Ако ову своју причу започнем констатацијом да је тога дана, пре нешто више од четири године, кад ми је та жена позвонила на врата, напољу падала ситна, досадна, сипљива киша, све ће на изглед деловати посве уобичајено. Веома распрострањен и увек упечатљив почетак приповести. Наравно под условом да прећутим чињеницу, да се она на моме прагу појавила усред лета, у другој половини јула месеца.
Одрастао сам на овој планини и кад изузмем краткотрајне годишње одморе, годину коју сам провео у војсци и пет на универзитету, мирне душе могу да кажем да сам своје четири деценије живота провео овде у дворишту старе планинске школе, у којој су некад радили моји родитељи, и у којој од завршетка студија предајем деци историју. За све те године, никада нисам доживео лето налик на то. Киша је данима бесомучно падала, и то она права јесења, упорна, што лагано и систематски натапа земљу.
Иако је у изгледу ониже, мршаве, кратко ошишане старице, која се обрела на вратима мога стана, било нечег доброћудног, њена појава, је од првог тренутка код мене изазвала нелагоду.
„Добар дан господине Арсенићу“, глас јој је био одмерен и пријатан. „Извињавам се ако сам Вас пробудила“, мој изглед је очигледно јасно говорио да сам се одмарао после ручка.
„Моје име је Ангелина Шварцмајер!“
„Част ми је госпођо Шварцмајер“, рекао сам несигурно. „Како могу да Вам помогнем?“ У глави сам покушавао да је доведем у везу са било којим од својих ученика.
„Занима ме стан који продајете.“ Рекла је нешто што никако нисам очекивао. Оглас да продајем „уклету кућу“, постављао сам на разне сајтове већ пуну деценију, а да ме за сво то време, поводом њене евентуалне куповине, никад нико није контактирао. То ме није чудило јер мештани планине, који су знали њену прошлост, ни за какве паре је не би купили, а људима са стране је, без обзира на ниску цену, по природи ствари била не интересантна. Услед сурових климатских услова на планини се тешко живело, број њених становника је стално опадао, а долазак туризма још увек није био у наговештају.
Понудио сам је да уђе, што је она љубазно одбила. Ни кућу није хтела да погледа, рекла ми је да је већ одлично познаје. Није ми било јасно одакле, али је без обзира на радозналост нисам ништа питао. Новац који сам потраживао био је већ уредно избројан у њеној ташни. Није се цењкала иако сам био спреман да преполовим суму коју сам огласом потраживао.
Неколико месеци касније стара се госпођа уселила у бившу кућу управника имања породице Сувер, земљопоседника који су спочетка двадесетог века господарили огромним шумским комплексом, великом, за то време савременом, стругаром, као и фабрком хартије у Паланци, у подножју планине. Иако сам петнаест година пре тога ово старо здање откупио од школе, у њу не само да се никад нисам усељавао већ сам је и јако ретко обилазио, иако је од стана у коме сам обитавао била удаљена, тек, непуних пет минута хода. И пре него ми је додељена као службени стан, у њој деценијама нико није боравио. Доласком госпође Ангелине ова камена кућа, дебелих зидова, први пут после тридесет година добила је свог станара, што је нагнало планинце да се присете неких њених ранијих поседника.
Наша школа и поменута камена кућа сврставале су се у ред најстаријих сачуваних грађевина на планини, и обе су некада биле у поседу породице француских индустријалаца. Рене Сувер их је на прелазу из деветнаестог у двадесети век даривао планинској општини уз услов да се зграда, некада летњиковац његове породице, може у наредних пола века користити искључиво као школа. Обзиром да у датом моменту и није било школске зграде, већ је настава организована у више приватних кућа, општини је његов захтев изгледао као дар са неба. Летњиковац је прилагођен захтевима школе, док је бивша кућа, намењена управнику шумског добра, преименована у стан управника школе. Школски управитељи су ту обитавали све док непосредно по завршетку Другог светског рата у самом дворишту школе није озидано пет савремених наставничких станова. Будући да су били не упоредиво конфорнији од старе управникове куће, директор прелази у један од њих. Од тог тренутка камена кућа међу своје зидове прима најчешће младе учитеље, који су са породицама ту остајали док се не би ослободио неки од станова у самом дворишту школе. Животни услови су овде тешки и наставници су ту остајали углавном кратко, док не пронађу посао у каквој питомијој средини, због чега је списак оних који су у првој деценији после рата становали у овој кући велики и тешко утврдљив.
