Redakcija Desi se svakom od nas da u trenucima osame počne sumnjati u sve što je ostavio iza sebe. Obično to čeprkanje po vlastitoj intimi izvuče i ono što je izbledelo, što je već na rubu zaborava, ali se iznenadimo kada ispliva sećanje za koja nisi ni znao da će te obeležiti kao čoveka. Tada ti se činilo da je to samo još jedan dan tvoga života, epizoda radnog veka, a posebno u karijeri učitelja, prosvetnog radnika, postoji mnogo priča vrednih memorisanja. Sada kada je album slika, uspomena, iz tog vremena skoro popunjen jer je ostalo još nešto više od dve godine do opraštanja sa poslom u struci, osećam neku vrstu nostalgije. Znam, zasigurno, da ništa drugo ne bih mogla raditi sa toliko ljubavi.
Prebiram po svim emocijama, volim taj izraz prebirati jer sa osećanjima nikada ne znamo na čemu smo, posebno ako sve “primamo” k srcu. Neko ko je sebe ugradio u svaku malu, mladu, dušu verovatno je rođen za posao vaspitača. Toliko vaših reči pretočeno u nečije biće, odgoj, znanje… Kod vlastite dece i ako propustiš nešto ostane ti čitav život da to ispraviš. Kada njih formiraš kao ličnosti, izvedeš na put, to je tvoj, ali i njihov uspeh. Vaspitati i obrazovati tuđe dete mnogo je teže i odgovornije jer će imati još mnogo učitelja, sam život, i velika je stvar ako je baš to što si mu ti usadio u biće bilo karika njegovog odrastanja u čoveka…
Zašto ovoliki uvod, neko će ga nazvati i filozofiranjem? Potreban je da bi priča koja je isplivala iz ćoška zaborava i nametnula se bila vredna ovoga zapisa.
Pored toliko vanprosečnih generacija koje bi, možda, bile uspešne da su imale i drugog profesora, izabrala sam za priču jednu malu grupu đaka, nažalost, obeleženih kao LMR. Nije mi bilo teško da pored razredništva, koje sam već imala sa učenicima bez ove oznake, prihvatim još jedno, mnogo teže – formirati, vaspitati, ove mlade ljude.
Nije ih bilo mnogo, njih jedanaest, a kasnije sam shvatila da te grupe mališana ne smeju biti veće od deset učenika. Imala sam već iskustvo sa decom sa smetnjama u razvoju, ali nikada nisam imala ulogu da im budem i odeljenski starešina, da uđem u njihove emotivne svetove, da zavirim u porodice tih mališna, da im budem važnija od roditelja u odrastanju. Neobično mi je bilo koliko je svako od njih priča za sebe.
Mada su u osnovnoj školi već postojali kao grupa, nisu bili mnogo bliski jedni drugima. Shvatila sam da dolaze iz različitih sredina, nekoliko gradske i nekoliko seoske dece. Ovi sa sela su čak bili otresitiji, život ih je tome naučio. Ono što im je svima bilo zajedničko je strah od nove sredine, ostalih učenika škole sa kojima će deliti prostorije.
Moj osmeh, kao dobrodošlica, verovatno je bio presudan. Znala sam da mi predstoji veliki posao – da steknu moje poverenje, da se uklope u sredinu, da ih nešto naučim i osposobim da se u surovom svetu samostalno bore i izbore svoje mesto. Najbitnije je da postanu mali kolektiv, da se uzajamno druže, pomažu – to sam postavila kao prvi cilj. Odmah sam videla da su neki od nijh skoro nepismeni, jedva su savladavali osnovne zakone pismenosti, sastavljanja rečenica, čitanja, a ostali problemi, matematika, to je moglo i da me se ne tiče… Sebi sam dala zadatak da ću od njih napraviti ljude. Znala sam za svaku njihovu suzu, ljubavni problem, porodični…Postali smo tim. Najbolji matematičar u razredu, jedini koji je i tablicu množenja znao, postao je blagajnik. Imao je zadatak da skuplja sitan novac, ono što mogu da uštede, vodi evidenciju i to mi jednom nedeljno predaje. Bilo je dirljivo što su tačno znali ko može da da, ko ne, jer je jako siromašan i svi su bili saglasni da je novac zajednički. Kada je to već bila sumica, sve sam ih povela u banku da ih naučim kako se popunjava knjižica, kako se pišu priznanice. Većina je već u prvom razredu popunjavala, uspešno, sve administrativne papire, srećni što to nije bauk. Već u drugom razredu imali smo dva ljubavna para i to je bila odgovornost – podržati ih, ali i naučiti oprezu, obavezama zabavljanja. Dani su odmicali i čini mi se nisam se ni okrenula, a oni su već bili u trećem, završnom razredu. Sada je već bilo tri para u razredu, izrasli su i postali pravi mladići i devojke. Počeli su i dogovori kako ćemo obeležiti njihovu maturu. Suma koju su uštedeli bila je skoro dovoljna da napravimo skromnu proslavu. Svi smo želeli da to bude posebno veče, da njihovoj maturi prisustvuju i profesori koje oni pozovu, da imamo živu muziku. Sa blagajnikom i predsednikom odeljenja otišla sam u restoran koji se nalazi u najlepšem izletištu, dogovorili smo cenu, naravno za njih sa popustom. To nisu znali. Moj prijatelj, vrhunski muzičar, i ja ćemo im biti muzika i zabavljati ih tu noć. Naručili smo i fotografa sa kamerom, opet sa popustom.
Došao je i taj dan. Dogovor u sedam, ispred škole. Kao pravi maturanti, prvo u njihovoj učionici, slikanje, pa poslednje zvono i onda njih jedanaest, po parovima, sa prijateljima, i nekoliko profesora, šetnja gradom do restorana. Nosim veliki buket, sve devojke takođe po buketić… Prelepi, uzdignute glave, ponosni što su sada svršeni srednjoškolci.
Gledam ih dok sedaju… Očekujem trapavost… Ništa od toga. Mladići devojkama sipaju piće. Sve sam ih naučila, možda staromodno, ali tako slatko. Zagrljeni pevaju, igraju, dok im njihova razredna peva i svira. U prvoj pauzi moj Ljubiša, blagajnik, uzima mikrofon i čujem reči: “Poziva se naša razredna da dođe i dobije mali poklon!” Ne mogu da verujem. To već nije moja škola, nije dogovoreno. Prilazim okupana suzama, a on iz kutijice vadi prsten, zlatan, naravno skromniji, i stavlja mi na prst. Bože, tu je kamera, sve je zabeleženo, a ja ne mogu da prestanem da plačem! Sledi moj govor, kroz suze, i onda pesma do jedan iza ponoći.
Najlepši deo večeri – krećemo ka mojoj kući. U velikom dnevnom boravku svi zagrljeni pevamo, plačemo do zore. Napravila sam tortu za njih, a otac mog učenka, ni to nije dogovoreno, u ponoć je doneo pečenje. I njega smo tu noć slistili jer smo ostali do sedam ujutru budni.
Prelepo jutro, kakva znaju biti junska, a mi već grogi, promukli… Razmazana šminka od suza, izlazimo u poslednju zajedničku šetnju do škole. Odatle će svako uobičajenim putom do kuće i nekim novim u život gde im neću biti potrebna, a znam da hoću…
Od te večeri prošlo je petnaest godina. Ispratila sam ih u život i znam da su se svi kako-tako snašli. Bilo je još mnogo generacija, izuzetnih, ali ova, o kojoj ispričah sagu, sigurno mi je najdraža.
Istaknuta slika: CdM
