću, na prstima poćiću
kad prohteš, svedok je želja ona prava.
Nemoguće da se ne znamo od ranije,
da mi tek tako nudiš srce svoje.
Mora da je na svetu bilo mesta za nas dvoje
nekada… osmeh moj, ruke tvoje.
Nemoguće da se ne znamo od ranije…
Svi ukrasi majke
Noć je.
Stan prekrila tama.
A ona, misleći da je sama,
pred ogledalom stoji,
skida teret prohujalog dana.
U dnu…
Mesečina.
Snop svetlosti na lice joj pada
u krugove modre, tamnije od noći,
uviru brige, pospane oči. Sad vidi:
Nije više mlada.
Svet spava.
Prsti po trbuhu klize,
miluju brazde, a koža žedna
ne blista ko nekad,
sumnja da li je ljubavi vredna.
Ruke joj prazne.
Sa neba pada zvezda.
Zateže pojas,
al’ ne može,
sve steže i boli,
polako pada,
dal’ može takvu neko da je voli.
Tišina.
Kap po kap, suza vlaži.
U uglu sklupčano dete,
oko veliko –
Mama, zašto plačeš, kaži.
Ništa, moj svete,
spavaj dalje.
Na krilima…
San se klati.
Noć čuje, poruke šalje.
Ne može vreme da vrati.
Ruke deteta oko vrata
ko kazaljke oko sata,
poljupci topli –
kako si lepa.
Svetlost se lomi,
pali i gasi,
sve brazde i bore
duboke ko more
njena su čeda, njeni ukrasi.
I sve manje boli –
ne budi slepa.
Reče tiho i zaspa.
Život je poezija
Ljubavi,
možda ti ne govorim dovoljno često
jer sve mislim da znaš,
dok ćutimo sklupčani pod oblakom,
tvoja ruka oko mojih snova,
a nad nama reka.
Protiču brojevi i zvezde,
pršte osmesi, gube se u daljini…
Pa odjednom počnu da grme
pečati, zavodi, potpisi,
kamate
traže svoje
učitelji, gradonačelnici, predsednik,
jedno dete, drugo dete,
treće, četvrto
naplaćuju pelene,
dobrotu,
ukidaju san,
slobodu,
škrtare na rečima.
Škripe gume,
čeka pošta, zvoni banka,
cenkaju se limari,
psi laju, komšije skaču,
reže i prete,
a staza duga
i promaja je,
a ja srećna što ovaj maraton sedimo zajedno.
Dok voz prolazi,
mi kaskamo
sa torbama punim ljubavi,
sijaset vagona već promenili,
eno niže ih se još sto,
a ja htedoh da ti šapnem
u opkoračenju,
između pisaka,
da si bez zapete
moja krajnja tačka ti.
Istaknuta slika: Autopertret
