Mr Narcisa Fetahović Hadžić: POJMOVI PREDSTAVE RODITELJA I VASPITAČA O DOBROM DJETETU

Mr Narcisa Fetahović Hadžić[1]

POJMOVI PREDSTAVE RODITELJA I VASPITAČA O DOBROM DJETETU

REZIME

Teorijski dio rada bavi se razvojem pojma deteta i detinjstva, te načinima na koje društvo, porodica i škola oblikuju sliku „dobrog deteta“. Polazeći od Arijesovog stava da u srednjem veku nije postojao današnji koncept detinjstva, autor naglašava da je dete u prošlosti vrlo rano ulazilo u svet odraslih i nije imalo poseban status. Tek u XVII i XVIII veku razvija se moderno shvatanje deteta kao bića sa sopstvenim potrebama i razvojnim specifičnostima, što utiče i na kasnije pedagoške pristupe. U književnosti i kulturi dete se postepeno izdvaja iz pozicije nerazumnog bića i postaje subjekt vaspitavanja i obrazovanja.

Porodica se u radu ističe kao ključna vaspitna sredina u kojoj dete formira moralne osobine, emocionalnu stabilnost i radne navike. Naglašava se da roditelji često greše usled preteranog moraliziranja, stalnih opomena i nametanja normi koje dete još ne može razumeti. Takvi postupci mogu izazvati otpor, nesigurnost ili povlačenje deteta. Istovremeno, ukazuje se na razliku između autoriteta i autoritarizma: autoritet se zasniva na poverenju, doslednosti i zaštiti, dok autoritarizam podrazumeva prinudu i insistiranje na poslušnosti bez obzira na detetove potrebe.

U radu se takođe opisuju greške roditelja koje nastaju iz „dobrih namera“, posebno slepa popustljivost koja dovodi do razmaženosti, nesamostalnosti, hirovitosti i nedostatka radnih navika. Preterana sloboda bez granica može narušiti razvoj samodiscipline i odgovornosti. Pozivajući se na A. S. Nila, autor naglašava da deca prirodno usvajaju moralne vrednosti kada odrastaju u atmosferi sigurnosti, poverenja i ličnog izbora, a ne pod pritiskom i prinudom.

UVOD

Kakvo će nam društvo biti sutra, zavisi od toga kakva su nam deca danas!

Svako dete u porodici mora imati svoje mesto i svoju ulogu. Na njega se mora gledati kao na ličnost, ceniti ga i poštovati, respektovati njegove razvojne i druge životne potrebe, želje, interese, afinitete, sposobnosti i mogućnosti, ali i od njega treba zahtevati isto takav odnos prema ostalim članovima porodice, njegovim vršnjacima i drugim ljudima.

Decu još u porodici treba navikavati na red, rad i obaveze, na prepreke i poteškoće, učiti ih kako se one savladavaju, rešavaju i uspešno prevazilaze, treba ih čeličiti, hrabriti, bodriti, jačati njihov životni optimizam, ulivati veru u vlastite snage, sposobnosti i mogućnosti, razvijati i bogatiti voljni potencijal, samostalnost i samodisciplinu, fond pozitivnih navika, naučiti ih na samorad, osposobiti da znaju ceniti druge ljude, ali i same sebe, da mogu pravilno vrednovati i poštovati tuđi, ali i svoj rad.

Zato, generalizovati i reći da je položaj deteta u savremenoj porodici dobar, loš, bolji nego pre, nije moguće. Zaviriti kroz ključaonicu svake dečje sobe Samo deca koja ne slušaju mogu postati bolja od svojih roditelja.

        Učinimo sve da njihova traganja budu za žutim i crvenim cvetom, plavim    leptirom…a ne za tugom i usamljenošću!

Deci treba pružiti svu pažnju i ljubav koju zaslužuju. Da žive život dostojan deteta!

I samo na taj način ćemo ostvariti krajnji cilj- „stvoriti“ dobro dete, od kojeg će kasnije biti dobar čovek, dobar roditelj, vaspitač, uzor… samo na taj način ovaj svet može postati i ostati dobar!

„Deca su narod poseban“  (Lj. Ršumović)

DUŠKO RADOVIĆ:

Teško je biti dete i biti dobar.

Jeste život lep, ali nikad ceo,

Uvek  mu je lepši onaj prvi deo.

Ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas.

2.TEORIJSKA RAZMATRANJA

2.1. ODNOS RODITELJ-DETE

Odnos roditelja i dece u patrijarhalnoj porodici mora se sagledati u kontekstu odnosa stariji-mlađi. U patrijarhalnoj kulturi smatra se da su stariji nesumnjivo i mudriji, iskusniji i sposobniji od mlađih i da zato zaslužuju njihovo poštovanje. Narod kaže: “U staroga glava,u mladoga snaga”. U zadruzi stariji donose odluke, naređuju, a mlađi slušaju. Reč starijih, roditelja posebno, jeste zakon i ona se bez pogovora sluša od strane svih mlađih. Ova obaveza podčinjenosti mlađih starijima u patrijarhalnoj zadruzi jeste aksiom, što se jasno vidi iz narodnih poslovica:“Rep glavi ne zapoveda”, “U mlađega pogovora nema”.

Postoji čitav jedan složen i dobro utvrđen sistem neverbalnih i verbalnih znakova kojima mlađi nedvosmisleno iskazuju svoje duboko poštovanje I bezuslovnu pokornost u odnosu na starije. To gotovo pobožno strahopoštovanje prema starijima mlađi ispoljavaju u načinu pozdravljanja, sedenja za stolom, u radu, u razgovoru…

Odnos roditelja prema deci jeste odnos nadređenog prema podređenom, a to je izrazito i izričito neravnopravan asimetrični odnos: ono što roditelj sme i može da učini detetu, dete ne može i ne sme njemu. Otac i majka su neprikosnoveni autoriteti za dete. Roditelj se mora uvažavati i bezuslovno poslušati, ali i više od toga; roditelj koji je detetu „dao život“ poštuje se i obožava kao kakva svetinja. Kult roditelja u srpskoj patrijarhalnoj kulturi jasno se vidi u poslovicama koje sažeto iskazuju opšte normativno mišljenje zajednice: „Materino ime je sveto i na nebu i na zemlji“. Roditelje ne poslušati nije samo rđavo, već je i težak greh:“Ko majku ne sluša, ni Boga ne poznaje“. Roditelji od svog deteta zahtevaju potpunu poslušnost, odnosno bezpogovorno, brzo i tačno ispunjavanje svih svojih zahteva i naredbi. Od dece se očekuje smerno, stidljivo i uljudno ophođenje s roditeljima.

