Redakcija Stefan Stanojević, rođen 17. 08. 1995. godine u Pančevu, Srbija.
Ulični pesnik, student srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, bivši dopisnik nedeljnika „Pančevac” i sadašnji član redakcije časopisa „Draft” u Pančevu.
Piše lako kao što diše.
U POTRAZI JE ZA IZDAVAČEM, kako bi objavio svoju prvu zbirku poezije. Kontakt: [email protected], Vojvođanski bulevar 34/18, 26000 Pančevo, 0621962732
.
DRUGI PUT
.
To je u redu,
mislim,
da ostaneš kod kuće i vežbaš šah četiri sata,
i da ne izađeš sa nama na fudbal.
Uvek si imao patike „za unutra” i jedne „za napolje”,
nemoj da se čudiš što su te gazili u blatu,
iscepanim najkama ili prljavim starkama,
to su ostali klinci, uličari.
Moraš da znaš kako s njima.
Ali vežbaj šah sad,
drugi put ćeš na fudbal.
Roditelji sigurno dosta očekuju od tebe,
da budeš kao oni,
ili bolji.
Bolji, svakako,
„Budi svoj, ali budi više kako ti mi kažemo,
mi smo u pravu. ”
Nećeš sigurno da se svađaš sa njima,
čak i kad znaš da nisu u pravu,
drugi put.
I kloni se poroka,
to obavezno.
Cigarete ubijaju,
ali pančevački vazduh je sigurno kvalitetan,
jedna divna banja.
Mater im,
nije valjda da te zovu da piješ,
a u ponedeljak imate kontrolni iz fizike?!
Sad je subota, pa da li su normalni?!
Uči, uči,
drugi put ćeš sa njima.
I preskoči prvi džoint,
na plaži, ili ekskurziji.
Ne usuđuj se da uzmeš,
to je zlo!
Društvo tako kaže,
i roditelji,
nisu valjda svi ludi da misle pogrešno?
Većina je verovatno u pravu.
Verovatno čitaš samo proverene stvari.
Andrić, Selimović (Bože blagi???)
Šekspir, recimo? (pauza za povraćanje)
Niče, Šopenhauer, je l’?
Puškin, i možda najdalje što ideš je Dostojevski.
Nemaš ti vremena da pronađeš svoj ukus,
drugi put.
Naši životni putevi,
ukrstiće se samo koji trenutak,
u smrdljivom autobusu Auto Transporta Pančevo,
do Beograda,
tamo studiramo, šta ćeš.
Daješ ispite na svom fakultetu,
ja sam sve pao,
osetićeš da neko vonja na alkohol,
zgadićeš se i videćeš mene.
„Ne mogu da verujem! Kakav klošar.
Šta to čita? BUKOVSKI, FANTE, HAMSUN?!
O BOŽE! PA DA, ZNAO SAM! ”
– pomislićeš.
šta koji…?
Završićeš fakultet,
zaposlićeš se,
novac, mamica i tatica ponosni,
na sve rupe im izbija ponos.
Isplatilo se tvoje propuštanje nebitnih, malih stvari.
Razmišljaš o dobrim kolima,
svom stanu,
toj devojci, koja izgleda kao od plastelina,
ma, mora da te voli,
sasvim slučajno posegne za tvojim novčanikom,
kad želi da te dodirne.
Razmišljaćeš drugi put o tome.
Imaćeš svoju firmu, sigurno,
ljudi će raditi za tebe.
Smanji im plate, daj im otkaz,
mater im lenju!
Zašto da te grize savest?
Nije kao da imaju gladna usta da nahrane kod kuće,
gomilu kredita i dugova.
Koga je briga kad nisu učili škole kao što si ti.
Nek razmisle drugi put.
Imaćeš i ti gladna usta,
ta tvoja plastikanerka te vara,
nema veze,
i ti ćeš naći neku drugu, imaš novca,
za decu nemaš toliko vremena,
firma, šta da se radi.
„Fudbal? Drugi put, sine.
Balet? Drugi put, draga.”
Zoološki vrt?!
Pa imaju Animal Planet…
Ostarićeš, imaćeš unuke,
dobru penziju,
kenjaćeš u pelene, ponovo.
Bićeš okružen porodicom,
uspešan si, srećan i glup.