Породица Сувер се у Србију доселила непоследно после Берлинског конгреса. Планина прекривена столетним шумама, вековима не експлоатисаним, била је прави магнет за ову породицу, која се традиционално већ генерацијама бавила прерадом дрвета. Коле Сувер је наставио породични посао у Ници, док је његов млађи брат, Албер, дошао у Србију где је откупио више од половине планинских шума и саградио стругару. На почетку је живео у оближњој Паланци у некадашњој кући беговске породице Ибрахимкадића, која се баш у време његовог доласка одселила у Истамбул. Неколико година по доласку, довео је од некуд немца Вилија, шумарског инжињера и поверио му посао управника. За његове потребе је и подигнута камена кућа. Албер је тих година из Нице довео породицу, супругу Жолијет, седмогодишњег сина Ренеа и четворогодишњу кћер Мари. Рене је веома кратко остао у Србији. Тек коју годину касније, школовања ради, вратио се код стрица у Француску. По једнима летњиковац на планини је грађен по замисли и жељи његове супруге, а по другима, кућа је подигнута пре него су они пристигли у Србију. У тој планинској кући су проводили време од раног пролећа до првих снегова, док су у току зиме наставили да бораве у старој беговој кући.
Суверови су били срећни на планини. По природи једноставни и дружељубиви, лако су успостављали контакт са староседеоцима. За разлику од њих, управник шумског газдинства, инжињер Вили је био горд и надмен човек, од кога су планинци зазирали, помало га се чак и плашећи. Без обзира како обавили посао, он је увек имао примедбе на рад оних који су извлачили стабла и резали грађу. Клонио се људи. Иако су га Паланачки прваци позивали на све значајније светковине, он се нигде није појављивао, изузимајући забаве у дому Суверових, где је долазио међу последњима а увек први одлазио. На посао је долазио тачно у минут и на њему се никад није задржавао више него што је морао. Одмах после посла одлазио је у свој стан и затварао се унутра. Капци на прозорима су увек били затворени, па ипак се кроз њих до дубоко у ноћ могла назрети светлост лампе.
Та његова затвореност и тајанственост будила је машту чобана на кантунима. Свашта су о њему приповедали. Од тога да у кући има везану, помахниталу жену, преко тврдње да унутра обавља окултистичке сеансе. Било је и оних који су били на његовој страни. Они су говорили да је Вили учен човек, који тамо, затворен у свом стану, не ради ништа противно ни божијим, ни људским законима, већ ноћи проводи пишући студију о врстама дрвећа и трава које су прекривале планинске падине.
То да је он био учен нико није оспоравао. Ваљда је то и био разлог да га Сувер замоли да његовој девојчици почне давати часове, како би се ова што боље припремила за одлазак на даље школовање на једном енглеском колеџу на који ју је мислио послати. Његови часови су давали одличне резултате и девојка је за годину дана рада са њиме научила знатно више него што су њени родитељи то очекивали. Шта се дешавало са Вилијем, да ли је помрачио умом или је дугогодишња апстиненција у контакту са женама учинила да изгуби разум, а можда је зло у њему одувек постојало, само га је вешто прикривао. Из данашњег угла, услед недостатка стварних чињеница, тешко је донети исправан суд. Једно је сигурно, Немац је непосредно одлазак у Eнглеску, намамио девојчицу у камену кућу, силовао је, а потом и задавио.
Неколико дана касније леш несретне Мари, жандари су ископали у једној од соба „уклете куће“. Немац је подигао бродски под, покопао је, а потом га вратио на место. Све то није баш превише вешто учинио, те га је полициски начелник, прозрео већ после неколико дана потраге за девојком која се водила као нестала.
Вили је побегао у шуму, а мештани су направили хајку и већ исте вечери га пронашли и убили батинама. Присутни жандарми наводно нису успели да га заштите од разуларене масе, а уствари се, бар по неким причама, нису ни трудили да то учине.
Суверови су тих дана отпутовали назад у Француску и одатле се више никад нису вратили. Стругару, фабрику и кућу у Паланци, су неколико година касније, посредством адвоката, продали господину Драгом Ђорђевићу, индустријалцу из Новог Сада, док су два планинска објекта доживела поменуту судбину.
2.
У уклетој кући су становали бројни директори и учитељи, а последњи од њих био је извесни Павле Гавриловић, наставник Српског језика, омиљена личност међу многим генерацијама планинских ђака и итекако цењени педагог од стране колега и школских власти. И обични људи, радници шумског комбината, пастири и сељаци, имали су само речи хвале за овог дужељубивог човека који је у њиховој средини провео пуне две деценије. Гавриловић се у овом „успутном стану“, ка дестинацији у дворишту школе задржао далеко дуже од својих предходника. Из само њему знаних разлога, кад се за то указала прилика, није хтео да га напусти.
Шта се са њиме десило, када је и зашто почео да избегава људе и затвара се у ово старо здање, нико није знао баш тачно да одговори, али су се сви слагали у томе да су се код њега наслућивали први знаци лудила. Поуздано могу да кажем да ми је било десет година кад се одиграла та страшна ствар. Мој отац је у то време био директор школе и становали смо у једном од оних станова у дворишту некадашњег Суверовог летњиковца, у коме и данас живим.
Тога дана нисам отишао у школу. Сећам се да нисам научио песмицу коју је учитељица дала за домаћи, те сам ујутру родитељима глумио болове у стомаку. Код мајке то не би прошло, да ми отац није помогао. Учитељицу њеног кова је било тешко обманути. Ни оца нисам преварио, знао сам то, иако јој је рекао: „Пусти га нека се одмори“. Није била задовољна његовом одлуком, али му се није успротивила да му не руши ауторитет пред дететом, иако сам сигуран да му је због тога после гунђала све док нису ушли у школу. Све то наравно није битно. Помињем то само зато што је тај детаљ био пресудан да са прозора нашег стана одгледам догађај који ми се после тога дубоко урезао у детињу психу и био пресудан да дуго имам лоше снове, због чега сам посећивао психолога.
Негде у току трећег часа, лешкарећи на каучу у трпезарији, изненада сам угледао полицијски ауто који се зауставио код капије школског дворишта. Полицијске патроле су ретко залазиле у планинска села те је њихов долазак неминовно пробудио моју пажњу. Из аута су изашла тројица момака обучена у плаве униформе и запутила се ка школској згради. Тек што су ушли унутра видео сам како наставник Иван искаче кроз прозор једне од учионица у приземљу и трчи према капији. Њих тројица су за тили час били на прозорима и нешто викали за њиме. Однекуд се на капији беше створио наставник Цвијан, географ, који је покушао да спречи Гавриловића да побегне. Његов поступак ме није изненадио. Овај ониски, проћелави, педесетогодишњак са великим пивским стомаком, волео је да прича о својим врлинама, успесима на спорском пољу из младости и био неизмерно поносан што је имао чин резерног артиљериског капетана прве класе, и кад год су прилике то дозвољавале облачио је униформу и шепурио се у њој.
Све се одиграло јако брзо. Цвијан је раширио руке и стао пред оронулу, од камена зидану капију. И сад се са ужасом сећам како је у рукама наставника Ивана однекуд сенуо нож. Изузетно дуг и шпицаст попут војничке каме. Нисам видео одакле га је извукао. Знам само да ми се учинио јако не стварним, јер уз личност мог омиљеног наставника, никако није пристајало било какво оружје. Видео сам као се сечиво зарива у Цвијанов стомак и како му Гавриловић одлучним покретом на горе просипа утробу. Било је то последње јер сам се толико уплашио да сам зарио главу у јастук и почео да плачем. Касније у току дана сам дознао да су полицајци сустигли Ивана, кога су дошли да воде на принудно психијатриско лечење, тек доле код камене куће где су га убили пуцајући му у леђа. Уствари он се докопао своје куће, покупио нешто одатле и кренуо да искочи кроз прозор. Пошто није стао на њихово упозорење полицајци су отворили ватру и он је смрто погођен пао назад у уклету кућу.
Причало се после у школи и по селу како је Иван наводно из куће узео Вилијев дневник, кога је пронашао скривеног у њој. Распредале су се и којекакве приче о томе шта је у њему писало, а било је оних који су тврдили да је читајући његов садржај скренуо умом. Све то до мене је стизало само спорадично, јер су се, због стреса који сам преживео моји родитељи трудили да ме држе подаље од свега. У то време су чак кад су били уверени да их не чујем разматрали могућност пресељења одавде.