U srpskoj patrijarhalnoj kulturi strogo se poštuje autoritet roditelja, koji nije zasnovan na surovoj sili, na zastrašivanju i kažnjavanju, već na snazi jedinstvenog javnog mnjenja koje bezuslovno podržava autoritet roditelja i oštro osuđuje nepokornost dece. Osim toga, autoritet roditelja počiva i na snažnoj privrženosti i ljubavi deteta prema njima.

Mada su roditelji u srpskoj patrijarhalnoj kulturi neosporni autoritet i uzor za identifikaciju dece, postoji bitna razlika u odnosu majke, s jedne strane i oca,s druge, prema deci.

Otac kao dostojanstveni predstavnik tradicijske kulture ima prema deci uvek distancu, on se s njima retko šali, izbegava iskazivanje nežnosti te odaje utisak da je emotivno hladan. Ovakav očev izrazito ozbiljan, rezervisan odnos prema deci pre je ritualno i društvenom ulogom propisano ponašanje, nego što je spontano i „prirodno“. Da bi u dete usadio moralne norme i čvrst sistem vrednosti i pravila ponašanja, otac mora da prema detetu u svom ophođenju bude prevashodno ozbiljan, dostojanstven i strog. Nežan, „mekan“ otac, veruje se, „pokvario bi dete“, jer bi ono postalo razmaženo. Otac mora biti strog i katkad nemilosrdan. Ovako propisno ponašanje zasniva se na verovanju da otac može imati moralni autoritet i s uspehom kontrolisati dečje ponašanje samo u slučaju ako ga se boje. Pošto se deca pribojavaju strogog oca, kada dete ne sluša, majka se koristi ocem kao nekom vrstom „strašila“ da zaplaši i natera dete na poslušnost. U našoj patrijarhalnoj porodici zato se često čuje da majka neposlušnom detetu kaže: „Kazaću ja ocu“, ili „Eto ti ide otac“.

Budući da se više brine o deci, majka više i utiče na njihov razvoj, posebno u mlađem uzrastu. Majka dete nosi, ljulja, pere, doji, hrani i podučava ga higijenskim, moralnim, društvenim i verskim pravilima ponašanja. Za razliku od oca, majka je u svom ophođenju prema deci veoma srdačna, emotivno topla, blaga i svoju nežnost često iskazuje tepanjem detetu. Mnogi opisivači narodnog života (posebno muškarci) često joj zameraju da svojim blagim, punim razumevanja i popustljivim ponašanjem prema detetu „kvari decu“. Desi se često da kad otac bije dete, ako ga majka uzme u zaštitu da i ona sama izvuče grdnju, psovku, pa i poneki šamar od muža. Zato majka, ako je otac grub, često prećuti grešku deteta, samo da ga otac ne bi kaznio. Zbog te majčine brige, razumevanja i bezuslovne ljubavi kao i njenog zaštitničkog ponašanja, deca mnogo vole majku, dok oca poštuju i boje ga se.

2.2.MORALNO VASPITANJE

Moralno vaspitanje u porodici je dug i složen proces formiranja moralne ličnosti. To je i stalna borba da pobeđuje dobrota,humanizam i lepota nad onim što se u čoveku i u društvu javlja kao zlo, prljavo i neljudsko. Moralno vaspitanje u porodici se ostvaruje na taj način što deca svesno ili nesvesno uče određeno ponašanje i kulturne i moralne obrasce. Ti obrasci, ponašanje i odnos dece prema drugima, formira se od krajnje pozitivnog (humanizma) do krajnje negativnog (egoizma). U tom sklopu dete stiče osobine: društvenost, odgovornost, poštenje…

Pod moralnošću se podrazumeva stvarni način čovekovog odnošenja prema drugim ljudima, prema sabi i čoveku uopšte. Moralnost je složena pojava, ima više dimenzija, te u njoj dolaze do izražaja i saznajni-intelektualni procesi (tj. znanja o moralnim principima i načinima vrednovanja ljudskih postupaka, kao i sposobnost primene tih principa u pojedinačnim slučajevima), emocionalni (tj. osećanja u vezi sa postupcima koji se ocenjuju kao moralni ili nemoralni) i voljne radnje  (tj. Spremnost da se odluči na postupanje u skladu sa usvojenim moralnim normama i bude dosledan u tome). Moralnost je potpuna kada su ove komponente dovoljno razvijene. Moralnost je rezultat zrenja i učenja. Oblici socijalnog učenja kojima se ona formira jesu: uslovljavanje, učenje po modelu, učenje uviđanjem. Na mlađim uzrastima uglavnom se uči uslovljavanjem i po modelu, a učenje uviđanjem se koristi tek kao dodatni oblik. Uslovljavanjem (putem pohvale, pokude, nagrade i kazne ) deluje se uglavnom na emocionalnu, učenjem po modelu (primerom, ali i pohvalom i nagradom) na konativnu (voljnu, aktivnu) komponentu, dok je učenje uviđanjem (uveravanjem-razgovorom, upućivanjem, savetovanjem, objašnjavanjem, kritikom) usmereno više na intelektualnu komponentu moralnosti. Komponente moralnosti razvijaju se postepeno i neusklađeno: prva se razvija emocionalna, a poslednja intelektualna komponenta.

Nužno je uzdržavati se od šire primene učenja uviđanjem na mlađem osnovnoškolskom uzrastu. Sposobnost dece da iskažu rečima ono što znaju o moralu, da definišu moralne pojave, da formulišu obrazloženja svojih moralnih ocena nisu pokazatelj njihove moralnosti, posmatrane u celini, ali mogu da imaju veze sa njenim stranama, u prvom redu sa intelektualnom stranom.

Ima dece kod koje se kao rezultat vaspitanja otkriva dobro znanje moralnih normi i sposobnosti da se u neizbežnim slučajevima ponašaju shodno ovim normama, ali kod koje proces  usvajanja moralnih znanja i umenja ne dovodi do odgovarajućih kvaliteta ličnosti, već do toga da se pod uticajem prinudnog vaspitanja razvijaju sasvim druge, nepoželjne osobine (lukavost, licemernost, prevrtljivost, lažljivost…)

Da znanje o tome šta je moralno nije dovoljno da se i bude moralan, predstavlja pojava da se delikventna deca skoro ne razlikuju u pogledu etičkih znanja od nedelikventne, odnosno da najčešće znaju da je zlo ono što rade. Da bi, dakle, etička znanja bila delotvorna, potrebno je da budu razvijene i emocionalna i voljna komponenta moralnosti. Emocije učestvuju u doživljavanju ljudskih postupaka, nastajanju ubeđenja. Voljna svojstva pomažu da se savladaju težnje i sklonosti koje su suprotne saznatom moralnom pravilu, odnosno da se donese i ostvari odluka koja je i u skladu sa moralnim pravilom. Ako delovanje razvijenih komponenti nije usklađeno, dolazi do nesaglasnosti između etičkih znanja i ponašanja. (Cvetković,1990)

Tako i većina roditelja misli da ne ispunjava svoju dužnost ako dete ne uči etičkim vrednostima i ako mu ne ukazuje stalno šta je dobro, a šta loše. Gotovo svaki otac i svaka majka smatraju da im je pored staranja o njegovim fizičkim potrebama, glavni zadatak da u dete uliju moralne vrednosti, bez čega bi ono izraslo u divljaka nekontrolisanog ponašanja i sa malo obzira prema drugima. Roditelj retko shvata kakav užasan trag u detetu ostavlja nepregledan niz pridika, opomena i zabrana i nametanje čitavog sistema moralnog ponašanja koje dete još nije u stanju da prihvati, koje ne razume i zato ne prihvata svojom voljom.

