1. maja 2006. godine u Novom Pazaru umro je Ismet Rebronja bošnjački pjesnik
Ismet Rebronja rođen je 26. juna 1942. godine u Goduši kod Bijelog Polja, u crnogorskom dijelu Sandžaka.
Pjesme su mu prevođene na strane jezike. Dobitnik je književnih priznanja, među kojima i nagrade ‘’Risto Ratković’’. Bio je član Udruženja književnika Srbije od 1974. godine.
Objavljene su mu knjige: ‘’Knjiga rabja’’, poezija (1972), ‘’Izložba’’, poezija (1976), ‘’Gazilar’’, poezija (1978), ‘’Sreda i Sreda kći’’, poezija (1983), ‘’Paganska krv’’, poezija (1986), ‘’Beli unuci’’ proza (1986), ‘’Keronika’’ poezija (1991), ‘’Sto i jedna priča’’, proza (1994), ‘’Jesen praznih oraha’’, poezija (1994), ‘’Kad forminga ne dosvira’’, poezija (2002).
.
Majka moja
.
U utrobi kućerka skupila
Nas je ona kao homora
Ogranke svoje.
Oko glave njene pletenice
Ćute kao debele kandžije.
San putova zbog nje kleči
I zalud trave šapću uspavanke.
Za njenim glasom kurjaci jure
Kad tišinu tjera
Sa ognojenih njiva.
Mnogo kune ždrijela
Kad joj iz oči nestanem.
Kad tke zelene ćilimove
Ljepotu s livadama mjeri.
U njene ispucale pete
Uviru kiše.
Pokajanje
.
Zgazih glavu od mrava,
Zapucketa koža
Il trava
Pa streknuh ko od noža.
Vreme Damasta
.
I umru tako vremena,
Kao kad prestane livada,
Mlado mleko iz vimena,
Ispod reke ode ada.
I dođu druga a kužna,
Pristignu i ona tmasta,
Dođu ona posve ružna,
Stigne i vreme Damasta.
Kad je gnjida centar teže
Pomeša se san i java,
Malom se telo rasteže,
A velikom skida glava.
Zalud ići do Kefisa,
Uz poruku za Teseja,
Zalud žrtva iza tisa,
Zalud slova sa eseja.
ПИСМО ОЦУ
I
Нема, оче, твога дома,
Осим камен један с зида,
Као кад римски сиромах
Стално спава све до ида.
Појеле су давно гриње
Са ћилима ткано лишће,
У котару сиво иње
На брезама место пиће.
Нити стада, нити тора,
Нити овна, жива нога,
Ништа живо, жива створа,
Осим шупље с једног рога.
Нити јарам, нити вола,
Нити собе, нити госта,
Ништа нема, осим с кола
Точак један који оста.
Нужно кo кад кане смола,
Као кад падне пас с моста
Ништа нема, осим с стола
Нога једна која оста.
II
Драго ли је гробље,
Велика је она липа,
Порасло је твоје биље,
Киша дажди или сипа.
Ружно ли је у вароши,
Варалице, лажна вера.
Мртве гњиде са олоши,
Шаренкрпе, лажна пера.
Све је оно с фотографа,
Све је оно што одбори,
Као тиква пала с рафа,
Прсла тиква кад говори.
Ја бих мало горских слика,
Ја бих мало коњу с гриве,
Игру листа са јасика,
Ја бих мало к шуми иве.
Ја бих мало вучје штене
Да развијем с негатива,
Са две корпе оплетене
Да поберем змије с њива.
III
Доста ми је више, оче
Игре Картаге и Рима,
Враћам се где пас лоче
И јечму ако га има.
Боље легло уз кучину
Но олош са заштите права,
Хоћу друмом у планину
Да се вратим крду крава.
Хоћу гору, голе гране,
Црно јаје бела дрозда,
Нећу тотем оне вране,
Хоћу зрно с дивља грозда.
Остављам дом и кључ с двери,
Не брини, слико, за сина,
Пружиће ми азил звери,
Троху хлеба са купина.
Биће, оче, моје резе
Испод луне бледолике,
Близу звезде испод брезе,
Тако срасле за јасике.
Ту крај невестина снега*,
Где роса очи отреса,
Биће ми кућна омега,
Задња пошта и адреса.
*Напомена ауторове кћерке Надије Реброња: Пјесник је, по властитој жељи, сахрањен у Подбијељу, на ливади на којој расте цвијеће у народу названо невјестин снијег, девет година након објављивања ове пјесме.