I onda umreš.
Po drugi put.
.
FROJDOVIM PACOVIMA I DARVINOVIM MAJMUNIMA
.
Teže dišem ako ne pišem dugo,
ne pročitam bar dve knjige,
za nedelju dana,
ili mi se ne desi nešto lepo.
Ne vidim sebe,
u nekom drugom poslu,
a ježim se kad čujem ono:
„Književnost?! Šta će ti to – idi na neki zanat. ”
To bi bilo u redu,
od strane brkatog, pijanog rođaka,
da i dalje postoji,
njegovo veštačko govno od Jugoslavije.
Ne mogu da radim nešto što ne volim.
Nazovite me lenčugom,
briga me šta mislite.
VI ste ovo i napravili,
VI ste sve ovo i smislili,
evo vam VAŠ svet onda.
VI ste izmislili novac,
vreme, poslove,
klasifikovali ste ljude,
kao vredne i lenje,
bogate, srednju klasu i siromašne.
VI ste uperili prst u pijanog,
i prozvali ga alkosem,
krstili ste beskućnike u klošare.
Izmislili ste umiranje.
Ja ne kažem da sam bolji,
i iznad svih,
kažem samo da nemam pojma,
kog đavola tražim ovde.
Ne, neću se ubiti,
i ne pokušavam,
i nisam slabić.
I prestanite da tražite pažnju!
Ubij se ako nameravaš,
koga je briga?
NJIH sigurno nije.
Prekinite da cmizdrite,
psiholozima i psihijatrima.
Ja nisam mali laboratorijski pacov,
nisam jedan od NJIHOVIH eksperimenata!
Ne može da me objasni Frojd,
i gomila kretena,
koji me nisu ni upoznali.
Ne može da me objasni definicija na papiru,
ili glupi Darvin.
Verujte da ste nastali od majmuna,
majmuni.
Jedete, dišete, kenjate, pišate,
parite se,
baš kao i majmuni.
Uslovljen sam ovim telom,
moram da teglim stotinu kilograma,
kostiju, sala, organa, kože i sranja,
da jedem i pijem, da.
Ali duboko unutra,
ja sam ono što VI niste.
Ono što ste odbili da budete.
Unutra imam iskru besmrtnosti,
koju podižem sve više na površinu,
svime što radim.
Duša je ono što jesam.
Odbaciću jednom ovo potrošno telo,
ovim pesmama i knjigama,
i ljubavlju prema životu.
Nazovite me zelenim,
ismevajte me,
i isprosite pažnju.
Frojdovi pacovi,
i Darvinovi majmuni,
zabole me šta mislite,
samo ćete nahraniti crve.
Sada lakše dišem.
.
FRULA SMRTI
.
Lagani vetar prolazi mi kroz kosu,
dok Sunce zagreva potiljke,
nas, smrtnika.
Vetar donosi smrad govana,
sa beogradskih ulica,
a možda to samo ovi ljudi,
isparavaju na Suncu?
Oni igraju uz tuđu muziku,
poslušni su i plaše se.
Imaju strah od kartice za:
banku,
gradski prevoz,
parking mesto,
identifikaciju,
prodavnicu,
radno mesto,
toalet.
I gde svi trče?
Šta se to dešava u gradu,
gde idu?
Trče kroz crveno svetlo,
zamalo izbegavaju automobile,
trče u autobus,
trče iz tog autobusa,
u drugi autobus,
trče jedni preko drugih.
Trče kao zec iz Zemlje Čuda:
O NE, KASNIM, KASNIM!
Svi imaju isti izraz lica,
bljutav, siv,
zabrinut ili preplašen.
Ružni su,
i prazni.
Ne primećuju divne, iskrene prosjake,
i klošare u Studentskom parku,
u ostalim parkovima.
Ne bi pomogli trudnicama,
ne bi izdvojili siću i podržali uličnog umetnika,
i čuli njegovu magiju, njegovu MUZIKU.
Ne bi se smejali i uživali,
ne bi prošetali.
U ranim jutarnjim časovima,
počinje ta zbrka.
Frula je zasvirala,
i ne čuju život.
Trči, trči, trči.
Gde?
U smrt!
I da ih pitaš šta čuju,
rekli bi:
KASNIM, KASNIM!