Praktično, svaki odrastao čovek smatra da se priroda deteta mora poboljšati. Otuda se i događa da svaki roditelj počinje da uči svoje dete kako treba živeti. Dete se rano suočava sa čitavim sistemom zabrana. Ne treba nastojati da se kod mališana ubrza razvitak osećanja za moral. Roditelj mora da bude strpljiv, siguran u uverenju da je dete rođeno dobro i da će od njega neizbežno postati dobar čovek, ukoliko ga uplitanje ne osakati i omete u njegovom prirodnom razvoju.

Nilovo dugogodišnje iskustvo u bavljenju decom u Samerhilu govori da nema nikakve potrebe da se deca uče kako da se ponašaju. Dete će u pravo vreme naučiti šta je dobro, a šta ne, pod uslovom da nije pod pritiskom.

„Učenje je proces sticanja vrednosti iz sredine koja nas okružuje. Ukoliko su roditelji i sami pošteni i čestiti, njihova deca će, kada bude vreme, poći istim putem.“ (A.S. Nil, 1990)

Nema te nauke koja pojedinca može da nauči da bude moralna osoba: niti ga može naučiti, niti odučiti, jer kada bi se moral učio, onda bi oni koji su učeni bili moralni, a oni koji nisu učeni vrlo nemoralni. ( „Predgovor“, Koković, 1994) Učenje o moralu ima smisla samo ako je povezano sa životom, ako izaziva punu svesnu aktivnost deteta, te obezbeđuje uz emocionalni angažman, nastajanje ubeđenja, ako neguje slobodu misli, budi kritički duh, podstiče preispitivanje sopstvenog postupanja. U našim školama i pored pozitivnih promena, znatno su izražene pojave poput sledećih: dominacija nastavnika, svođenje učeničke aktivnosti na ponavljanje sadržaja, podsticanje konformističkog ponašanja, manipulisanje decom, takmičenje i borba za bodove… (Cvetković,1990)

2.3. DEČJE POTREBE

Kakvo će dete biti, u mnogome zavisi i od zadovoljenja njegovih potreba. Međutim, nisu sve potrebe podjednako značajne. Maslov je, zbog toga, proučavao razvojnu liniju i hijerarhiju potreba, kao i situacioni redosled njihovog zadovoljavanja. Potrebe je ređao prema značaju i ustanovio da se zadovoljavaju po određenom redosledu, u pet nivoa:

1. Čoveku (i ostalim bićima) je najvažnije da zadovolji fiziološke potrebe-da nije gladan, žedan, pospan i umoran…
2. Posle toga, na red dolazi potreba za sigurnošću (ličnom, finansijskom…);
3. Tek onda dolazi do izražaja potreba za ljubavlju i pripadanjem;
4. Kada smo se opskrbili svim tim, postane nam važna potreba da nas drugi cene i da cenimo sebe;

5) Najviši domet ljudskog postojanja, ispoljava se u potrebi za samoostvarenjem (stvaralaštvom), kako bi rekao Erih From: „Da ne budemo kreatura, nego kreatori prirode“.

Ljudsko ponašanje je zasnovano na psihofizičkim potrebama. Pokreću ga lični motivi aktivnosti, čulne stimulacije i radoznalosti. U njih spadaju težnje koje se mogu izraziti prefiksom „samo“ : samopotvrđivanje ili samoafirmacija, samopoštovanje, samoisticanje, kao i težnje za ličnim razvojem, ličnim identitetom, superiornošću, slavom, moći…

Lični motivi u osnovi imaju psihičku potrebu za razvijanjem i isticanjem sopstvenih vrednosti u

1. sopstvenim očima;
2. u očima drugih ljudi.

Lični okvir posmatranja obuhvata motive za ličnim razvojem, identitetom, doslednošću, izražavanjem i dokazivanjem lične vrednosti u sopstvenim očima.

Druge možemo i da zavaramo, ali sebe malo teže, od sebe ne možemo da se sklonimo. Zato je jako važno za decu i za mlade da se afirmišu u pozitivnim i vrednim aktivnostima, jer ako u tome ne uspeju, neće odustati od želje za afirmacijom, nego će je ostvariti nekim bržim i „lakšim“ načinima, u negativnom smislu.

Međulični okvir posmatranja-svako dete procenjuje sopstvene vrednosti na osnovu onoga kako želi da ga drugi vide. Postoje četiri osnovna  lična motiva, koji predstavljaju istovremeno četiri nivoa ambicije ljudi, s tim što svaki novi nivo uključuje sve prethodne. To su:motiv sigurnosti, motiv za ugledom i poštovanjem, motiv prestiža i motiv moći.

2.4. DEČJA POTREBA-LJUBAV

Osećanja dominiraju u životu deteta i u njegovim snovima. Njega prvo zanima da li nekog može voleti, pa tek onda da li mu je ta osoba interesantna. Kad dete od pet godina sluša svoju majku, to ne čini zato što mu je ona rekla: „Treba da budeš pametan“, već zato da zadovolji  majku. Kada u sedmoj godini dobro uči u školi, to ne radi zato što je „škola korisna“, već čini po volji učiteljice. Jer, ako dete ne voli učiteljicu, neće dobro ni učiti. Kao što je rekao racionalist Didro o jednom svom učeniku: „Pa šta biste hteli da ga naučim? On mene ne voli“. Kod dece je uvek tako- ukoliko se ne zadovolji srce, inteligencija se blokira. Šta, dakle, treba dati deci? Na prvom mestu ljubav. Osoba bez obzira koliko je stara, koja oseća da je voljena biće mnogo sposobnija da postigne uspeh u životu, jer se ne oseća usamljeno. Detetu ljubav znači više nego pomoć, za njega je to potreba, naročito na početku života. U prve tri godine, ta je potreba od životnog značaja. (Levin, 1970)

Dete se rađa kao deo roditeljskih potreba i skoro od samog trenutka rođenja ono počinje da se bori da ih zadovolji. Možda će ga terati da se smeši (da izgleda srećno), da guče, da maše, kasnije da uspravno sedi i hoda i najzad, da se ističe, kako bi njegovi roditelji imali  „napredno“ dete. Kako se dete razvija, zahtevi koji mu se postavljaju postaju sve složeniji. Ono će morati da dobija odlične ocene, da bude uslužno i obavlja svoje domaće dužnosti, da bude mirno i ne zahteva mnogo, da ne priča mnogo, da se bavi sportom, da govori pametne stvari.

Ono će činiti sve, ali neće biti ono što jeste. Voljeno dete je ono čije su prirodne potrebe zadovoljene. Voljeno dete nema potreba za pohvalama jer ga nisu nipodištavali. Njega cene zbog toga što jeste, a ne zbog onoga što može da uradi da bi zadovoljilo potrebe svojih roditelja.

Po definiciji, ljubav znači biti otvoren i slobodan za osećanje i dozvoliti drugima tu slobodu. To znači dozvoliti im da prirodno rastu i prirodno se izražavaju. Biti ono što jesi i dozvoliti drugima da budu prirodni jeste suština ljubavi. U ovoj definiciji ljubav podrazumeva postojanje realnih odnosa između ljudi koji se vole. Nekome možemo dopustiti da bude ono što jeste ignorišući ga; međutim, sastavni deo ljubavi je reagovanje na drugoga. Moramo imati na umu da dozvoliti nekom da zaista bude ono što jeste znači zadovoljiti njegove potrebe. To je ono što čine roditelj koji vole svoju decu.

Detetu se često kaže: „ Ne volim te zato što nisi dobro “. Nekada je to laž koju roditelji izreknu da bi vaspitno delovali, ali nevolja je u tome što uvek postoji šansa da je dete shvati kao istinu. Ipak, takve pojave treba izbegavati jer obezvređuju ljubav svodeći je na nagradu koju dete mora zaslužiti. Daje se u zamenu za pristojno ponašanje, pa se dete voli zbog onoga što čini, a ne zbog onoga što jeste. Roditeljska ljubav ne sme da bude uslovna. Dete mora osećati da ga vole i prihvataju bez obzira na njegove postupke. Postoje i drugi načini da se ispolji neslaganje i neodobravanje  prema onom što je dete uradilo. Ljubav ne sme da bude ucena izražena stavom „voleću te samo ako budeš dobar“. Nema razloga da se jedan od najplemenitijih ljudskih odnosa svodi na nagrađivanje i kažnjavanje, na ucenu, tim pre što se zna da dete snažnije oseća potrebu da bude voljeno, nego da voli. (Ognjenović, 1990)

U suočavanju sa dečjim nezgodama, roditelji često upotrebljavaju destruktivni govor koji je isključivo orijentisan prema detetu: „Ne radi to“, ili „Ako ne prestaneš, čuvaj me se!“ Dete iz toga shvata da je nevaljalo i burno reaguje. Ukoliko, suprotno tome, roditelj iskaže svoja iskrena osećanja i navede dete da razmisli o svojim postupcima, ostavlja mu mogućnost da samo preuzme odgovornost i promenu ponašanja.

Iznoseći vlastite osećaje bez direktnog osuđivanja detetovog ponašanja, postiže se da se dete otvoreno i iskreno ponaša, a to je prvi korak poverenju, a od poverenja i do poslušnosti, odnosno dobrovoljnog usvajanja onoga što roditelji žele.

2.5. DRUGA POTREBA-AUTORITET

Posle ljubavi, autoritet je najveća potreba deteta. Roditeljski autoritet se sastoji u ovome: znati šta je dobro za dete kako u fizičkom, tako i u moralnom smislu, odlučno nametnuti svoju volju kad je ona umesna, biti energičan i ne popuštati molbama.

Oni roditelji koji se ustručavaju da budu odlučni prema svojoj deci, oni koji smatraju da im neće biti čista savest ako ispolje svoj autoritet, kao i oni koji se boje da će biti manje voljeni ako deci postave neke zahteve, možemo reći samo ovo: „Mogućnost da računaju na doslednost svojih roditelja daje deci sigurnost i duševni mir“. Ako se dete suprotstavlja, ono ih samo više poštuje. Ono ne samo što priznaje autoritet,već ga i traži kad mu nedostaje. Autoritet je neophodan uravnoteženosti deteta. Jedan vaspitač je govorio: „Kada se stanuje u kolibi od slame i udari se glavom o zid, to neće zaboleti, ali se neće ni poštovati taj toliko lomljivi zid; zna se, ako dođe oluja, odneće sve i ostaće bez zaklona. U jednoj kući od kamena ako se udari glavom o zid, to boli, ali će se taj zid više poštovati, jer se zna da će dobro zaštititi od nevremena“. Isto tako, ako su roditelji nesposobni da budu postojani u svojoj odluci, ako popuste molbama, dete može biti trenutno zadovoljeno, ali neće poštovati svoje roditelje i neće se pored njih osećati zaštićeno.

Deca će prihvatiti zahteve ako su oni umesni. Ono što ne prihvataju, to su zahtevi koji izražavaju samovolju roditelja i tu je bitna razlika između autoriteta i autoritatizma, što znači čvrstu volju da se ne popusti detetu čak i kad je ono u pravu, samo iz principa.

Ovakva krajnost može samo da izazove revolt deteta, kao i u slučaju ako mu se ostavi na volju da čini sve što želi. Neki roditelji uživaju veliki autoritet deteta iako nikad nisu povisili ton niti kažnjavali. Autoritet se može imati samo pod izvesnim uslovima: treba da deca imaju poverenje u svoje roditelje i da ih poštuju.

Već vrlo rano dete se može naučiti da shvati šta mu je dozvoljeno, a šta nije. Na primer, da sasvim samo pređe ulicu. Ako mu se dozvoli da radi sve što mu se svidi dok je malo, teško će biti da se nauči redu kad mu bude deset godina. I ako nije naučilo na red u kući, biće velike muke da se podvrgne redu u školi.

Autoritet treba da bude veoma savestan. Ako opominjemo svakog momenta za svaki detalj njegovog ponašanja,na primer za stolom, samo ćemo ga ozlovoljiti i nećemo ništa postići.

Po A. S. Nilu, u kući u kojoj vlada uravnotežena atmosfera nema autoriteta, a to znači da nema bučnog glasa koji deklamuje: „Ja tako kažem! Moraš da slušaš!“ U svakodnevnoj praksi autoritet, naravno, postoji. Takav autoritet bi mogao da se nazove zaštitom, brigom, odgovornošću odraslih. On ponekad zahteva poslušnost, ali je ponekad i ukazuje.

