Redakcija „PRAZNIK VODE“ DANIJELA PIKSIJADESA
Празднество воды / Даниел Пиксиадес; перевод Владимира А. Бабошина. – Санкт-Петербург, 2021 г.
Dušama ljudskim, kao i rekama i biljkama,
Takođe je potrebna kiša.
Kao posebna kiša – nada, vera i smisao života.
Ako kiše nema, sve u duši umire…
Paulo Koeljo, „Peta gora“
Oči se okreću u mraku
Zenicama unutra i gledaju u dubinu.
R. M. Rilke „Mrtvačnica“
Transformacija duše je duhovna, kao inspiracija – izvorno svojstvena čoveku, neophodna mu kao posebna kiša… Ako se čovek nalazi i živi u prostranstvu i vremenu, sve ovo se dešava u okviru njegovih koordinata, a ponekad izađe napolje. I tada se odjednom, usred haosa i neizvesnosti, sve postavlja na svoje mesto, sve se vidi baš onako kako treba. Duhovno shvatanje sveta je jasno i izrazito – odjednom staje ispred nas.
Ali proces transformacije nije jednostavan i lak! Kako je teško dočekati to ozarenje, koje prodire u dubinu duše! Ono se suočava sa čitavim nizom problema individualnog, socijalnog, psihološkog, čak i religijskog plana. Čovek traži i ne nalazi odgovore na pitanja svog bića. Iscrpljuje se i, takoreći, izliva do stanja potpune nemoći i očaja. Uzdižući se, čovek savladava teške grebene na putu samospoznaje i bogospoznaje. Mi smo na liniji fronta!
Dobro i zlo, svetlost i tama, radost i bol se međusobno nadmeću – dovodeći do neizbežne i duboke patnje čovekovog unutrašnjeg sveta. Intenzitet je toliki, da je nemoguće boriti se sa sobom… A ponekad se dešava pad u takvu provaliju, u takav bezdan!..
Danijelova poezija je filozofska i meditativna, čini se, po mom mišljenju, predstavlja pravac „toka svesti“. Književnost toka svesti je umetnička predaja duhovnog sveta ličnosti, koja nije direktno povezana s realnošću.
U romanu L. N. Tolstoja „Rat i mir“ prati se linija dubokog psihologizma, javnog i skrivenog, koji nam govore: „Ljudi su kao reke“. Duhovni svet je fluidan, misao se samo reflektuje o činjenice, u procesu mišljenja učestvuje celo prethodno iskustvo čoveka, misao spaja sadašnjost, prošlost i budućnost; misao je prerada činjenice u svetlu celokupnog životnog iskustva čoveka; u procesu mišljenja učestvuju i analitičke i sintetičke sposobnosti mozga, ali i sećanje, mašta i fantazija. Analitička svest, opis činjenice, odlazak u prošlost, čini se „simetričnim“ u odnosu prema budućnosti, proricanju i iščekivanju.
U 20. veku „tok svesti“ je prekinuo vezu sa stvarnim svetom, u književnosti toka svesti on se pokazao kao lebdećim nad realnošću. Tok svesti je postao tok samosvesti, mišlju koja teče van obala života. To, što se u opštepriznatoj upotrebi reči obično naziva „svešću“, u stvari je samosvest (duša). U svakom trenutku svoga bića spoznajemo ne samo spoljašnji svet oko sebe, već i neraskidivo jedinstvo ovog sveta sa sobom. Drugim rečima, mi se uvek (dok smo živi) nalazimo u samosvesti. A obraćajući se sebi, mi ne otkrivamo Ja, kako bismo hteli, već još jedno strano biće – Ono. Čini se da smo otuđeni od sebe, kao i od svih ostalih. Ovo neulovljivo Ja i jeste jedina Svest za sve.
Osećamo u sebi prisustvo te Svesti, ali svaki pokušaj da joj se obratimo u introspekciji automatski nas stavlja ispred samosvesti. Možemo da kažemo da Svest postoji, iako je ne vidimo, ali ona ne iščezava, kada hoćemo da je pogledamo. Ovaj poriv je nalik na pokušaj da se brzo okrenemo oko sebe, da bismo videli sopstveni potiljak. Ili kako Urobor grize svoj rep, da bi spoznao samog sebe. Međutim, poznajući sebe ne stičeš slobodu, već se zaglavljuješ u svojoj duši sve više.
