Redakcija Nikola Motika, student četvrte godine istorije umetnosti i arheologije na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Bavi se pisanjem poezije i kratkih priča. Radove objavio na više književnih portala.
Sam sam
Moje su noći besane,
mnoge mi stvari nejasne,
misli iz glave brisane,
sada stoje gluposti napisane.
Ležim sam, dok sati promiču,
zovem pomoć, usne ne miču.
Senke me prate
hoće za glavu da me skrate,
pomozi Sokrate,
na vlasti su lopovi kao demokrate.
Ležim sam, o svemu razmišljam,
o dobrom sistemu, tužan zamišljam.
Ljubavi nigde, od smrti je starija,
zbog budala život je ništarija,
čuje se anđela arija.
Ležim sam, žalim nas dok mačke ciču,
misli mi tvoje ime namiču.
Dolaze mi duge godine
što mi život udišu, uzimaju mi nadu najvišu,
gase želju (veru), onu najtišu.
Ležim sam, sav rastrzan,
između misli, puls ubrzan.
Zbog svega toga moje misli putuju,
drugi sada tebe miluju,
ali nemoj da im daš moje pesme,
one novi život daruju.
Ležim sam. Dok sati promiču
o svemu razmišljam,
dok mačke ciču,
sav rastrzan, bolje zamisljam.
Pesma
.
Pogled smeštam ispod kapaka,
a tamo, kao kod bioskopskog mraka,
slike bljeskove prave, a noć je prekrila grad,
samo se rečima igram, sklapam,
novo stvaram kao nikad dotad.
Igram se rečima pesme koju još nisam napisao,
nju zamišljam, večnu inspiraciju,
moju muzu koju bih sad opisao.
Poznate reči, moje fraze, metafore i strofe u neredu,
pišem o našoj ljubavi, očima boje slične medu.
Red po red, strofa nova,
a ona kao stvarna ili samo opsena,
stvarnost sve bliža, dahom ideje ponesena,
da li je tu na javi ili želja snova.
Ma koliko želeo tu stvarnost,
to je sve u mojoj glavi i
pomalo u pesmi, ali ona se krije, beži,
nju volim najviše na svetu,
to pokazuju srca crteži (čitaj otkucaji).
To sve vlaži moje kapke, oči suze,
rime su pri kraju, napete,
zamišljam velike aplauze
i rešene srećno zaplete.
.
Nema više nade
.
Ljudi izgubljenog pogleda, nade u bolji život, hodaju,
voze se trolom i starim tramvajem,
traže nešto, mole se, veruju, žele na put za beskrajem.
Vozim se, sedim tako u prevozu, razmišljam o svemu,
i slušam, samo politika, smrt, mladi odlaze, ima li iko neku drugu temu.
Pa šetam gradom, Konzumom i Bingom,
gde kupje se tona hrane, a
plaća za siću,
sve za bolje dane,
borim se i boriću.
Već nekoliko dana razmišljam o tome,
pogodilo me sve to, biće teško, bome
Odu li svi naši mladi, sva mladost Balkana,
biće na Zapadu radna snaga, veoma lepo dočekana.
Ali tako kažu neučeni ljudi, što puno ne čudi,
priča da tamo se bolje živi, jeste,
ali se i radi, gde ima para bez znoja,
jeste li vi ludi.
Planiram i ja, iskreno kažem,
da negde bolje odem, u budućnost da ulažem.
I tako razmišlja svako od mladih danas,
za boljim utra, s nadom traži spas.
Ko poslednji izađe, neka svetlo ugasi,
kad smo svi, da se i on spasi.
.
Najdraže moje
.
Otvorio sam vrata svoje sobe
i tužan na krevet seo,
znao sam tad da je sve izgubljeno i
da nikad više neću upoznati nekog
kao tebe što sam sreo.
Najdraže moje
Uspomene me zapljusnuše poput talasa,
svi zajednički trenuci prođoše glavom,
putovanja, izlasci, druženja,
sve istog časa.
Najdraže moje
Gledao sam u okvir prozora i
razmišljao o svemu, kako sam
te izgubio, ispao budala glupa,
vikao sam ali bez glasa, vapio za tvojom ljubavlju,
srce je ubrzavalo, jecalo i onda opet osećanja tupa.
Najdraže moje
Bio sam bespomoćan, tužan,
znao sam da je sve uzalud,
vreme provedeno skupa se neće vratiti, osećaj ružan,
jedan pogrešan korak i džaba ljubavi trud.
Najdraže moje
I onda primetih, naslonjen na zid, ruke
od suza vlažne,
znam sad da se ništa ponoviti neće,
ali pamtiću sve te trenutke emocijom snažne.
Najdraže moje