2.6. GREŠKE RODITELJA U VASPITANJU DECE

2.6.1. GREŠKE RODITELJA U VASPITANJU SA POZICIJA DOBRIH NAMERA

Najkarakterističnija greška roditelja sa pozicija dobrih namera je slepa ljubav roditelja koja ima za posledice razmaženost, hirovitost, lenjost, plašljivost, nesamostalnost i drugo. Roditelji ne postavljaju nikakve obaveze i zadatke, ništa detetu ne zabranjuju i sloboda detetu postaje osnovna komponenta njegove životne anarhije.

Drugi oblik pogrešaka sa pozicije dobrih namera je ambicija roditelja da im se dete u svemu ističe. Dete koje uspešno ispunjava očekivanja, postaje obasuto pohvalama i isticanjem pred drugima, počinje samo da uveličava svoje vrednosti.

Iz deteta izrasta umišljena i sebična ličnost. Manje uspešno dete je pod presijom otvorenog roditeljskog razočaranja, gubi poverenje u sebe, a prema drugoj uspešnoj deci počinje gajiti ljubomoru i neprijateljstvo. U takvom detetu se razvija buduća maliciozna, ljubomorna i hronično nezadovoljna ličnost opterećena inferiornošću.

2.6.2. GREŠKE U VASPITANJU SA POZICIJA LOŠIH NAMERA

S druge strane grešaka u vaspitanju, javljaju se one sa pozicija loših namera, a takva je autoritarnost.

Autoritarnost u vaspitanju izraz je preterane grubosti i strogosti. Dete je zakočeno da samo odlučuje, demotivisano je za bilo kakvu aktivnost i stalno je u neizvesnosti zbog svog ponašanja. Autoritarno vaspitanje izaziva kod dece plašljivost, nemir, razdražljivost, neurotične smetnje (mucanje, tikove, noćne more…). Ovakva deca zbog konstantne razdražljivosti, postaju agresivna ili potpuno indolentna na sve roditeljske presije.

Dobra i zdrava porodica kojom vlada ljubav, razumevanje, harmonija, mir, međusobno poverenje i drugarski odnosi, daće normalne i zdrave ličnosti. Zdrava i normalna porodica toleriše i podstiče posebnost, autonomiju svih članova, ne očekuje da svi budu istovetni.

Uspešno vaspitanje ćemo postići samo ako smo samokritični prema sopstvenim vaspitnim greškama, ako u dete imamo poverenja i ako ga volimo.

2.7. DOBAR ĐAK

Upravo od porodice zavisi da li će dete biti dobar ili loš učenik. Roditelji su ti koji pretenduju na to da im deca budu dobri đaci, a nisu ni svesni koliko ih oni sami sprečavaju da to budu.

Filip Diole, novinar, došao je na ideju da zatraži recept uspeha i to ne od milijardera i slavnih ličnosti, već od đaka i odličnih učenika. Na pitanje: „Šta vam je najviše pomoglo da uspete“, sedamdeset i pet posto ispitivanih mladića i devojaka odgovorilo je: „Pre svega atmosfera koja vlada u mojoj kući.“ Kada jedno dete ima teškoća u školi, kada duže vremena ne radi dovoljno, to je zato što to dete živi u neharmoničnoj porodičnoj atmosferi. U devedeset posto slučajeva dobar učenik se formira u porodici. Loš takođe. Šta to znači?

To znači da je jako važno da dete ima pred očima jedan složan bračni par, da raspuste provodi u okviru porodice, da uvek kada se vraća iz škole nalazi majku u kući, da razgovara sa ocem, da rano nauči da se snalazi.

Razumljivo je da su prvi dani u školi najteži i u početku neka deca imaju teškoća da se uključe u rad škole. I te male skrivene drame mogu se izbeći, na prvom mestu, pripremajući dete. Školu mu treba predstaviti u pravom svetlu, a ne kao kakav raj, što bi samo dovelo do surovog razočarenja. (Levin, 1970)

U početku detetovog školskog života roditelji treba da se trude da detetu uliju samopouzdanje pohvalom za trud koji ulaže, hrabrenjem, razumevanjem onog što oseća i doživljava i ne preteranim zahtevima i nezadovoljstvom. Oni treba da se trude da raspoznaju uzroke svog nezadovoljstva, da nauče da kontrolišu to svoje nezadovoljstvo da bi mogli lakše da dopru do onog što dete oseća, da ga razumevanjem oslobode neprijatnih osećanja da bi mogli lakše da usmeravaju njegovo ponašanje. Napetost, strah od grdnji i kritike, nijednom detetu nisu pomogle da lakše uči. (Ognjenović, 1980)

Često se postavlja pitanje šta znači biti dobar đak? Da li je to onaj đak za koga se kaže da spada među prve u razredu? Ovakvo definisanje je usko i često zloupotrebljavano. Biti dobar đak znači biti dečak ili devojčica koji s voljom idu u školu, zato što žele nešto da nauče. To su ona deca koja iz materije koju uče, umeju da izvuku neposrednu korist za kasniji život. Takav učenik je dobar učenik!

2.7.1. OBRAZOVANJE BEZ UPOTREBE PRINUDE

Napredni mislioci proklamovali su tokom XVIII veka ideje o slobodi, demokratiji i samoopredeljenju i te su ideje u prvoj polovini XX veka urodile plodom u oblasti obrazovanja. Zamenjivanje autoriteta slobodom bilo je osnovni princip tog samoopredeljenja. Njegov smisao počivao je u podučavanju deteta bez upotrebe prinude i to podsticanjem dečje radoznalosti i spontanih potreba, kako bi se pobudilo interesovanje deteta za svet koji ga okružuje.

Značaj slobode za razvoj ličnosti uvideo je britanski pedagog A. S. Nil, tvorac škole u Samerhilu. Samerhil je neobična škola po tome što joj nije cilj, kao uobičajenoj školi-obrazovanje i formiranje ličnosti, već ima za cilj samoostvarenje ličnosti, odnosno razvoj samosvojnih, autentičnih, stvaralačkih ličnosti. Za dostizanje takvog cilja potrebno je:

a) Pružiti svakom priliku da bude ono što jeste, bez straha i zazora i

b) stvoriti uslove da svako otkrije šta on jeste, šta želi i šta može.

Dati svakom slobodu da bude ono što jeste, znači ukloniti svaku vrstu prinude i straha, ukloniti sve što je unapred propisano kao „dobro“, „važno“, „vredno“ itd. Sve to ograničava i sputava. Međutim, u Samerhilu se ide i dalje od toga. Ne samo da se svakom daje sloboda da bude ono što jeste, nego se i svako podržava u tome da slobodno bude ono što jeste time što se svakom detetu jasno stavlja do znanja da je voljeno i poštovano. Samerhilovce niko ne prekoreva sa stanovišta moralnosti zbog onoga što rade, niti ih iko podseća na obaveze i na budućnost.

