Redakcija Marina Varabej je rođena 1988. godine u selu Zani Mjadeljskog rejona Minske oblasti. Diplomirala je na Minskom državnom tehničkom koledžu (specijanost Fotografija, 2009), potom na Filološkom fakultetu BDU na smeru Beloruska filologija (specijalizacija književno – redakcijske delatnosti, 2014). U periodu 2014 – 2015. bila je na magistarskim studijama BDU na smeru Književnost. Sada je apsolvent na Institutu književnosti Centra za kulturu govora i književnosti Belorusije (smer Beloruska literatura tema istraživanja: Umetnička interpretacija istorije u lirsko – epskim i dramskim ostvarenjima Vladislava Sirakomlje, pod rukovodstvom Lee Genadijevne Kisjaljeve).
Marina Varabej je radila kao fotograf u Belaruskom državnom muzeju narodne arhitekture i življenja, a posle i kao naučni saradnik naučno-fondovskog odeljenja, kao kustos kolekcije Knjige, dokumenti, materijali (paralelno je bila i fotograf pomenutog muzeja). Sada radi kao urednica portala sozvuchie.by (Сугучча / Созвучие) izdavačke kuće Zvezda.
Kao student bila je član književnog kruga Altanka na Filološkom fakultetu BDU pod mentorstvom Irine Bogdanovič, a u 2013. godini je završila Školu mladog pisca pri Udruženju beloruskih književnika.
Učestvovala je na brojnim književnim večerima. Svoje stvaralaštvo je objavljivala u časopisima: Дзеяслоў, Маладосць, Полымя, na portalu Textura.by, i u zbirci pesama Parobrod savremenosti.
Izbor iz poezije Marine Varabej
***
Kada tebe ne bude,
Ni ja ne mogu postojati.
Pokriva staze januar
I vejavicom studi,
I hladnim jutrom budi –
Sprečava misli dati.
Postojanje života
Se menja. U trakama reči
I snova. Ćuti čekanje.
Moje nepraštanje.
Nemo pozdravljanje.
Padam na zemlju.
Nisi blizu, nisi sa mnom.
Ništa ne govori.
Dovoljno si uslovima rekao
Nervozno, lete oblici,
Kao rušenje veze,
Podela na granici.
***
Ljudi su bežali. Ili od pomora,
Ili da bi stigli na novu revoluciju.
Svi su imali oružje.
(Ili im se činilo tako!)
Ako se uže i sapun smatraju oružjem.
Svojom, ugrozite,
Ličnom neprisutnošću
U svetu. Pod svetlom
Lampe večite.
***
Tome, ko je plakao, ko je spavao, ko se molio,
Ko je nemoćan u patnji čekao.
Ko je bar jednom u životu pogrešio –
Taj greške sebi nije oprostio.
Ni očaj svoj nije predvideo,
Ni histeriju nervoze ni lom ceo.
Ko život svoj nije promenio,
Njega je, sigurno, i usud kaznio.
U votki svoj razum nije topio,
Cigarete o čelo nije gasio,
Na komandu u poziciji nije ustajao,
Pred stadom zube nije sušio.
Već je pohlepno čaj pijuckao,
I sa daškom duvana guckao,
Okova i rešetaka nije se plašio,
Dok je druge ovim poslednjim strašio.
***
Senka spaljenih krila leži na zemlji,
I žalosne pesme čuju se među sivim
Tim kućama, gde smo se ranije mogli skriti,
Gde su prošle mnogih dana neosunčane niti.
Ta ptica odavno ne dobija mlade…
Ona plače u gnezdu za njima, koje su ubili
Ljudi zli. Život je svakog dana sve kraći…
Mi ćutimo… Tu smo i sebe ubili.
***
Džak džina džibrovit.
Poverenje poklanja put.
Virus vršlja vazduhom,
Gače gavranskim glasom.
Čičak čovek čupa…
Individua i individualnost istupaju!..
Zavodljivog zavodnika zastupaju.
Džak džina džibrovit.
Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević
