Redakcija Anđelko Zablaćanski
SVOJ
raspusti misli
kô krdo divljih konja
ruke upleti
u kolo gorskih vila
dušu oslobodi straha koji vonja
na trulež
života potkresanih krila
kô i svi ukleti
skreni sa staze koju
tuđom nadom
i tuđim nogama
tabanaš
razbij krčage natočene
tužnim vodama
pokaži
sve drukčije, sve i sâm znaš
zakopčan do grla jadom
uzmi cveće ili trnje
kad je tuđe isto boleće
raskošne odore ili prnje
od svetlosti
ono najcrnje što je
samo nek bude tvoje
jedino tvoje
uzmi svoje nek je i najluđe
razuzdaj san i javu –
nemirom oseti
kako je najlakše u sebi
naći mir
kad u tvojoj vlasti su i smernost
i najluđi hir
KUĆA MRAKA
Budiš se
nad svodom tišine
zaboravljenog sna
sam
u kući mraka
prognan iz svake
suštine
usahli bunar bezdna
u životu potrošenom još
pre uranka
Mirisa tamnjana
i bosioka
ne sećaš se više
ni pečenog hleba na nečijem
dlanu
koje kao da prosi
milost pšenice iz majčinog oka
okupan
toplinom letnje kiše
u koraku dečijem
što sve mu znade
da prkosi
A sad se
stidiš rođenog brata
njegovih
ogrubelih šaka
dok svuda u kraj tvog puta
cvetaju kukurek,
lijander
i kukuta
i niko ne otvara
vrata
dok sam si u kući mraka
AKO
Ako nekad – tren neki
oči mi oboji tugom
nevažno
da li u proleće
ili sjeseni
vozovi će me odneti
nekom zakorovljenom prugom
bez straha zbog nestajanja
svetlosti u vaseljeni
Ako me bilo čiji korak
kameni ili od mene
rastuži
do nedohvata – sem uzdaha –
ničega više
da li blatnjavim drumom može
bilo gde da se krene
bez straha od nestajanja
pesme
koja se nezapiše
Ako me reč bez jeke
ipak udari posred čela
razbivši
sve iluzije o razlici tuge
i divota
odlaska ili ostajanja –
izdaje sopstvenih načela
bez straha od nestajanja
poslednjeg
belih vukova okota
ali ako mi sve prećute
pre zore
pre rođenja
štaće da me rastuži
šta razveseli
čiji sam rod – čiji plen
izgubiću se
čvrsto grleći snoviđenja
bez straha od nestajanja
kao što u senci jasena nestane
mladi klen
MINUTI TIŠINE
Šta život ima s tim
ako u pogledima još ima žara
mada, ćutnjom beremo
cvetove lijandera
za nas
i svaki minut tišine
daljinu grebe, para
a znamo
da u našim gordostima
umro je tetreba glas
Šta život ima s tim
ako posle trenutaka nemih
reč nas truje
umesto da leči
i svakom od nas je više
do sopstvene sujete stalo
nego do dve obične
a nebesima bliske reči
čak i kad znamo da je
svega zemnog još tako, tako malo
Šta život ima s tim
ako noć nikad ne svane
pre nego li se
dve duše dodirnu kroz nigdinu
žigosane istom samoćom
kô dve gole javorove grane
čekajući da neko
drugi pokaže im života suštinu
Šta život ima s tim
ako su život oni sami
i svaka im greška mislima vajana
a oni u najsvetlijem danu
odani tami
a moć praštanja najdublja
tugom čuvana tajna.
PREĆUTANO
Veliku snagu
gube reči
kad ih proguta tišina u trenu
kad su nekom mogle biti
melem na ranu živu
tad utihle tužno zvone
sve dok suze ne krenu
i razore um i dušu
pa ožive iluziju za sve
uvek krivu
Ili snaga im je dvostruko veća
baš kad se razbiju o zube
da ne taknu bubne opne
pa time srce
od pošasti čuvaju crne
jer na vrhu jezika snovi se
snevaju ili gube
kad reči umru u začetku
strah s njima utrne
Anđelko Zablaćanski je rođen 1959. u Glušcima u Mačvi. Piše poeziju, prozu i aforizme, prevodi s ruskog.
Knjige pesama: Ram za slike iz snova, 1992; Igra senki, 2004; Ptica na prozoru, 2007; San napukle jave, 2009; Raskršća nesanice, 2011; Pijano praskozorje, 2014; Mali noćni stihovi, 2019; Noći vučjeg zova, 2020; Pero, metafore, tinta – izabrane pesme, 2021. Zbirka aforizama: Palacanje, 2006. Knjiga proze, satirične poezije i još po nečega: Iza linije, 2020. Priredio i preveo zbirku ruske poezije Od Puškina do Kapustina, 2019.
Pokretač je i glavni urednik časopisa za književnost Suština poetike. Član je Udruženja književnika Srbije.
Živi u Glušcima.
