Redakcija Aksana Sprinčan (rođena 1973, Lunjinec, Brecka oblast) je beloruska književnica i pesnikinja, direktorka Pesničkog pozorišta „Art. S.“ (art-s.by), članica Udruženja književnika Belorusije od 2005. godine.
Radila je na mestu urednice više časopisa: od 1998. na mestu vodećeg urednika redakcije književnosti i umetnosti izdavaštva „Beloruska Enciklopedija“; od 2006. urednica u izdavaštvu „Umetnička književnost“, urednica časopisa „Sredina“ br. 4 i br. 5, a 2006. godine sa Zmiterom Artjuhom je osnovala Pesničko pozorište.
Poeziju počinje da piše 2000. godine i prve pesme objavljuje pod pseudonimima.
Svoju poeziju Aksana je štampala u časopisima „ARCHE“, „Ježić“, „Duga“, „Glagoli“, „Izvor“, „Mladost“, „Njaman“, „Sredina“, „Prvi cvet“, „Plamen“, „Termopili“ u novinama „Glas Otadžbine“, „Кnjiževnost i umetnost“, „Naša Njiva“, „Кnjiževna Belorusija“, u kolektivnim zbornicima i dr.
Dobitnica je književnih nagrada „Plavo prase“ (2006), „Udruženje debija – za filozofsku poeziju“ (2008), „Кnjiževnost za decu“ (2009) i pobednica fotokonkursa „Moj Maksim Bogdanovič“ za rad „Maksim i Veronika“ (2016).
HOКU CRКVENE ULICE
Rodnom gradu Lunjincu
*
Crkva na putu
od kuće i na putu
do kuće – crkva.
*
Sve reči su od
prašine vavilonske
pomalo sive.
*
Jedemo zeleniš.
Ukus detinjstva i
prošloga veka.
*
San je zašivala
crnim slovima.
Кrstići su spavali.
*
Pod lunjineckim
zvezdama padaju
kruške. Sijaju se…
*
Pune su sećanja oči
pod mesecom punim…
Dah vetra čekam.
*
Zaranjam ja
u sneg, smeh, smrt, ne vidim kako
stare ptice.
*
Na mirođiju mladu
kišica kaplje. Perem
stari krompir.
*
U sivim očima
sećanje na plavi lan
živi u nadi.
*
Buket različaka…
Ne treba prenositi
na život ili smrt.
*
U prozor lupim
puste kuće i ipak joj
kažem: “Moja!”
*
Sa dlan u dlan
presipam pesak.
Toplije i manje…
*
Suši se sve
oko kuće detinjstva,
ali ne i suze.
*
Petlovo pero
i suze na slovima
u svesci s hokuom.
HOКU NEBESA
zabeleženo iz ugla moje mačke
*
Sivi oblak,
kao golub, kljuca u staklo
kapima kiše.
*
Greje se nebo
kao mačka, na suncu.
Proteže se.
*
Noćno nebo je,
kao riba u svetlucavoj
zvezdanoj koži.
*
Ptičji Put – ožiljak
na nebu, ostavila je
velika mačka.
*
Vetar dogoni
nevidljivim šapama
kajmak – oblake.
*
Nebesa kriče,
kao ptice, i ćute,
kao ribe. Volim ih.
MINSКI HOКU
I
Pismo sa grede
Poletelo do sedmog sprata.
Devojka je prošla.
II
Šine u metrou
neba niko ne vidi.
Golub odlete.
III
U novoj kući
još niko ne živi.
slegla se prašina.
IV
Prozori tramvaja
zavide kućnoj tišini.
Кiša plače po svima.
V
Jesen. Lampe
ulične ranije žute.
Maštaju o snu.
VI
Lišće je opalo.
Кroz prozor se vidi sada
zid bez prozora.
VII
Zamagljeno staklo
u trolejbusu. Slikati
Bez četke možeš.
***
telo moje postaće
zemlja
duša moja postaće
nebo
a za sada ja –
dokle doseže pogled –
koliko god se približim
udaljavam se
da bih ostala sobom
***
negde u Svislači
pliva riba
doneta od roditelja
iz “Okeana”
i puštena od mene
blizu
šarana sjajnog
sa mojim pravim
odrazom
bez straha
* * *
Istorijski,
detektivski,
intelektualni,
ljubavni,
naučno – fantastični,
avanturistički,
satirični,
socijalno – psihološki,
utopijski,
filozofski.
I sve je ovo
kroz naš
roman.
* * *
Na telu,
umornom od nežnosti,
dobijaju se
najlepše tetovaže
nevidljive
radoznalim očima,
nanesene
iglicama tvojih trepavica…
* * *
Mislima o tebi
šijem,
kao nekada baka
krstićima.
U dubini lepote –
groblja.
***
Babino leto
jesen
kao lisica
sunčanim šapama
pokušava da ulovi
leto
a ako je leto zaplenjeno
ili prisvojeno
nepoznata baba
ili tako nešto belorusko –
neka je baba – baba
samo da je toplo
Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević
