Redakcija Književnost za decu je postala veliki biznis. Nekad se za decu pisalo iz štimunga i naklonosti, novac nije bio primaran motiv. Danas, kad je poezija za decu bolje prohodna i izuzetno popularna i laka za prodaju i piscima i knjižarama i izdavačima i školama i prosveti, onda je u tom kolopletu zarada ogromna, štampanje novih tiraža, promocije se lakše zakazuju (svaki okrug ima stotine i stotine škola) a prodaja je laka i maltene ugovorena unapred pošto se radi o sprezi nastavnika, pesnika i dece, o sprezi kulture i politike, o sprezi prosvete, novca i izdavaštva. Zato se danas neretko čuje ,,Počni da pišeš za decu”. Ili: ,,Što ne napišeš neki roman?” Time postajemo zemlja u kojoj postoji samo romaneskna književnost i književnost/poezija za decu, dok poezija ostaje u zapećku i elitističkim ili marginalističkim krugovima. Zato se sve više pisci ili pesnici odlučuju za ovaj vid tepanja ili umetnosti. Nisam video da je neki književni kritičar skrenuo pažnju javnosti na ovu pojavu ali u zadnjih pet, deset pa možda i petnaest godina, poezija za decu, poeme za decu i priče za decu se naprosto štancuju kao na traci. Pesnici i pesnikinje za decu niču svaki dan. Možda je to zato što ne umeju da pišu za odrasle. Opet, kao neko ko je studirao književnost, poštujem najveća dela svetskih i srpskih književnika pisanih za decu. No, da li su ona pisana ZA decu? Da li su ona zaista pisana ZA neku kategoriju, klasu, rasu? Više mi se čini da su ona pisana iz čina pisanja a ne za određenu populaciju, što danas nije slučaj. Danas se piše ZA nekog. Recimo, neka dela Branka Ćopića su najbolja dela za decu ali u njima uživaju i odrasli, i ona nisu čak ni pisana striktno za decu. Da li je Robinson Kruso pisan za decu? Da li je pisac to imao na umu pišući svoje delo? Ono što hoću da kažem to je da u književnost za decu danas ulazi svako. Kao da se uzdizanjem književnosti za decu ili poezije za decu ostvaruje nečija namera da se uguši poezija za odrasle, da se ona marginalizuje, pošto ona za razliku od prve nije nevina, naivna i bezopasna, nije upakovana i milozvučna, nije smehotvorna i lakopitljiva, već može biti društvenokritička, društveno i crkveno neprihvatljiva. U malim gradovima po Srbiji sveštenici i vladike su već preuzeli ulogu recenzenata, urednika, moralnih editora, izdavača i književnih kritičara. Oni čine prve redove na književnim večerima, oni će preuzeti i preuzimaju književne večeri. Bez blagoslova vladike knjiga ne ide u štampu. Takav je slučaj u Kruševcu gde živim. Pored književnosti za decu sve se više uzdiže i dečja književnost, mada u unutrašnjosti još ima nonsensnih situacija gde se ne kapira distinkcija između poezije za decu i dečje poezije. Poezija za decu je poezija pisana za decu a dečja poezija je poezija koju pišu deca, odnosno lica u određenom mladom uzrastu, mada bih ja njima zabranio da objavljuju zbirke dok ne sazru. Retki mogu pisati dobro u mladom dobu. Dobri primeri su Artur Rembo i Branko Miljković. Ali, kod nas, deca u 12 ili 13 godina kad objave zbirku, često na taj način završe ”karijeru”. A bolje da su sačekala da odrastu pa da onda u 22, 23 godine objave prvu zbirku, kad sazri duša, duh, telo i um. No, tu se najčešće radi o roditeljskom kompleksu koji gura dete po svaku cenu na stazu uspeha na kojoj sami nisu uspeli u životu. I onda nastavnik ili učitelj, zajedno sa školom, roditeljem i nekom kulturnom ustanovom, guraju dete u provaliju, da se što pre objavi prva zbirka, zatim odmah sledeće godine i druga, ne bi li otkrili novog Mocarta ili Đokovića. Takođe se često ne razume i razlikovanje pesama za decu i pesama pisanih deci. Uzdizanjem dečjih pesnika takođe se ostvaruje ona zavera protiv odrasle, moderne, avangardne i društveno opasne poezije. Kao što je govorio moj pokojni profesor književnosti za decu Slavoljub Obradović u poeziji za decu i oko kritičara poezije za decu i dečjih pesnika i dečjih i festivala književnosti za decu krije se i izvestan broj otvorene ili skrivene pedofilije. Jer, kako je govorio, zašto neko želi biti toliko blizu dece? Ima tu nešto… I dok je Milovan Danojlić pisao o tramvajima, o šinama, ulicama i neboderima, ubacivao urbane detalje u poeziju za decu još pre nekoliko decenija sad imamo obratnu pojavu – da se u knjige pripovetki i pesama za decu vraćamo u praistoriju, pa tako neimenovani kruševački pisac za decu Nebojša Lapčević piše o Čarliju Čaplinu i tako naziva svoju knjigu priča za decu, decu koja danas i ne znaju ko je bio Čarli Čaplin, decu koja imaju laptopove, ajpede i ajfonove, fejsbuk i tviter. Eto, toliko se otišlo u savremenost. Proza i poezija za decu se menja sa razvojem dece i ona mora da im se prilagodi, te bi ona trebala pisati ili pevati o ovim pojavama a ne da se vraća u doba Zmaja, jer civilizacija nepovratno biva izmenjena u tehnološkom progresu ili regresu, nezavisno kako bi mi nazvali kapitalističko-tehnički razvoj i ubrzano odrastanje. No, kako će se roditeljima zabraniti da tuku svoju decu kad su nestašna i da će deca sama odlučivati o svojoj sudbini i imati pravo na advokata onda zašto ne bismo zabranili i pesnicima da se bave poezijom – neka to čine deca. Njihove su pesme na nivou pismenih zadataka mnogih odraslih pesnika!
_______________________
Preneseno sa: Ristotel
