Redakcija Лaбуд Драгић
О ДУХУ ПРИПОВЕДАЊА У ПРОЗИ СТОЈАНЕ ГАРОВИЋ МАГДЕЛИНИЋ
Roman TEKLA VODA može se naći u Prosvetinoj knjižari GECA KON, Ulica Knez Mihajova 12, telefon 262 2073 i 263 9714
Већ формирана списатељица, изграђеног и препознатљивог рукописа, Стојана Гаровић Магделинић – има за собом неколико запажених романа, штампаних у више издања – јавља се новим романом под насловом ТЕКЛА ВОДА. И у овој књизи препознајемо омиљене теме и мотиве ранијих. То је свет детињства, одрастања, завичајних успомена, али и шири захват у аутобиографску грађу.
Радња се догађа у малој планинској вароши Рожаје, настањеној муслиманским живљем, са минималним бројем православних породица.
Једна од тих је предмет овог романа, и по томе би се ово дело могло жанровски одредити и као породични роман.
Реч је о петочланој породици која је рано остала без главе куће, те је заробљеништвом исцрпљена супруга принуђена да се сама стара о својој деци. Држи их слога, љубав и заједништво и у невољи и у срећи као и вера у успех и напредак.
Основна одлика њеног приповедног поступка је смирено, уравнотежено приповедање које се ближи усменом казивању.
Роман је исприповедан у првом лицу, али је у том приповедању присутна мајка Милунка и одјек њених патњи из логорског доба током Другог светског рата, када је вољом бахатих повереника окупатора била прослеђена са групом родољуба у заробљеништво, најпре у Албанију, а потом у Италију.
Њена казивања се највише односе на игубљено време и патње проживљене у заробљеништву. То време се на неки начин наставља кроз приповедање главног неутралног јунака, а повремено их својим коментарима прекида унук Данило, најмлађи члан породице, дајући приповедању извесно убрзање и освежење, при томе се заветујући да ће наставити ову причу, тј. написати њен наставак.
Ово трогласје се хармонизује и видимо да су сви једнако присутни у причи као у есенцијалној основи трајања. Да се трагично путешествије њене мајке кроз албанске логоре и заточеништва преноси на њену децу и унуке, те нам се она указује као родначеница страдалног пута који на свој начин преузимају и међусобно деле и њени наследници.
Како се Баба Милунка од миља звана Лика нашла у Албанији?
У првом делу романа сазнајемо да се лик њеног прогонитеља Суља појављује као мора, као лајтмотив њене јаве и сна. Исти човек, чијом заслугом је провела четири године по логорима – сада се појављује у улози градског званичника и ослободиоца.
Занимљиво је да човек, који је био власт и човек одлуке у окупацији, одједном је сада главни човек и у „ослобођеној“ вароши. Исти човек у двема опречним улогама. Суљо је тај који је Милунку послао у сургун, али ће је он после калварије и четворогодишње патње опет примити и „завести“ у своје нове књиге.
То је Суљо. Муслиман из Рожаја.
Невероватан обрт или није било никаквог обрта: Суљо се нашао у двема наизглед опречним улогама. Тек ће време показат да те улоге нису биле опречне већ су логички следиле једна другу како на овом чаршијском нивоу тако и на највишем државном. При оваквом природно изведеном закључку зажалите што ауторка није све протагонисте приказала под аутентичним именима.
Милунка је одведена са осамнаест година и у логорима проживела свакојаке тортуре, а највише тортуре глађу, да би се, после капитулације Италије, са острва Понца у Тиренском мору, пребацила на копно, где је, са осталим робијаш, провела целу јесен и део зиме, кријући се од Немаца по италијанским шумама, а потом, преко Рима, Венеције и Трста стигла у Љубљану, где је провеле све време до краја рада у неком сабирном логору. Тамо им је одобрено да се врате у место одакле су пошли и она се нашла поново у Албанији, у Скадру. Из Скадра је прослеђене у Приштину, па у Краљево, код избегле породице, а онда у Рожаје, и нашла се опет пред Суљом!
Ова приче је била довољна за један велики роман, али се она у овом казивању варира и јавља као лајтмотив.
Прича је могла бити испричана на безброј начина. Овде је дата њена основна фактографска верзија са реминисценцијама…
Само зато што је њен отац био чувени официр и учесник Балканских ратова био је на листи окупационих власти и њених повереника на терену те се нашао међу првима на списку за логор, по инструкцијама из Беча, а којима није недостајало месне самоиницијативе. Уз њих су целе породице потеране у логоре што је један од најсигурнијих путева истребљења односно тихог геноцида. То је уједно било упутство које ће се уз знатно усавршену методологију поновити само две деценије касније. Извршиоци ће, као и жртве, остати исти на свим странама.