3.
Од те несреће нико од наставника из наше школе више није хтео да се усели у камену кућу. Можда је томе помало кумовало и увођење редовног аутобуског саобраћаја од села до Паланке, па су многи учитељи радије становли доле у граду него овде на планини. Ипак на листи оних који су очекивали стан од школе било је увек бар два имена и свима њима је увек нуђено да се уселе у камену кућу, што су они без пуно размишљања одбијали.
По завршетку студија, кратко сам, само једно полугодиште предавао у једној Новосадској гимназији после чега се овде ослободило за мене одговарајуће место те сам, на чуђење својих родителај одлучио, да дођем назад. Наравно уселио сам се поново код њих, у собу у којој сам провео детињство. Међутим имајући поуздану информацију да републички парламент спрема закон којим ће носиоцима станарског права омогућити откуп друштвених станова, обавестио сам школу да сам сагласан да се моје стамбено питање реши тако што ће ми доделити одавно напуштену камену кућу. Нешто касније користећи се нелогичношћу законских одредби постао сам њен власник за симболичну новчану суму.
Да ли сам имао намеру да се једнога дана тамо преселим? Мислим да нисам. Мада ко зна, да сам засновао породицу и да су ми родитељи поживели, можда бих био принуђен на тако нешто. Овако, обзиром да сам остао нежења до данашњег дана и да су ми се родитељи убрзо упокојили, логично је да сам остао у стану који сам наследио од њих, који је био далеко комфорнији, а и за који сам био емотивно везан, јер сам у њему одрастао. На крају и за одлазак на посао из њега ми је требало само два минута лаганог хода.
Камену кућу сам продавао више да смирим савест него што сам се надао да ћу је једног дана заиста продати. Обзиром да у њој нико није боравио зуб времена је чинио своје те сам све чешће морао да улажем новац у њу, јер нисам желео да дозволим да потпуно пропадне.
4.
Стару Ангелину сам видео само тих неколико пута док смо сређивали папирологију око преноса власништва. Једном је убрзо потом била у школи, само што сам ја тог дана са ученицима био на ескурзији. Дошла је код директора, даривала школи једну збирку ретких, вредних књига и замолила га да јој дозволи да разгледа стару школску зграду. Директор ми је причао да је по обиласку била толико бледа и узнемирена да се бојао да ће јој се нешто догодити.
Чуо сам убрзо од људи да је променила кров и олуке и уредила унутрашњи ентеријер. Причали су ми да је пријатна али не дружељубива особа, као и да је са собом донела велику количину књига, те да јој оне и даље пристижу поштом са различитих страна, као и да међу њима има нових, али и изузетно старих издања.
Старица се упокојила три године пошто се доселила међу нас. Моме чуђењу није било краја кад су ме неколико месеци касније службеним путем позвали да дођем у Паланку, у општински суд, на расправу њене заоставштине. Изузев што сам јој продао ту кућу необичне историје између нас није постојала никаква веза и по логици ствари требао сам бити последња особа на овоме свету којој је тамо место. Наравно одазвао сам се позиву суда баш као што би учинио и сваки савесни грађанин. Оно што сам тамо дознао у многоме је превазишло сва моја очекивања. Госпођа Шварцмајер није имала блиских рођака, нити законом предвиђених нужних наследника, а у свом завештању кога је депоновала у Паланачком суду мене је означила као јединог наследника своје покретне и непокретне имовине која се састојала само из предметне куће и онога што се у њој затекло.
Био сам у шоку! Зашто мени? Било је то логично питање на које нисам могао ни да наслутим одговор. Није ни било разлога да се прихватим наслеђа. Зашто сам то ипак учинио? Није био по среди материјални елемент. Кров над главом сам имао и био свестан колико је незнатна тржишна вредност камене куће, а већ једанпут сам се уверио колико ју је тешко продати. После краћег размишљања прихватио сам се наслеђа, само зато што сам се надао да ћу у кући пронаћи одговор на питање зашто се госпођа Ангелина у смирају свог живота одлучивала за тако нелогичне кораке као што су пресељење на планину и тестамент који је сачинила.
5.
