Redakcija Peko Laličić
“SUD SUZA” – NOVI ROMAN PEKA LALIČIĆA
Posle jedanaest objavljenih knjiga poezije, aforizama i proze, svetlost dana je u izdanju ”RROM PRODUKCIJE” – Beograd ugledao drugi roman Peka Laličića.
Recenzenti romana su književnici: dr Ljubiša Rajković Koželjac, prof. i Milijan Despotović.
U pogovoru romanu dr Rajković kaže:
– Ako ima romana koji se čitaju u jednom dahu, to je ovaj iz pera Peka Laličića – ”Sûd suza”. Premda neveliko po obimu, ovo romaneskno ostvarenje je veoma sadržajno, zanimljivo i životno: ono upravo svojom živopisnošću i drugim svojim beletrističkim svojstvima već od prve stranice zaokuplja pažnju čitaoca i drži je do kraja.
Ostvaren kroz Aninu ispovednu priču, Laličićev roman ima interesantan siže i mnogo dramskog u sebi: u pitanju je nekoliko ljudskih sudbina – i sličnih i različitih, koje su sve uzete iz životne zbilje, te stoga i deluju veoma životno, upečatljivo i nezaboravno. Anina prijateljica Sanja takođe je intelektualka i ličnost u totalitetu, kao i zlosrećni Marko, čija je sudbina zaista tragična – živ a mrtav! Ima živih rana koje nikada ne zaceljuju, ožiljaka na svesti i savesti sa kojima se u grob leže. Možda ničeg težeg no bez krivice biti kriv, okrivljavati sebe do motike, nikad sebi ne oprostiti – biti stvarni ili umišljeni vinovnik tragične krivice. Oproštaja nema, niti ga može biti. Kako, onda, živeti u tom pandemonijumu danonoćnom, u tom košmaru nepodnošljivom, kako ne dići ruku na sebe, prekratiti užasne duševne muke? Kako se, iz pepela, vratiti životu, iznova ga započeti i nečim osmisliti? Kako smoći u sebi duševne snage za taj novi početak, kako pregoreti sve što je bilo i iznova raširiti krila ka nekoj novoj sreći, ka nekim novim radostima i praskozorjima? Kako ne malaksati, kako sačuvati u sebi nadu, već skoro izgubljenu? Kako ne posustati, kako istrajati? Kako ostati pobednik na poprištu života? O tome se naširoko govori u ovoj romanesknoj prozi, punoj prekrasnih pesničkih slika i obrta svake vrste, kao što je to i u životu. Sve se odvija po nekom nepredvidljivom scenariju, u kojem je sve moguće: nikad se ne zna šta donosi sutrašnji dan! Toliko neočekivanih dogodovština, toliko slučajnih nužnosti ili nužnih slučajnosti!
Kako bilo da bilo, tek – čovek je uvek na raskršću, uvek pred dilemom kojim putem da krene. Ipak, glavno je u svemu tome ostati borac do kraja, ne demoralisati se sasvim i, uprkos svemu, ići napred, prihvatiti život takvim kakav je, biti čovek, a čovek je – kao što reče pesnik Vranja (kroz Mitkina usta) samo za muku i žal zdaden.
Laličić je osoba sa velikim životnim i spisateljskim iskustvom, probirljiv u izrazu, akribičan i dobar stilist, a uz to i izvrstan psiholog, tako da je sve to garant umetničke vrednosti njegovog teksta. Likovi iz ovog romana vajani su mahom dijaloškom metodom, kroz razgovor ličnosti, a deluju uverljivo, upečatljivo i verodostojno – autentičnost njihova nesporna je. Sve je tu promišljeno, osmišljeno i odvagano, dato s merom – sve ima svoj raison d’ être.
Laličićeva moć percepcije, dočaravanje prizora i empatije velika je, a to posebno važi kad je posredi slikanje unutrašnjeg života ličnosti, njihovih duševnih patnji, klonuća i ozarenja. Inače tematika romana veoma je aktuelna: prepoznaju se tu i podneblje, i mentalitet ljudi, i životne okolnosti iz vremena kad se radnja romana događa – to je upravo ovo naše doba, bremenito svakojakim problemima, s kojima je suočen ceo narod srpski. Stoga će se ovaj roman, kao izraz te životne zbilje, čitati i kao roman–svedočanstvo: ima on, dakle, i veliku dokumentarnu vrednost – znaće oni još naređati šta je bilo i kako je bilo (ne samo u Majdanpeku, rodnom gradu Aninom, no i znatno šire).
Elem, novi roman darovitog Peka Laličića ”Sûd suza” (u osnovi realistički pisan) ima sve odlike dobre savremene proze, neospornu književnoumetničku vrednost i druge kvalitete (erudicija pisca, misaonost itd).
dr LJubiša Rajković Koželjac, prof.
A Despotović, pored ostaloga, ovo štivo ovako doživljava:
– Romani sa retorikom života su zapisani, a ne napisani. Bilo je potrebno da se rodi pisac koji će biti misleno dovoljno mudar da doživljaje i radnje iz života svede u romaneskno tkivo. Neko to učini bukvalno, a neko svemu što je motiv daje više živosti, otvara raspravu. Istinski roman i živi od dijaloga ”eksperimenata, radoznalosti, raznovrsnosti pokušaja, izmene gledišta i upoređivanja stanovišta. (…) Uspešna primena bilo koje umetnosti jeste divan poduhvat, ali je i teorija isto toliko zanimljiva”. A ”život je ono što čoveka zna da odvede u priželjkivano, dugo čekano, ponekad i neočekivano”, kaže, otvarajući svoj roman ”Sûd suza” , Peko Laličić.
