Redakcija Tatjana Debeljački, PREDSTAVA
Izdavač: Poeta, Beograd
Petar V. Arbutina – Književnik, književni kritičar
Sabahudin Hadžialić – Književnik, književni kritičar
Veselin Dželetović – Izdavač i kritičar
Urednik – Čedomir Cicović
Ilustracije – Gordan Ćosić
Tri ciklusa. Šumski duh (pravi muškarac je upravo kao šumski duh. Privlačan, zavodljiv, opojan,gibak, pokretan, izdržljiv, prodire u najskrivenije kutke srca i duše, ali isto tako je divlje prirode,neukrotiv, nestalan, nepokoran, Vilin konjić (to asocira na ljubav. I ona, poput vilinog konjića nekad prekratko traje, ali za to kratko vreme je u stanju da ostavi tragove za vekove. Svakoga dana ljubav se rađa i umire i stalno su nam potrebni dokazi da smo voljeni, maženi, paženi… i ljubav je nežna i krhka baš poput konjića.) i treći ciklus je provokativnog karaktera, otvorenog seksa, zavođenja, perverzije, bezobraznih reči, dijaloga. Boljeg naslova za tako nešto nema od ON-ONA.
Kada se jedan pesnik koncizne versifikacijske veštine, koju je Tanja Debeljački pokazala u haiku pesmama poznatim i priznatim na svetskom nivou, odluči za kratke lirsko-prozne celine, onda svakako i čitalac i tumač u tome treba da traže pravi razlog i povod. Čitalačko zadovoljstvo i želja za drugačijom formom nisu dovoljno ubedljivi razlozi. Odiseja čitanja i dešifrovanja pesnikove namere često ide kroz emotivni kompleks i drugačiji aspekt i intenzitet doživljaja sveta i pesme ali i kroz smerani narativ, koji kratkim formama donosi drugačiji kontekst unutar koga je moguće pronaći prave tačke oslonca čitanja i tumačenja. Iako je (post)moderna lirsku prozu izdigla iznad bastardnosti žanrovskog eksperimenta, sa druge strane je otvorila prostor fragmentarnim delima, koja su referеncijalnu tačku čitanja i tumačenja izmeštala izvan kompleksa jasno definisane faktografije; u duboko subjektivizovan individualni doživljaj sveta i osećanja koja bliže određuju čoveka u posvećenoj sumnji, “tragičnom osećanju života” (ter.M.D.Unamuno) ili egzaltiranoj ljubavi. Takav diskurs je neminovno definisao i svoj dramaturški potencijal, osoben simbolički niz ali, veoma često, i svoju sintaksu. Ovo poslednje Tanja Debeljački pogotovo koristi u imenima ili naslovima pesama, kada razdvaja reči na slogove, raslojavajući onomastiku i stvarajući time drugačije grupisanje značenja i sistem znakova, kao smernica čitanja i doživljaja fragmenata i pesme u celini. Ovaj karakterističan postupak u zbirci Predstava možemo da tumačimo kao osobenu pesnikovu igru ali – ovo drugo tumačenje mi je bliže – i kao pokušaj da se prekomponuje smisao i pronađe prikladna forma u vremenu bez jasnih oblika.
Uz izvesna uopštavanja Predstava već u eksplicitnosti naslova nosi jasnu perspektivu sveta kao pozornice i života kao predstave, u kojoj glavne role ne igraju individue nego okolnosti koje posredno uslovaljavaju egzistencijalne epizode. Čovek nije glumac sa jasnim tekstom on u osećanjima i međuodnosima sa drugima pronalazi svoju ostvarenost i potrebu za celovitošću. Zato Tanja Debeljački – i to je možda odgovor na pitanje postavljeno u prvom pasusu – gradi odnos kolokvijalnog govora i poetske forme; autorefleksivne monologe ispovedanja osećanja i ređe dijaloge kao kontapunkte, unutar kojih se poetski subjekti udaljavaju i približavaju u strasnom međuodnosu, često zaokruženom poetskim komenatrom.
Mitološki obrazac koji otvara zbirku, proširuje se individualnim iskustvom koje prelazi u mit ali ne u izdvojeni mit nekog homogenog mitološkog panteona već u mitopoetičku paradigmu ličnog iskustva. Šumski duh je duh šume ali i duh iz šume, ljubavnik i strast, strah i tajna. Ekstatično iskustvo dubokog emitivnog doživljaja življenja (“Seks je kao sneg ne znaš koliko će ga biti i koliko će trajati.” – “Ironija”) postaje istovremeno okvir dešavanja, usmerenost ličnog obračuna u kolektivnom udesu i sunovratu vrednosti (“Ogromna unutrašnja bol pretočena u sklad.” – “Vulkan”).
Ispovedajući sumnju u iskrenost osećanja pesnikinja istovremeno gradi sklad poetske celine, pitajući se i istovremeno dajući odgovore u direktnom obraćanju gde potvrđuje da je jezik polje stvaranja vrednosti a ne objektivna ili subjektivna stvarnost. Tako da povremeno ironisanje ili setni tonovi samo usložnjavaju semantički potencijal samoće i željenog sklada u ostvarenosti osećanja. Pogotovu u onim poglavljima u kojima se jasno vidi da pesnikinja, posebnim osećanjem za meru i ukus, odlično zna da je za poeziju poguban postupak koji racionalnije oblikovanje pesme poistovećuje sa direktnim i preterano racionalnim saopštavanjem. Pesnikinja u sinestezijskim sudarima pojmova priziva ambijente, prizore i duševna stanja kojima bar na tren pokušava da prevaziđe studen i pustoš egzistencije i samoće.
Arhetipski oblici kompleksnog iskustva, simboli iskonskog i nagonskog identiteta koji se ne ostvaruju u ličnoj sreći, postaju moćne poluge poetskih istina. Tragajući za dubinama sumnje i mogućnostima sklada Tanja Debeljački doseže visine izraza, dovršenosti pesme, intigantne emotivnosti, strasne fokusiranosti i poetske jasnoće. Predstava traje i onda kada glumci napuste scenu.
Petar V. Arbutina
