Aleksandra Đorđević
SAN
.
Usnila sam čudan san,
draži od sunca,
lepši od pesme.
O, sanjala sam,
a bio je dan
(himere oživljavaju kad je čovek sam)
da sve daleko opet je blizu…
A ti, majko,
na krilima vate
pleteš ljubav uzdahom lakim
i razlivaš se kao voda
u ove kasne, umorne sate.
San već zlatom obojilo sunce,
žuti se maslačak u tvojoj kosi,
dan odmiče, uspomena drema,
srce se budi i gle, tebe nema.
Sklapam oči,
slika putuje,
a sa krovova
jedna po jedna
uzleću ptice,
ko želje prhću paleći svice
i niko sem mene zov ognjišta ne čuje.
.
STO GODINA KRIVICE
.
Gledam oko sebe,
osvrćem se,
pitam kako žive ljudi.
Gordost zavodi
u odsustvu duha
razum bludi…
Naposletku,
duh obasjava uspavano stado
na istoku šapatom ljuljuška:
ne sudi.
Kad sam bila mala
naučili su me da kažem
izvoli i hvala
(isti ti ljudi ludi),
budi tiha, krotka i smerna,
budi postojana, idealima verna,
a onda su mrve pale sa stola
i moj svet se raspao na pola.
Progledala sam,
ponovo rođena,
i videla,
u ogledalima
koja su mi se najpre svidela,
automobile zlatne
lance i kuće na tri sprata,
naružene žene,
brat nasrće na brata,
gladnu decu i
pse željne rata.
Samlevena obećanja,
smrvljena sećanja
u talogu – izmišljena priča,
ko će prvi,
šoljica odavno sluti,
srce, tvrdoglavo, ćuti…
Prevrnu se prokleti pehar
pun čemera i krvi.
…novac, isprljana vera,
pomerene granice,
slova trče ispred pera,
deca ko plastelin
pod prstima se tope –
krivi su anđeli
kada oči sklope.
Zato zapamti:
zlo prate fanfare,
a dobrota čini i čeka
u dubini Božjeg zdenca
dok je sveta i veka.
Zato ne zaboravi:
mržnja se hvališe na velika vrata
dok tiha voda breg roni.
Otuđeni, obeščašćeni,
ne pljuj svoga brata,
ne postojimo mi
i ne postoje oni.
.
TEODOR PROTIV MRAKA
.
Zamislite
sobu punu mraka
i jednog dečaka
po imenu Teodor.
Šta sve Teo nije smeo!
Mrak se širi,
iz ćoškova viri,
a soba, ko što nikad nije bila,
pulsira i raste,
dobija krila.
Ormar na noge stao
komoda uveliko hoda,
a sa svoda
visi jedan pauk;
zamalo mu na glavu nije pao.
Šta sve Teo nije smeo!
Ispružio ruke,
oduvao pauka,
obgrlio Mrak,
dok ga steže, zubi reže –
nema takvog bauka
kog se Teo boji.
Pa zvezde broji,
skida ih i baca
u mrak,
a Mraku se faca
izobličila
i škljoca –
što je ovaj dečak jak!
Pita – ko si?
a dečak ko grom odgovara:
Ja sam Teodor,
(Kakav je to stvor, zadrhta on)
iščupaću ti uši,
put pod pete!
A Mrak poče nešto da guši,
i smanji se malo,
i on kao dete.
Šta sve Teo nije smeo!
Reče Mraku
da mu je tata veći od vrata,
a mama silna ko kakva palata
i da bolje briše
dok još može.
Mrak se uhvati za glavu,
mokar do gole kože –
možda je dete u pravu –
i uzdahnu – O, Bože.
Teodor se pokri preko glave,
moli Boga da mu uspe plan
i siguran je sasvim
jer dete uvek zna –
nema tog užasa i strave
da mu uzmu san.
I baš u tom času
na prozor pokuca Dan,
a Mrak, ne više tako važan,
umoran i bled,
pokupi svoju senku i nesta
jer takav je prirodni sled.
A Teo?
Šta sve Teo nije smeo!