Redakcija Dejan Ivanović
BURA
Prijateljima iz Dalmacije
Vitla bura, u ovo doba kao i obično…
Škripe hladna lica strmih pločastih ulica, uskih,
stare kuće kamenih fasada stoje jednolično,
ćute uspravne, zbijene, čvrste.
Ljudi se zatvorili u njih, u sebe,
u polumrak tupo zure, sede nepomično
puni letargije, iza zatvorenih škura.
Vitla bura.
Podivljalo more uzavrelo, podlo.
Duboko modro,
propinje se i ispravlja naizmenično.
Sunce greje, al’ stidljivo, oprezno.
Čisto nebo iznad crvenih krovova,
bez oblaka, prazno, izgleda porazno.
Sve uzmiče pred vetrom koji hoće da razbije
stakla na prozorima, vrata da izbije iz ragastova.
Talasi u masi, sruče se na oštre hridi.
Rasprše u sitne kapi, poput kiše .
Sinoć vitla bura a ujutro se vidi,
kako more postane neprirodno mirno.
Iznenada kao što dođe, sve postane tiše;
Pomalja se sporo tek beli brod na pučini,
gde se more prozirno i glatko,
čisto posle bure, sa nebom spaja u daljini …
JUGO
(Na južnom Jadranu duva od početka jeseni do kraja zime
a na severnom od kraja zime do početka leta)
Talasi juga,
kao starinska muzička fuga,
ponavljaju se i ponavljaju,
imitiraju glasno jedan drugoga,
za kvintu više za kvartu niže,
pa se udaljavaju, beže,
onda opet spajaju da zvuče kompleksno;
Vreme je za ljude bolesno …
Zovu “široko” taj jugo.
Donosi kišu iz Afrike i vlagu.
Vlaga se uvlači u kosti koje bole.
Nebo je mutno, olovno i sve to
zna da potraje dugo,
kao da nikad neće da prestane.
Ljudi se osećaju melanholično, čudno
iskočili bi iz kože da mogu u te dane.
Jedino se oko nogu mota krišom
neko veselo mače, što brzo umače,
spretno pobeže u kuću pred kišom …
Vetrovi, oluje, bure, nepogode su zgode
da se o njima piše, kao prirodnim čudima.
A ja bih voleo lično, iako nisam vetar ni jugo,
nemam tako veliku snagu.
Kad pročitaju pesme, da donesem radost ljudima.
KLASIKA, NE SINTETIKA
Zvuk klavira,
glasnik tajnih nemira,
uvek čežnjivo impresionira.
Raspon nečijeg raskošnog glasa,
gore i šume zatalasa;
Kamerni orkestar,
usklađen, kao sunčev vetar,
lebdi, očaran kosmičkom širinom,
jedne violine,
ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …
Među Planetama putuju zvuci,
čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali, jauci …
Dok programirana mašina,
buku imitira.
Menjao bih zvuk mašine,
njen sintetički kod,
kad nema klavira, moćnog glasa, violine,
bar za stari radio, simbol topline…
Ili slušao opijen,
poeziju noći i more tišine …
REKA ŽIVOTA
Putuješ daleko, zelena smaragdna reko.
Za tobom ostaje gola pustoš nema, stigma i anatema;
Očarala si mnoge grehom, veselim gromkim smehom,
zavarala ih neistražena dubina tvoja i divota, reko, reko života…
Odakle tvoje obale strme – urezaše ih valovi što grme.
Skupljaš sitan pesak na dnu, prašinu dosadnu;
U mulju kojeg zraci sunca ne obasjavaju, duhovi obitavaju,
njihova večna staništa ispunjava samo pusta tama i ništa…
Ljude zanima od pamtiveka tajna koju nosi reka,
korita usnulog u gorskim nedrima, zmijolikim meandrima.
Usečenim u oštre stene, planine, niz koje se valjaju snežne lavine.
Šapat zvukova seni i duhova; Čiji zaspali daleki preci žive u dubokoj reci?
Požuri, putuj reko, da negde zagrliš more što je samo tvoje…
Nemaš mosta, pa žališ, u pećine neispitane zalaziš,
duž obale, vlažne, obrasle u korov i šipražje.
Samo ptica što kruži, preleti na drugu stranu, oštrog šarenog oka;
Preplivali bi rado preko, al’ si hladna, opasna i duboka;
Senke što pomrače um šapatom, odvedu neoprezne na tiho dno;
Vrtlozi, virovi, struje i talasi, začas se sklope iznad glava;
Nevične proguta gusta trava koja buja, obrasta, sputava…
Zelena reko, tajno i uteho, beži, putuj bez nas, juri daleko …
JESEN, POZNA JESEN
17. 11. 2017. godine
Kako se osećam prijatno u ova,
četiri zida moja.
Kamin upaljen,
vatra svetluca.
Usijan žar i plamen.
Sedim usamljen,
ne i pust.
Bez briga.
Okružen gomilom;
muzike i knjiga.
Daleko od
svih hohštapleraja.
Slobodan kao oblak
gust.
Što leti nisko
iznad kraja.
Kad je jesen
I kiša pada,
baš kao sada,
ovih dana;
Tužnih.
Kratkih, a ja bih da podelim
svetu,
neke pesme.
Kako je jesen,
pozna jesen…
I dani su sumorni.
Vuku se kao,
prebijeni psi.
Umorni.
A ja poletan;
Zanesen.
Volim jesen.
Čak i ovu tešku,
sivu maglu.
Groznu.
Što pritiska,
sa svih strana.
Podnesem.
Samo kad mogu,
da se odmorim
u tišini svog doma.
Skromnog.
Sam da budem,
među četiri zida,
u ovo doba.
Bar trenutak – ali ni večnost nije mnogo.
Sa sobom…
