Redakcija Jovana Cvijović
ZABORAV
.
Krajolik misli
Bolest pravednosti
Zahtev bića, sopstva
Zahtev krasne, lude otuđenosti
Da se bude bliže tišini.
Tamo je reč nevidljiva!
Unutar žutih lobanja
Rojevi paukova mile
preko dva pokidana vlakna.
Svetovi su šareni
Izvan srca
Iza očiju
Ispred svakog čula.
Tamo je sreća nevidljiva!
Crni, platneni šeširi
I crkvena zvona
Nečija sahrana
Nekoga žale
Neko je otišao
Tamo je duh nevidljiv!
Ovde su suze bitne.
Pa, plačimo
Svi
Poput zajedničkog,
neprikosnoveno glasnog
krika uništenja, neka nam vapaji
usne združe.
Uđimo u druge, uđimo u tuđe
U ovoj koži više nema mesta.
Klizite niz moje ždrelo.
Ono krvari!
Kupajte se želudačnom kiselinom
kidajte mi tkiva
pojite se krvlju žalosti moje.
Udarce iznutra, poput trudne žene,
na svom videću stomaku.
Rodiću vas, smrtnici!
Tamo negde
božanske daljine
Ruže i irisi
Dozivaju biće da se vrati kući.
Tamo negde sahranjuju mene
Žale me
U crnim hronikama piše
“Umrla na porođaju sveta!”
Tamo negde
Ja sam nevidljiva
Majčin je duh nevidljiv.
Radujte se potomci milosti moje!
Radujte se duše pokolenja!
Vaša mati sada neživa živi
u svetu vaših idola
u svetu mira, trena i sna vašeg.
Vaša mati sedi na čelu vašeg trona
U duši vašoj kolevka je ljulja
Nemrtvu smrtnicu
večnosti prodatu.
Zalud blatu
Zalud zemlji
Zalud suzi.
Smrt je bio kraj
Nevidljive daljine ne postoje.
Tek misli što se roje
Beskonačan niz žalopojki trena.
Samo bolna uspomena na spomenik
prošlosti vaše.
Vi u svojim
dupljama
Grotlima
Gledate ka gore.
Tamo je nebo nevidljivo!
Tamo su ruke moje.
Urlaće tišina:
“Mrtvaci ne postoje!”
.
FUTUR I
.
Avangarda je podlegla prošlosti.
Idealima
Nekih stranih svetova.
Među nama teče
Trula voda
Koja zaudara na vonj
Tek iskopanih leševa
Trupla samog gospoda
Kog smo mumificirali
I postavili na vrh piramide
Lanca ishrane.
Deca kidaju krila vilama
Muzika je njihov krik
Iza ugla
tvoj lik
boje pustinjskog peska
vuče strune tišine
po mokrim kaldrmama
tuđih ulica.
Maštaju o smrti
U purpurnoj svili
Odojčad i majke.
Ubiće nas uragani!
Letećemo ka vrhu neba
koje nema kraj!
Stići ćemo
do početka večnosti!
U crnim rupama bušiće nam lobanje!
A mi ćemo ćutati
jezika zavezanih
za bolničke krevete
matrica prepunih virusa.
Plakaćemo i davićemo se
u vodi koja zaudara
na tek iskopane leševe
koju je truplo samog Boga
odavno napustilo.
.
PESNIKOV INTERVJU
.
Teorija.
Imaćeš teoriju.
Ta nesreća zarad teorije
Čemu je?
Da li služi tebi,
što više ne umeš da pišeš?
“Ne umem”
Kada si poslednji put bila srećna?
“Kada su mi ptice
letele nad očima”
Kada su ti pojci pevali
A da ih niko sem tebe čuo nije?
“Kada je nebo gorelo
I padalo u komadima glomaznim
A ja sam hodala
Nesvesna
Pijana od ljubavi
sreće ili tuge”
Kada si volela?
Kada ti je telo telu šaputalo da ga voli
dodirima nesvesnog bivstvovanja?
“Nisam.
Ja samo reči sklapam
Što me ne slušaju.
Harmonija izumrla je
Valjda je to
Individualna evolucija
Valjda je to
Odrastanje
Valjda je tuga osnovna i jedina
poenta života.
Valjda su zvezde zalud sijale.
Valjda su nedostajanja bezlična
I sve je bespotrebno
I beznadežno.
Sve nostalgije što u srcu čuvam
Svi ljudi što im dušu dajem
Svi krajevi koje nismo videli
Svi preci kojih smo se odrekli
I sve u šta smo verovali
Nebitno
Nestvarno
Nepoželjno.”
Svi pesnici su lagali?
“Ne razumite me pogrešno
Ali, lagali su nas”
Petrarka? Bodler? Kostić? Miljković? Cvetajeva il’ Majkovski?
“Svi su lagali.
Čitate ih
I znate da lažu
Ma divno bar govore,
divno bar istinu kriju
u melodiji nedostižnoj.
To je samo
rečnik straha
izumrlih ideala.
Znate, tu smo mi.
Na toj stranputici.
Sami
Nepotrebni
Nepoželjni
Nesuđeni il’ sluđeni
Nestvarni.”
Živi?
“Mrtvaci što dišu
Da bi po snovima hodali.”