Nil čvrsto veruje u „detinju dobrotu“. On veruje da se prosečno dete ne rađa kao bogalj, kukavica ili bezdušni automat, već raspolaže punim potencijalom da voli život i bude zainteresovano za njega.

„Dete je po prirodi mudro i realno. Ako mu se omogući da bude samostalno, ako mu odrasli ne sede na glavi sa svojim savetima, ono će se razviti najviše što može da se razvije.“ (Nil, 20, 1990) Prema ovoj optimističkoj antropologiji deteta, dete ne samo da nije rđavo, već ono od rođenja nosi u sebi više humane potencijale, kao što su sposobnost za ljubav, za kreativnost, ono inherentno teži slobodi, sreći, istini itd. One „više ljudske sposobnosti“ nisu izvedene, nisu nastale učenjem, socijalizacijom, već su urođene-date. To što se one retko ispoljavaju, rezultat je osuđujućeg, rđavog vaspitanja i lošeg društva. Da bi dete bilo srećno, treba samo ukloniti restriktivne uticaje roditelja, nastavnika i društva i omogućiti da se samo razvija sve ono što je u prirodi samog deteta, jer je sreća, po Nilu, stanje najmanjeg mogućeg potiskivanja.

Nil je kritičar sadašnjeg društva. On naglašava da je vrsta ličnosti kakvu mi razvijamo- čovek mase. Nil ne pokušava da pouči decu kako da se uklope u postojeći poredak, već nastoji da odgaja decu koja će postati srećna ljudska bića, muškarci i žene čije se vrednosti ne sastoje u tome da mnogo imaju i mnogo troše, već u tome da mnogo budu. On uviđa da deca koju vaspitava neće neminovno postići izuzetan uspeh u životu u svetskom smislu reči, ali će zato raspolagati smislom za prave vrednosti, koji će ih efikasno sprečiti da postanu promašeni ljudi ili izgladneli prosjaci. („Predgovor“, Nil,1990) „Funkcija deteta je da živi svoj život, ne život kojim njegovi anksiozni roditelji smatraju da bi trebalo da živi i ne život u smislu koji je odredio stručnjak za obrazovanje, smatrajući da zna šta je najbolje. Svako uplitanje i usmeravanje od strane odraslih dovodi do stvaranja generacije robota.“ (Nil, 1990)

2.7.2. UČENIKOVA SLIKA O SEBI

Uočeno je da učenikova slika o sebi ima značajnog udela u procesu učenja, socijalizacije i celokupnog razvoja ličnosti. Učenik može imati realnu ili iskrivljenu sliku o sebi.

Neki pišu da se slika o sebi razvija u procesu komuniciranja pojedinaca sa drugim ljudima. Zato ona uvek može biti realna ili iskrivljena. Zato čovek može sebe precenjivati ili potcenjivati, a to utiče na svakodnevno ljudsko ponašanje, na odnose prema drugim ljudima, stav prema radu i uspeh u radu.

Koliko uspeh ili neuspeh utiče na razvoj realne slike o sebi, proučavala je Elizabeta Harlok i došla do zaključka da česti neuspesi i stalni uspesi mogu doprineti skoro podjednako formiranju nerealne slike o sebi. Ona piše da bi realnoj slici o sebi najviše doprinosili povremeni neuspesi koji bi omogućili mladom čoveku da bude realan u životu i radu i da realno procenjuje samog sebe. Naravno, realna procena sebe zavisi od celokupne strukture ličnosti, opštih uslova u kojima se ona razvija, intenziteta i kvaliteta vaspitnih uticaja i odnosa roditelja, nastavnika i vršnjaka prema njoj. Status u grupi, prihvaćenost ili neprihvaćenost od vršnjaka, popularnost ili nepopularnost, uspeh ili neuspeh u grupnim aktivnostima snažno utiču na razvoj slike o sebi.

Uticaj porodice na učenika, poseban stepen poverenja na njegove sposobnosti, njegov prihvatljiv položaj u porodici, adekvatno podsticanje u vaspitnom radu, pomoć da savlada krize i teškoće, socioekonomski status porodice i drugi činioci deluju na formiranje slike o sebi. Učenikovo mišljenje formirano o sebi utiče na tokove i ishode njegovog razvoja, na njegovo zadovoljstvo i nezadovoljstvo sobom, ponašanja u porodici, školi i društvu, status u grupi ili u porodici, školskom kolektivu i spontano formiranoj grupi. Slika o sebi sadrži poglede pojedinaca, kao što su: da je on dobar ili loš đak, da je sposoban ili nesposoban, da je voljen ili nije voljen. Ona takođe sadrži pretpostavke pojedinaca o tome kako bi trebalo da se ponaša prema drugima i kako bi drugi trebalo da se ponašaju prema njemu.

Međutim, dete kome se sugeriše i stalno potencira da slabo čita, postepeno će formirati sliku o sebi kao učeniku koji slabo čita. Nastavnikovi načini kako tretira učenika, kakva uverenja ima o njemu i šta od njega očekuje, iskustva su iz kojih se formira učenikova slika o sebi. (Mandić, 1984)

2.8. RAZLIČITI TIPOVI DECE

Nekada davno, astronomi su otkrili da kada gledamo u Sunce, vidimo ga u tački u kojoj se nalazilo pre osam i po minuta. Toliko je, naime, potrebno jednom sunčevom zraku da stigne do nas. Na isti način nam i zvezde šalju svoju svetlost. U trenutku kada ih gledamo, one nisu tamo gde ih vidimo, već na sasvim drugom mestu, ili možda više ne postoje. (Holcer, „Predgovor“, 2005)

Slično tome, ni deca ne moraju biti ili nisu tamo gde mislimo da jesu ili gde ih vidimo. Nekad je zaista teško videti decu u pravom svetlu, tačnije, na njihovom pravom mestu.

Osobine deteta mogu da se promene i poprave. Bitno je samo da se na vreme zagledamo u njih, da budu tamo gde ih vidimo sada. Kao Sunce ili zvezde, i deca će nam izmaći u svom razvoju.

Da bi mogli da odredimo gde se dete nalazi, moramo znamo kakvo ono treba da bude, šta od njega da očekujemo i naravno, pre toga, moramo da ga poznajemo, da znamo kakvo je ono sada,u ovom trenutku.