(Ово се, експлиците, нигде на помиње, али је неопходно казати како би читаоцу било јесно шта је једна девојка из Рожаја од Булатовића преживела. Треба знати и да се, у то време, у селу Бијела Црква, у околини Рожаја, десио злочин о коме се ћути, кад је убијено 17 припадника братства Булатовића).
Већина осталих ликова су такоће муслимани, али је приповедање о њима дато са толико љубави и изнијансиране топлине, да ми ни у једном тренутку не видимо ни присен острашћености или нетрпељивости. О њима се говори као ближњима у најпотпунијем смислу, иако негде у позадини слутимо свирепе злочине над мањинским српским живљем (или како се то сада каже – црногорским) који су се некада давно догодили, а који ће се, како ћемо видети, касније и поновити.
Можда је толикој блискости са муслиманским живљем помогла нетрпељивост унутар породице. Врло симболична је прича о свађи између оца и стрица око коњског самара и она на неки начин илуструје жалосно стање унутар српских заједница, гурнутих на периферије друштва и историје.
Отуда је друштво са муслиманском децом излет у срећно, задовољно и непознато друштво али се и међу њима (код Крмештак вира, на пример) заподене расправа о томе ко је био окупатор а ко није и видимо да се, срећом, само начну врло ризичне и болне теме, али исто тако брзо и потисну.
Дух провинције и периферијске фарошице Рожаје види се са сваке странице. Једна од таквих сцена је прослава првомајске параде и предавања штафете, а дата је у фељтонистичко-журналистичкој форми, фактографски верно, што утолико пре одсликава атмосферу једног времена, како у једној периферијској варошици на североистоку Црне Горе на граници ка Метохији, тако и на ширем простору негда велике државе Југославије.
Односи међу јунацима дати су живој интерактивној непосредности; прича следи смер догађања и случајностои и чини се да у њој нема конструкције, нема квазилитерарне претенциозности нити извештачености. Напротив: у њој се види сам живот у свој пуноћи и реалности.
Као да Стојана Гаровић Магделинић не показује ни склоност, ни жељу, ни потребу за превеликом артифицијелношћу и њено приповедање се ближи усменом казивању тако што догађеји везу причу, а прича вуче догађаје.
Приповедеч скоро да има неутралан став према садржају приповедања и он се мења, он стасава кроз приповедање.
У уводном делу је то формирана списатељица која своју књигу даје унуку Данилу, али се приповедачко стајалиште премешта на ранији период, у коме се углавном даје интерпретација мајчине приче о годинама проведеним у логорима, и њено ослобађање –причом и причањем. Казујући је и исказујући изливајући јад као да се и сама казна којој је била изложена, без и присена кривице, полако дели као да се тај бол распоређује слушаоцима и они га примају као свој.
Прича о Милункином тамничком животу је позадина основне приче коју прича дете предшколског узраста, па, како оно одраста, тако се помера и приповедачко стајалиште са ситним и неважним догађајима у које упадају и крупни историјски догађаји као што је смрт глумице Мерилин Монро или убиство америчког председника Џона Кенедија. Ова планетарне вест стигла је у време прве крађе, (крађа кобасице у самопослузи) и остала у засенку овог првог догађаја.
Чини ми се да је литерарно ово најуспелије место у књизи.
Жанровски књига је на граници мемоарске грађе која је организована такода поприма обрисе романескне форме.Мемоарска грађа је дата хронолошким редом са кратким освртима на логорски живот мајке и сведочењима о најбитнијим догађајима токум узрастања, школовања, добијања радног места, удаје рођења деце и унучића.
Повремени саговорник је унук Данило.
Са психолошког аспекат прича је занимљива утолико што говори о човековој потреби да своју причу исприча до краја, као једину и непоновљиву, узбудљиву или невероватну. Као човекова унутрашња жеља да се ишчупа, извије изнад невоље, да на кају савлада најтежу лекцију, коју од почетка учи, и која се зове – живот.
Иако је, како смо већ истакли, приповедни поступак наше списатељице ближи усменом казивању, и поред тога што је то приповедање поједностављено, а у појединим сегментима наглашено интимистичко, миметичко и до детаља фактографско – оно нам даје упечатљиву слику махалске духовне климе.
У њему препознајемо паланачке нарави, дух касабе, чаршије и чаршијског сокака, студене периферијске забити овешталих светоназора.
То је најзнатније постигнуће овог приповедног поступка који се задржао у оквиру аутобиографсеке исповести, мемоарске грађе, личног сећања и овлашног одсликавањ провинцијских портрета, без дубљег понирања у карактерне особине и психологију јунака.
