Redakcija САВРЕМЕНИ ГУСЛАР
или
ЕПСКА ШИРИНА СВАКОДНЕВНОСТИ
Када сам први пут видео Мићу Живановића запитао сам се: Ко је овај човек који је толико сигуран у своје стихове?! Када сам видео и чуо како не воли критичаре још мање ми је био симпатичан. Када сам чуо како рецитује стихове и како напамет зна скоро све своје песме јавио ми се Тесла. Упалила се лампица. Када сам чуо тај глас, глас који звучи, продоран и гласан, разбуђујућ и јасан, схватих да тај глас није бучан тек онако, да би се доказао, да би се показао јачим, већ да из њега зрачи не глас који је сигуран у своју песму, већ у искуство које иза ње стоји, којим је прожета, са којим је у садејству и потпуној симбиози. Можда је оно што ме је на први поглед одбијало било и то што он пева на начин старих песника. Како су се низала месечна песничка окупљања у фоајеу и на првом спрату крушевачког позоришта склапали су у један мозаик различити утисци и аспекти поезије и стваралаштва, овог боема, правника, шансоњера и романтика, песника, женскароша, патриоте. У једном тренутку су ми јасноћа и упечатљивост његових стихова престали да бивају одбојни и помислих: ,,Боже, па из уста овог човека као да излазе мисли и искуства, ставови и доживљаји, самог народа преточени у песме!?” Схватих: ,,Мића је народни песник. Он је народни гуслар, неки модерни, савремени лирски гуслар, у коме су згомилани векови и претходно време, који кроз песме сагледава развој српске јединке и човека.” И би ми јасна она тугаљивост у његовим песмама и жал за прошлим временом, разочарење и бес према садашњости наспрам неких прошлих, бољих, нормалнијих деценија. И начина на који се живело. Начина живота који је био и природан и природнији. Стила живота који је био природан. Такав је и стил његове поезије. Природан, истинит, до сржи саживљен. Мића Живановић свакодневни, обични живот сагледава у једној епској ширини. До најситнијег детаља – његове промене и развоја, из патријархалне етике у глобалистичку душу савременца, од младости и негдашње радости живота, рада и дружења, прела и посела – до окрутне и хладне, безличне и парадне садашњости, блата у коме се ваљамо. Насупрот томе, и у складу са тим, његове песме о љубавима, младости, женама и женским атрибутима, жељама и страстима, препуне су животних сокова, хиперболичне до еуреке, екстатичне, споменари и срећна памћења – света у којем је остао и део душе лирског наратора. Укупне моје утиске у светлу Мићиних казивања и једномесечних наступа на окупљањима удружења ПоезијаСРБ пишем без његовог знања и дозволе. Разлог томе је управо његов став према критици и књижевним критичарима. Међутим, он се ту ништа не пита. Иако Мића не цени критичаре, њихово постојање је нужно, као и постојање молера, зидара, мајстора, водоинсталатера, поштара… О књижевницима и књижевним делима се пише већ 3000 година. Још су Аристотел и Платон то чинили. Неки су критику чинили чак и у својим делима, као, на пример, Аристофан, у комедији ,,Жабе”, још у то време. Сам Аристотел је написао дело ,,О песничкој уметности”. Мићин однос према стварности може се поделити у два тока. Један је онај како се живи а други онај како се некад живело. Овај други, о коме је већ било речи, сублимира лепоту оног времена а самим тим и однос према овом. То, оно време, ЕХ КАКО ЈЕ НЕКАД БИЛО, ЕХ КАКО СЕ НЕКАД ЖИВЕЛО, да парафразирам стихове Миће Живановића, представља динамику и животност која је нестала. Настало је неко друго време, дошло је ниоткуда и на то време песник не пристаје, и радо би га заменио, дао ни за шта, што Живановић и чини у песми МЕЊАО БИХ СВОЈ ЖИВОТ:
Мењао бих свој живот за псећи
Није важно порекло ни раса
Без корена и познате лозе
Да слободно лајем из свег гласа
Да не мислим о сутрашњем дану
Да не пазим на коју ћу страну
Да не читам законе и књиге
И не бринем белосветске бриге
Да никада не уђем у банку
Да не морам ни у једну странку
Да авлија буде моје царство
Кост бачена читаво богатство
Пасји живот мењаћу за псећи
Да до краја проживим ко човек
И судбину поделим са псима
Боље с њима него с нељудима
Овај аспекат поезије Миће Живановића, како се сад живи, најбоље је престављен његовом песмом ДАН ПОСЛЕ, писаном дан након Видовдана 2001. године и изручења председника Србије, Слободана Милошевића, антисрпском, Хашком трибуналу, од стране неких који себе називају Србима само у случајевима кад се то мора рећи, испљунути из уста, препуних себе, англицизама и неотранзиционе логике. Ради се о јакој и емоционално набијеној патриотској песми, какву одавно нисам чуо ни прочитао, још од Дучића и Ракића, изузимајући Бећковића који за годишњи наступ на Газиместану тражи три стотине евра. ДАН ПОСЛЕ представља Мићу Живановића као жестоког песника, продорнога стила, мужевног гласа у извођењу, поборника неких других времена и идеја, негатора савремене логике тржишног родољубља – управо онаквим какав он заиста јесте. У времену помодарства и тетовирања свести ова би се песма сигурно требала наћи на нечијим грудима или плећкама, бар као подсећање на то ко смо били и ко треба да будемо. Песма може без проблема стајати и на нечијем гробу, каквој установи од јавног значаја или споменику. Песма ДАН ПОСЛЕ има више жанровских аспеката:
родољубиви, побожни, историјски, рефлексивни, тужбалицу, клетву, транзицију, европејство, глобализам, лиричност, православље, словенску митологију, српство, очинство и бунт:
ДАН ПОСЛЕ
29. 06. 2оо1.
Јучe јe ђаво засeо на прeсто Лазарeв
Господe,
продали смо душу
поклeкли, на колeна пали,
Ако јe ово понижeње
спасeњe којe нудиш
ако смо толико мали
нeка јe проклeто имe српско,
род и вeра
Душанова молитва
Кнeжeва клeтва и вeчeра
и Видовдан
Пукни земљо, развалино
туђино
без стаза и путоказа
нека ти се дроб зацрвени
кад немаш образа
нека те избришу,
да знам да те нема
да си ничија више, страна
Изроди броје туђе
као да немаш својих рана
утркују се да те обешчасте
да стекну славу у твојим бедрима
змије у недрима
Плаву гробницу хоће да расточе
Солунско гробље да преору
да не сведоче шта си била
а шта си данас без лица и граница
Ћути Лазарица,
Сопоћани Студеница,
јеца Грачаница
али без гласа
да се не чује
од стида
Тражимо спаса
под сатанским скутом
на дан Светог Вида
мој Милане
Лазаре, Милоше, Милутине,
Стефане сине
Моја суза гине
у бездану ништавила
продате људске душе
Дипл. фил. српске књижевности и језика
Милош Ристић