Potrebno je znati, kako se dete odnosi prema raznim dužnostima, prema ostalim ljudima i društvenoj zajednici. Treba znati kakve su osobine deteta, navike, sposobnosti, jednom rečju, kakve su lične i karakterne crte deteta. Radi se o tome da roditelji i učitelji moraju znati i mogu oceniti da li su osobine, navike i postupci njihove dece takve, da odgovaraju zakonima savremenih društvenih odnosa, ili možda skreću od njih.

Važno je znati da li dete poštuje ličnost drugog deteta, svojih roditelja i uopšte, drugih osoba, da zna da ne sme dirati u ljudsko dostojanstvo drugih i drugima nanositi nepravdu. Da li je dobro, da li drugima pomaže, da li ih poštuje i voli; da li poštuje slobodu svoje ličnosti, ali i slobodu drugih. Da li je dete u stanju da se odrekne svojih interesa, ako je u pitanju vredniji opšti interes. U kojoj je meri spremno da prihvati društveni, organizovani život, pun nesebičnosti i požrtvovanosti.

Treba znati u kojoj meri dete voli istinu i doslednost; da li je sklono licemerju, lažima, kukavičluku i sličnim pojavama.

Važno je i kakvo je znanje deteta, da ne podleže zabludama, predrasudama… Kakve su njegove snage pamćenja, pažnje, mašte i mišljenja.

Roditelji, a isto tako i učitelji, nastavnici, pedagozi, treba da prate razvitak deteta u potpunosti. Treba da znaju da li je i koliko je razvijena ljubav prema drugim ljudima, kakav je osećajni odnos prema majci, ocu, braći i sestrama, da li oseća zahvalnost i poštovanje, u kojoj meri je razvijena odgovornost itd.

Da li je izdržljivo i uporno u započetom radu. Kakve navike preovlađuju u radu (red i tačnost). U kojoj su meri razvijene navike kulturnog ponašanja i govora. Da li je pažljivo prema drugima; da li puši, svađa se, tuče…

Da li ima osećaja za lepo, da li uživa u zdravlju, lepoti, da li u interesu zdravlja izvršava određene obaveze…

Sve su to osobine deteta, pozitivne i negativne, koje, povezane u jednu celinu čine ličnost deteta, koja se još razvija, ali od koje će mnogo toga ostati stalno, kad se napokon razvije do zrele ličnosti.

Formiranje ličnosti zavisi od nasleđa, sredine i vlastite aktivnosti. Kao rezultat tih činioca, formira se ličnost deteta. Svaka  formirana ličnost ima svoje crte (osobine), koje mogu da se svrstaju u četiri grupe. To su: sposobnosti (pametan-mudar, ograničenih intelektualnih sposobnosti, sluhista, antitalenat za muziku, spretan-umešan, trapav, koordinisan…), crte temperamenta (nagao, prek, vedar, nasmejan, optimista, pesimista…), crte karaktera (pošten, iskren, otvoren, neiskren, vredan, neradnik, lažljivac…) i telesne osobine (visok, nizak, lep,mršav, gojazan…).

1)  Direktna povezanost telesnih i psihičkih odlika ne postoji, ali itekako ima uticaja na razvoj ličnosti.

Na primer, telesni hendikep utiče na mnoge osobine ličnosti: negativno-povlačenje u sebe, kompleksi, nesigurnost, nesamopouzdanje, pasivnost,zloba i slično; a pozitivno-maksimalno razvijanje drugih osobina i svojstava, po sistemu kompenzacije.

2) Sposobnosti su crte ličnosti od kojih u velikoj meri zavisi uspešnost u obavljanju neke aktivnosti. Mogu biti: fizičke, senzorne, psihomotorne i intelektualne.

Talentovana, nadarena, kreativna, genijalna – deca s takvim obeležima uvek su nas intrigirala, pobuđujući očaranost i strahopoštovanje, jednako kao i zastrašenost i zavist. Strahovalo se da su nadarena deca opsednuta jer premlada znaju i razumeju previše stvari. Kao i retardirane dece, ljudi su se plašili nadarene dece kao čudaka, ekscentrika i nakaza. Odbacivalo ih se kao glupane.  Naše škole često odbijaju izmeniti nastavni plan radi takvih “ekstremnih” slučajeva zahtevajući da se oni prilagode postojećim školskim programima. Kad se roditelji zbog toga uzrujaju, na njih se počinje gledati kao na ljude koji su posve izgubili orijentaciju, te kao na ljude koji ne shvataju koliko su srećni što imaju dete s velikim, a ne malim sposobnostima. Izraz nadarenost (darovitost) koristimo za opisivanje dece s tri netipična obeležja:

1. Prevremena razvijenost. Nadarena deca razviju se pre vremena. Prve korake u svladavanju nekog područja preduzimaju ranije nego što je to uobičajeno. Jednako tako, u tom području napreduju brže od prosečne dece jer u njemu lako uče. Izraz područje odnosi se na organizovana područja znanja kao što su jezici, matematika,  muzika,  likovna umetnost , šah, bridž, balet ,gimnastika,tenis ili  klizanje.

2. Insistiranje da sviraju po svom. Nadarena deca, osim što uče brže od prosečne ili čak bistre dece, uče drugačije i s obzirom na kvalitet. Ona sviraju po svom: od odraslih traže minimum pomoći i mentorstva pri svladavanju područja u kojima su aktivna jer uglavnom uče samostalno. Otkrića do kojih dođu uzbudljiva su i motivaciona, a svako takvo otkriće odvodi nadareno dete korak napred. Ova deca često samostalno stvaraju pravila unutar same aktivnosti i stvaraju nove, neobične načine rešavanja problema. To znači da su nadarena deca prema definiciji kreativna. Nadarena deca obično su kreativna u gore spomenutom smislu: ona dolaze do samostalnih otkrića i rešavaju probleme na nove i neobične načine.

3. Žar za savladavanjem. Nadarena deca istinski su motivisana da shvate smisao područja u kojem pokazuju znakove prevremene razvijenosti. Izražavaju intenzivan i opsesivan interes. Kad su zaokupljena učenjem u području u kojem su aktivna, proživljavaju stanja “tečnosti” – optimalna stanja pri kojima se potpuno udubljuju i izgube osećaj za spoljašnji svet. Srećna kombinacija opsesivnog interesa za jedno područje zajedno sa sposobnošću lakog učenja u tom području dovodi do visokih postignuća. Na ta se tri načina nadarena deca kvalitativno razlikuju od prosečne dece koja su vredna i motivisana za marljiv rad.  Dete genij samo je ekstremnija verzija nadarenog deteta.

3) Temperament je sistem dispozicija za način emocionalnog reagovanja. Tipovi temperamenta su: melanholik, sangvinik, kolerik i flegmatik.

Na temperament deteta utiče genetska osnova (roditelja, ali i najbližih srodnika) i način vaspitanja. Zavisi i od kulture, niza socijalnih, ekonomskih i psiholoških faktora.