To se naročito dobro vidi u jednoj od Danijelovih pesama naslovljenoj kao „Oko“. U njoj lirski subjekat oseća, primećuje prisustvo Nekog, ko mu se smeje, ali istovremeno gleda na sliku punu iskušenja, koju mu nude u gluhoj tami. On ne čuje glas, koji ga upozorava na smrt… Ipak, tako su „čudesne vizije buduće u tvojoj tami gluhoj“! I čoveku nije dovoljno da oseti blagoslov, on hoće više! Ne ono, što vidi sada! Neko će ga podstaknuti da se izbavi od okova, „da bi tvoja misao postala korak, uzbuđena trenutkom, da bi mogla da govori, plače, smeje se, da bi sve videla u nadolazećem moru…“ Da bi se sve to ispunjavalo po njegovoj volji!.ž Jer ti:
u tvojoj moći, u tvom tamnom nebu.
Vidiš satove svjetla i sjenki,
talase želja vidiš-sebe.
Daleko od sebe vidiš, jer vidiš,
jer zvijezde diraš,
jer se uspinješ da ne padneš,
da te cio svijet ima na dlanu.
Da tako i ti u vlastitom oku vidiš
ono što se teško vidi…!
Šta će čovek postati? Kao rezultat praćenja ove slike? Umesto stvaralaštva on će pronaći robovski rad. Čovek će postati rob.
A čovjek je vječit sužanj, obalom stiješnjen,
utisnutih stopa u mekom tlu nadanja,
bez veranja ka vrhu strmina-tjelesnog bola,
onako suv poput bakalara vuče uzvodno
svoje i tuđe lađe u pristaništa bez dokova
Otuđen od onog najvažnijeg – od Izvora života i od komunikacije sa ljudima, čovek zaboravlja samog sebe, pada u samozaborav… Reke-misli oko njega su zatvorene, iz njih se ne pije. On žeđuje, jer ne može da utoli žeđ. Nalazi se van obala života… Boraveći u „Raskošu nesreće“, ne zna kako da se odatle izbavi…
Kako da saberem korake rasute svijetom svuda?
Bez Božijeg blagoslova i Njegove Reči svet umire, gubi formu, pretvara se u mravinjak, Život gubi smisao. Reke teku unazad, mora se pretvaraju u pustinje.
Starimo usrijed pustinje, zadnjom mišlju
ka nebu,
a ono nas raširenih ruku čeka,
kao da smo oduvijek njegovi…!
Videći oko sebe samo ruine svoje mašte i želja, čovek odjednom shvata šta ga čeka:
Ispod mene zbijaju se čuda
tu tamni svijet grabeži i blaga
moć otimanja zora
rasprodaja zvijezda u bescijenje
ništavluk zagrižen u noć
trulež nestajuća sa staza
u nepovrat da bude moja utjeha…
Da li će se rane vidati do slijedećeg Raspeća…
Ali odjednom dolazi Transformacija svega, Nebo će biti preorano, a ti ćeš se naći izvan ovog bludnog sveta! A Čovek će zajedno sa Bogom opet da obnovi izgubljeni Raj! Da vrati Lepotu i Harmoniju.
Upravo to je rečeno u pesmi „Koraci“.
Biti izvan
bivšeg i budućeg ispaštanja
zbog grubog nasrtaja
na sopstvene misli
tuđeg saučešća
našem korijenu traženja
ali i izvan bivšeg nepoimanja
ljepote svijeta
koji se ipak kreće
u naručje nabujalih težnji
čovjeka
zemlje
i neba
Danijelova poezija je vrlo duboka. Doslovno ju je autor detaljno proživeo, i svaki trenutak života, koji je zapisan u podsvesti, preliva se u pesmu raznim slikama i poređenjima.
Sjediniti puteve i pruge
i stazice što odasvud dolaze
čak i kozije staze
u sunčev zrak
jer svuda žive oči
i gledanja i potreba
za korom hljeba i ljubavi
mekoćom ležaja i sna
oštrinom riječi i djela
jer svuda prignječeni
kamenom i vremenom
kuju oštar šiljak zavjere
što sluti na dobro
za one koji se bude iz drijemeža
i na zlo za one bezdušne
koji ne poznaju ćud
gladi i nemaštine…
Autoru se posrećilo sa pesnikom i prevodiocem Vladimirom Babošinom. Prevodilac je detaljno i tačno sačuvao strukturu pesama. Uspeo je da prenese lepotu i smisao, melodiju i mistiku, svu dubinu filozofije i ličnog poimanja okolnog sveta Danijelovih pesama. Danijelove pesme se mogu citirati do beskonačnosti i svaki put uranjati sve dublje i dublje u unutrašnji svet čoveka.
Sjajan autor. Čitajte, uživajte u pametnoj poeziji.
Nino Sabanadze
rukovodilac književnog projekta „Ruža poezije“
pesnikinja, prozaista, psiholog, prevoditeljka, izdavač
Prevela s ruskog Dajana Lazarević