Као што ми је било познато да је била љубазна са свима, тако сам знао и да јој у кућу није улазио нико. Од људи сам, као што сам већ рекао, стално слушао да су јој књиге, које је вероватно куповала посредством интернета, често пристизале, али ни слутио нисам да их у кући има у тако импозантном броју. Она је сав животни простор у кући свела на кухињу, купатило и једну собицу, док је дневни боравак и велику спаваћу собу претворила у својеврсну библиотеку. Сви зидови у ове две просторије били су прекривени књигама пренатрпаним полицама, од пода до плафона. У центру дневног боравка такође су биле полице, док је у средини спаваће собе стајао радни сто. Његове бочне фијоке, по три са обе стране су биле потпуно празне, док сам у оној централној испод радне површине затекао необичну свеску, са старинским тврдим корицама, зелене боје. У малом, жућкастом правоугаонику, у коме су се налазиле две линије, у којима обично стоји име власника или намена свеске, правилним округлим словима било је исписано моје име.
„Поштовани Господине Душане“, писало је у свесци. „Знам да ћете бити затечени наслеђем које сам Вам завештала, зато морам многе ствари да Вам појасним, после чега ћете, надам се, разумети мој поступак.
Рођена сам у Суботици пре више од седам деценја. Мој отац је био један од ретких Немаца кога власти после Другог светског рата, нису протерале из земље, док је мама имала Мађарско порекло. То у основи нема никаквог значаја, хоћу само да Вам укажем да не постоји никаква нит из моје младости која ме је после готово пет деценија боравка у Минхену, довела баш на ову планину.
Додуше нека веза са њом ипак постоји. Знам да пишем неразумљиво, али не знам како бих другачије. Да бих дошла до суштине ствари, бићу принуђена да се на почетку од ње удаљим.
Дакле, у Минхен сам отишла пре пет деценија, као тек свршени студент германистике на Новосадском универзитету. У то време забављала сам се са извесним Иваном Гавриловићем, који је те године дипломирао на светској књижевности. Претпостављам да Вам је његово име добро познато, као и он сам уосталом.
Нас двоје смо у то време имали одређене заједничке планове. Тада није било тако једноставно добити путну исправу и он је није имао, иако је радио на томе. У Немачку са мном није кренуо одмах из тог разлога али и зато што је, како ми је објаснио, пре тог корака мора да дође овде на планину да би рашчистио неке ствари. Како је у овдашњој школи било упражњено место наставника српског језика договорили смо се да се ту запосли док се не снађем и док он не реши добијање свог пасоша. Требало је да ту проведе највише једну школску годину. Зашто се то није догодило, сама сам крива. Он је додуше отезао са доласком, тражио је још једну годину, при томе је одбијао да ми каже шта заправо овде ради. У току те друге године ја сам се заљубила у другог човека. Удаљеност је учинила своје. Растали смо се пријатељски. У нашим писмима није било горчине ни срджбе.
Поново сам му писала шест година касније. Молила сам га да ми опрости. Одговорио ми је кратко, да ми је све одавно опростио, али да ми се више не може придружити јер има сина. О његовој даљој, трагичној, судбини нисам знала ништа све док се нисам доселила овде.
Да се вратимо сад на мој долазак у ово село. Нећу објашњавати зашто сам одлучила, да после толико година, напустим Баварску и поново се доселим у Србију, иако сам у основи Немица. Наравно да сам имала своје разлоге, само они су у овој причи апсолутно ирелевантни. Нисам знала конкретно где бих се радо преселила, била сам само сигурна да у Суботицу нећу и да ми је доста живота у великим градовима. Претраживала сам огласе. Погледала сам на стотине кућа, пре него сам случајно угледала ваш. Привукло ме је име села у које је Иван много година пре тога отишао. Отворила сам фајл, видела њену слику из различитих углова и схватила да ми је та кућа добро позната. Одакле, нисам била сигурна, али сам несумњиво знала да је добро познајем и да сам већ била у њој. Сећања су почела да пристижу полако и спорадично, још пре него сам крочила у њу. Кад сам ушла унутра филм пред мојим очима се одмотао као на биоскопском платну.
Нисам луда иако ћете то прво помислити кад Вам саопштим оно што хоћу. Такође никад нисам веровала у ренкарнацију, чак су ми све те приче деловале смешно, да не кажем болесно. Ипак морам то да напишем. Ја сам Сувер Мари. Или сам то некад давно била, не знам која је дефиниција прикладнија. Сложићу се са Вама да је она страдала три деценије пре него сам се родила. Ипак, сећам се свега што ми се тад догодило. Што се догодило мени, не њој.