Ovaj roman, pun dramskih zapleta, sa vizijom koju nameće pisac jer doživljaj je pokretna snaga u njegovom posedu, otvara mnoga životna pitanja. Glavna junakinja Ana koja se u jednom beogradskom parku sreće sa Markom, o kome ne zna ništa a nalaze dosta toga zajedničkog, kroz dijalog ulaze u ispovedne momente unutrašnjih stanja u kojima se, na svoj način, otvaraju emocije. Iza emocija ide ljubopitljivost, potreba za detaljima – ko je ko? Iščašeni, na svoju duhovnu sreću, iz globalne neurotike brisanja identiteta, oni će se p(r)overiti u vremenu, pa je ovaj roman prolog izvesnom obnavljanju duha našeg uopšte. Ma koliko romanopisac Peko Laličić, stajao po strani, bio samo knjižestvenik, ovo je rodoslovni roman. Za njega i mnoge čitaoce to je knjiga smirenja, knjiga skrasnuća predačkih muka posle vekovnog lutanja kroz krvava i virtuelna vremena u kojima su ljudi na prostoru Balkana huškani jedni na druge. Ona obja-šnjava i zašto se to prihvatalo, a to su tri razloga: Strah, interes ili neznanik. Ovaj potonji ”pomogao” je, ponajaviše, zloupotrebama rodoslovlja pa smo došli u stanje da je sve bitno osim jezika i krvi a u stvari, sve drugo je osim ovog sporedno, često suvišno. ”Takav je Balkan”, kaže Laličić, ali ne zaboravlja amanet koji je negde u starim zapisima našem narodu ostavljen: ”Idite na Bratstevnik, i tamo braća budite, ako to ne možete sudiće vam đavoli”. ”Sûd suza” je delo koje se može čitati i kao prekornica.
… Majdanpek kao toponim, gradić kome je svoje književno stvaralaštvo zaveštao Peko Laličić u ovom romanu, mesto je ponovnog susreta Ane i Marka, koji asocira na susrete druge vrste. Pisac je, držeći dobro pažnju svog budućeg čitaoca, slikovito opisao ovo mesto, njegova blaga, ”najveću flotaciju u Evropi, kao i čuvenu stalaktitima, stalagmitima i retkim pećinskim nakitom bogatu Rajkovu pećinu”. U svom direktnom i jednako indirektom govoru, Laličić svog čitaoca ”drži u šakama”, čuva mu pažnju jer pored radnje romana, koja je umetnička on i dosta toga saznaje na jedan diskretan ali nezaobilazan način. Tu su opisi prirode na putu za Rumuniju u području nacionalnog parka ”Đerdap”, što ovom štivu daje moć držanja pažnje. Uvođenjem priče o Lepenskom viru, priče o oblutku i korenu Belog čoveka, uklapa se i radnja romana o rodoslovnom putu na dva vremenska plana. Saznati i proći sopstvenom nogom do prostora koji zovemo ”kula belokosna” da bi se tarkala ”Velika vatra/ izgorela uz vode Dunava”.
Priča o tragovima životne kulture, koja je opsedala Marka i Anu, približila je ova dva bića i emotivno. Ana nije slutila da je Marko bio proganjan velikim ”virom suza” zbog tragedije u porodici i da će njihova priča ostati nedovršena. To je taj život koji piše romane i mnoge dobre zamisli i osećanja pomera u drugi plan. Polifona preplitanja događajima iz priče sa zbivanjima koja su prethodila jesu ”sŷd suza”, jesu u ovoj koncepciji romana i voda i vatra, ali i dobra nada i želja. Reklo bi se jedno (ili više njih) neobično životno i romaneskno iskustvo. Jednim od tih iskustava završen je i ovaj roman, govori Ana: ”Odlazim u Majdanpek ubeđena da ću i ja dočekati priliku i naići na nekog Marka iz perioda kada mu nisu sudile suze”.
Roman ”Sûd suza” je, u nekim delovima odgonetka psiholozima koji istražuju percepciju suze kao emotivnog stanja, pre svega na pravcu oslobađanja od stresa. Laličić je otvorio pitanje suze koje izaziva prijateljski gest, iskaz saosećanja, lice sa jasno izraženom empatijom koje nudi sigurnost. Ipak, suza ima svoj ”sûd”, pred njega je stao Marko kao jedan od junaka ovog romana i primio ”presudu”.
Rasplet romanesknog postprocesnog stanja pisac Peko Laličić je ostavio svom čitaocu.
Peko Laličić (Gusinje, CG, 1944), piše i u brojnim književnim i drugim listovima, časopisima i elektronskim medijima država regiona objavljuje poeziju, aforizme, prozu, recenzije i prikaze knjiga.
Zastupljen je u brojnim domaćim i stranim književnim zbornicima, alma-nasima i antologijama.
Učesnik je na mnogim književnim konkursima i manifestacijama i dobitnik više domaćih i međunarodnih nagrada.
Aforizmi, savremena i haiku poezija su mu prevođeni na: engleski, ruski, rumunski, bugarski, makedonski i slovenački jezik.
Objavio je sledeće knjige:
– Alunecând din vis (Isklizavanje iz sna) – poezija na rumunskom, 1993;
– Miris senki svuda – poezija, 1995;
– Zapis o lepoti – poezija, 1995;
– Raspevani azbučnik – poezija za decu, 1999;
– Vrtoglavice uma – aforizmi, 2007;
– Beli lavirint – roman, 2010;
– Kriva ogledala – aforizmi, 2011;
– Izgovaram sebe – poezija, 2012;
– Sunce u otkopu – poezija, 2012;
– Zvezdama u susret – poezija za decu, 2014;
– Prazni ljudi – aforizmi, 2015. i
– Sûd suza – roman, 2017.
Član je Udruženja književnika Srbije i redovni član Matice srpske.
Živi u Majdanpeku, Srbija.