4) Karakter je moralna i voljna strana našeg ponašanja, koja dolazi do izražaja u situacijama iskušenja. Crte karaktera mogu biti opšte, a mogu se ispoljavati i u različitim vrstama odnosa: prema drugim ljudima, prema radu i prema sebi.

Samopouzdano dete je otvoreno, radoznalo, optimistično, sigurno u sebe, spremno na saradnju… Lako sklapa poznanstva, uklapa se u društvo vršnjaka, ne boji se da pokaže svoje slabosti, odrasta s optimizmom i sigurnošću u sebe i svoju okolinu. Upravo ovakvo dete je želja i cilj mnogih pedagoga. Samopouzdane osobe imaju zdrav odnos prema sopstvenim greškama. One su sigurne u sebe i razmišljaju o onom što su postigle, a ne samo o onome što nisu. Samopouzdanje, kao i zdrava reakcija na greške se lakše razvija kod dece koja ne moraju da potiskuju svoja osećanja.

Agresivno dete. Svakom detetu je potreban „ventil“ da bi iz sebe izbacilo nagomilanu agresivnost. Međutim, neka deca ga teško pronalaze, pa ispoljavanje agresivnosti postaje ne samo društveno neprihvatljivo ponašanje, već problem, kako za decu, tako i za roditelje. Odlike agresivnog deteta: prepotentno, arogantno, razdražljivo. Ponekad čak antipatično, nametljivo i napadački raspoloženo. Uništava sve šta mu dođe pod ruku, viče i sprovodi svoje hirove umesto da mirno objasni svoj stav. Ne radi se o običnoj živahnosti, već o pravoj pravcatoj agresivnosti. Ona proizilazi iz urođenog instinkta čoveka koji deli sa svim ostalim životinjama i služi za odbranu prirodnog prava preživljavanja. Ali zajednički život sa ostalim ljudima u društvu nameće tačno određena pravila ponašanja koja podrazumevaju upravo kontrolu agresivnosti. Problem se pre svega odnosi na decu jer upravo je tokom prvih godina života teško sadvladati te impulse i put uspeha je težak i zamoran. Jedan od glavnih zadataka roditelja i učitelja je usmeravanje dece prema samokontroli i umerenosti.Neka deca su jednostavno stidljiva, neka su društvena, neka agresivna, a neka usamljena.

Stidljivost-kočnica u razvitku deteta; može da bude deo detetovog karaktera, nasledni faktor, prolazna faza u odrastanju…Onaje tipična za jedince koji najveći deo vremena provode s odraslima, čuvaju ih bake i deke i ne idu u kolektiv,ali uglavnom prolazi sa prvom fazom socijalizacije. A u kolektivu vladaju potpuno drugi zakoni. Potrebno je vreme da dete savlada veštinu komuniciranja sa vršnjacima. Stidljivoj (baš kao i agresvnoj, povučenoj, usamljenoj) deci često treba dodatnog samopouzdanja.

Usamljena deca ne moraju da izgledaju onako kako ih zamišljamo ( uvek u nekom ćošku, bez društva, ćutljiva, nesnalažljiva…). Naprotiv,ona često deluju prilagođena svojoj sredini.  Brojni su razlozi zbog kojih deca postaju usamljenici: prelazak u drugu školu, porodični problemi kod kuće kao što su razvod ili bolest, ili previše obaveza van škole (strani jezici, sport, muzička škola…). Ali neka deca su po prirodi individualisti i usamljenici. To su često kreativne ličnosti kojima ne smeta što su same i vole da se igraju u svom imaginarnom svetu.

  Hvalisavo dete. Hvalisanje je uvek uzrokovano potrebom deteta da se predstavi drugačijim nego što jeste. Možda želi da ga vršnjaci gledaju drugačije, možda je čulo nekog od njih kako priča sllične priče, pa je pomislilo da treba i ono da ima svoju, kako bi ga učinila ravnopravnim sa ostalima. Hvalisavo dete je, u stvari, nesigurno dete. Ono misli da mora da izmišlja da bi ga okolina volela i prihvatila. Želelo bi da je pametnije, veće, spretnije… jer reakcije koje dobija od svoje sredine tumači kao da nije dovoljno dobro, pametno, spretno, lepo… Deca koja u stvarnom životu imaju dovoljno priznanja, ne moraju da beže u svet iz snova.

Dete je pošteno jer se boji posledica, ili se boji kritike, ili je tako vaspitano. Poštenje deteta je odraz njegove društvene sredine. Kvalitete poštenja dete stiče svojim svakidašnjim iskustvima. Ono stalno traži nova, upoređuje, važe i zaključuje. To mu omogućava da prihvati negativne ili pozitivne navike i gledišta, pa tako i pitanja o poštenju. U sticanju poštenja značajnu ulogu ima sloboda u sticanju iskustva u dodiru sa životnim prilikama, koje odgovaraju njegovom uzrastu.

Dete koje krade. Krađa deteta je u suštini odraz osećanja nekog nedostatka i protest protiv sredine u kojoj živi, koja ga sputava raznim ograničenjima. Ima slučajeva da je dete, pre nego što je krenulo u školu , bilo u svemu uzorno, a polaskom u školu se sve izmenilo. Često je to izazvano prebrzom izmenom života. U školi ima bezbroj novih doživljaja, zahteva, utisaka, pa otud i raznih želja, na primer, da dete želi kupiti nešto zanimljivo. Dete će posegnuti za novčanikom roditelja, verujući da oni imaju mnogo novca.

ZAKLJUČAK

            Možemo zaključiti da je dobro dete – prema savremeno  pedagoškom pristupu

           ono koje razvija samostalnost, empatiju, emocionalnu stabilnost, komunikati-

           vnost i unutrašnju motivaciju, dok je uloga odraslih da stvaraju uslove za slobo-

           dan,  zdrav i nesputan razvoj deteta. Prekomerna kontrola, pritisak ili moraliziranje

           mogu narušiti taj razvoj i stvoriti neželjene posledice u ponašanju deteta.

           Učitelji u većoj meri od roditelja veruju da je odnos ljubavi i međusobnog

           poštovanja važan za uspešno učenje, što potvrđuje njihov pozitivan stav o

          emocionalnoj dimenziji obrazovanja

Shvatanje „dobrog učenika“ uglavnom se vezuje za vredan rad, volju za učenjem,                                                             poštovanje drugih i odgovornost, dok se preterana strogoća i autoritativnost ne

           pokazuju kao dominantne odrednice dobrote i uspešnosti.

---

[1] Mr Narcisa Fetahović Hadžić, vaspitačica u JPU „Boško Buha“- Rožaje