Била сам и у нашој кући, сада вашој школи. У мојој негдашњој соби сада седи школски секретар. Много лепог ме везује за ту кућу, па ипак сам се усудила да је видим само једанпут. Да сам дошла поново срце би ми засигурно препукло.
Нећу Вам писати о ужасу онога што ми је Вили тада учинио. Онога што сам у задње три године небројано пута поново преживљавала. Не желим ни Вас, ни било кога другог тиме да оптерећујем. Пустићемо тај монструозни чин да почива у прошлости.
Све то што се одиграло пре једног века било је заиста застрашујуће, али не и оно најгоре. Страшније од тога било је, што сам преживљавајући све то поново, увек у Вилијевом лику разазнавала Ивана.
Зашто је Иван Гавриловић дошао овде? Шта је то што је на овој планини хтео да провери, а што није могао да ми каже? На крају шта је то, што је тог питомог интелектуалца отерало у лудило и нагнало га на злочин? Све су то питања на која нисам пронашла одговор. Сазнала сам једино да је Иванов деда био ванбрачно дете, непознатог оца, мада су појединци у пола гласа причали да би то могао бити неки Немац што је службовао у градској кући у Апатину. Индикативно је да сам дознала да је Вили баш отамо, дошао у службу код Суверових. Нисам хтела да изводим никакве закључке. Хоћу само да кажем да је превише некаквих подударања.
На крају свега не знам ни ко сам заправо. Ангелина Шварцмајер или Мари Сувер? Ни каква је заправо веза између њих две? Још мање хоћу да говорим о томе ко сте заправо Ви? Иван ми је тад у том писму писао како има сина. Не кажем да сте то Ви. Не личите на њих двојицу, па ипак има нечег у Вама! Осетила сам то још оног дана кад сте ми отворили врата. Нешто у дубини Вашег погледа ми је добро познато. И преозбиљни сте, баш какви су били они. Били су нежење, самотњаци! И Ви сте! Људи Вас цене. Планинци кажу да сте најодмеренији и најпаметнији човек надалеко одавде. Нећу да Вас подсећам да је некада и њих пратио такав глас. На крају, везује вас и та кућа. Утешно је само да Ви никад нисте живели у њој.
Враћам Вам је у посед. Не да би сте се уселили у њу већ да би учинили оно што морате, оно што интуиција од Вас буде захтевала. Ако мене питате за савет најбоље би било да је срушите.
Чувајте се млади господине, јер ја верујем да за Вас има наде.“
Ангелина (ваљда сам она)
6.
Има ли за мене наде? Ма колико ми њено писмо и поступак делују сулудо, црв сумње се ипак уселио у мене. Нисам сумњао у поштење своје мајке. Ипак! Све те њене тврдње, за које је говорила да су само претпоставке нису ми давале мира. У тренутку ме је ухватио такав неспокој да умало нисам реаговао крајње панично и почео заиста да је рушим.
Онда сам се прибрао. На планини није било библиотеке, најближа је била тек доле у Паланци. Нисам хтео да улазим у то зашто ју је госпођа Шварцмајер тако опремила. Констатовао сам само да је реч о библиотеци, отишао у општину и поклонио им камену кућу, уз услов да се иста може користити само као народна библиотека, која ће носити име трагично настрадале Мари Сувер.
Милан Јовановић, рођен 1967. године у Смедеревској Паланци. Школовао се у Кусадку, Смедеревској Паланци и Београду.
Дипломирао је 1994. године на Правном факултету Универзитета у Београду, а правосудни испит пред Комисијом Министарства правде Републике Србије, положио је 1997. године. Једно време се бавио адвокатуром у Београду, док тренутно, са породицом, живи и ради у Минхену.
У браку је са супругом Љубицом, има ћерке Софију и Мају.
Добитник је књижевне награде “Андра Гавриловић” за 2008. годину.
Објавио је романе: Монах, Ратник, Зимовање на приморју, Теодора, Господар, Несаница, Мало Двориште, као и збирку прича: Гроб на вучјем долу и друге приче.
Објављује кратку прозу у часописима, а заступљен је и у више заједничких зборника.
Истакнута слика: http://www.besplatne-slike.net/arhitektura-gradjevine/slides/drvena-kuca-brvnara-u-planini.html