FRULA, ČUJEŠ LI?!
KAKO NE ČUJEŠ?!
HAJDE, POŽURI!
Teraj se, rekao bih,
ipak ću da hodam.
Sviraću sopstvenu muziku,
svoju, lepu muziku.
I dan je lep,
Sunce je lepo,
cigareta prija,
a mamuran sam,
kasnim na fakultet,
autobus mi je pobegao,
ali nastaviću da hodam,
dok pacovi trče, uz zvuk frule,
u propast.
.
O NEKIM STVARIMA SE NE GOVORI
.
Nikako ne mogu,
da ostvarim komunikaciju sa bilo kim.
Ne vidim potrebu,
da komuniciramo u prazno.
Kako da ti odgovorim šta ima novo u mom životu,
i zašto me nema u centru grada,
ako mi nisi prijatelj,
i pitaš me to tek tako na ulici?
Šta želiš da ti kažem?
I šta ti znači to:
„Samo piješ, he, he!”
Moronu.
I to izjavljivanje ljubavi.
Volite se, jer se volite,
ili da drugi znaju da se volite?
A ne razumem zašto bi vas zanimalo šta drugi znaju?
Ili misle, ili govore.
Drugi, drugi, drugi.
Oni, oni, oni.
Glupa ljudska bića.
Volim svakog čoveka koga smatram prijateljem,
sa kojim razgovaram,
pijem,
a pogotovo ako me stalno nasmeje.
Moja krv je na pločnicima ovog grada,
jer sam želeo da pomognem prijatelju u nevolji,
i ne plašim se,
i uvek ću to činiti.
Svom debelom, najboljem ortaku, Neci,
koga znam bukvalno ceo život, 20 godina,
nikada nisam rekao da ga volim.
Pre ću da ga udarim,
potapšem po ramenu,
i opsujem mu majku.
On će isto uraditi.
Devojkama ću da poklonim svet,
ali onaj koji krijem od spoljnog,
ako zaslužuju.
Pokloniću im vreme,
i srce, nek se igraju.
I neću im reći da ih volim.
A želeće to da čuju,
pokušaće da mi kleštima izvuku osećanja,
kao da ne primećuju sve što činim,
i ja se tada povlačim.
„Nisam siguran u ovo, brate.”
čuo sam glas na trotoaru u sred noći,
pored zatvorene pekare u naselju.
„Veruj mi, biće dobro.”
rekao je drugi lik prvom.
Uleteli su u pekaru,
izleteli za dve sekunde,
i trčali niz ulicu dok ih više nisam video.
Ujutru sam tuda prolazio mamuran,
i čuo vlasnika pekare kako se dere na radnika:
„Kako 30.000 dinara može da nestane tokom noći?!”
Sinoć su uleteli u sporedni ulaz pekare,
i ukrali radniku novac koji je ujutru trebao da preda.
Znam ko su,
i odakle su.
Ali o nekim stvarima se ne govori.
.
A JA SAM SE SMEJAO
.
Dokaz sam da izgled vara.
Konstantno iznenađujem ljude i devojke,
svojim ponašanjem i onim što zapravo jesam.
Niko ne bi pomislio,
da visoki, krupni lik,
zarastao u neurednu, svetlu bradu,
modrih, krupnih podočnjaka,
može da voli,
i da mu emocije budu tako krhke,
kao jesenji, suvi list.
Ne veruju mi da pišem svoje pesme,
ali one su zaslužile moju iskrenost,
i potpuni cunami emocija,
za razliku od većine ljudi.
Neću traćiti vreme,
izražavanjem onoga što se unutra dešava,
ako mi nisi prijatelj,
a uslov je da imaš dušu,
i brineš o njoj.
A u zavisnosti od njihove pojave, priče i emocija,
unutra se dešavaju nezamislive stvari.
Divni ljudi u meni aktiviraju stari vulkan,
i erupciju pozitivnih stvari,
kad moja duša treperi i penje se iz mraka,
dok većina ostalih, mrtvih,
izazivaju zimu i umiranje svega dobrog.
Razočaraju me i rastuže,
povrede ili uvrede,
a ja sam se smejao.
Ali ovaj put nisam birao,
i da sam se onda pitao,
nikada i ne bih.
On je izabrao mene.
Tužan sam jer onda nisam imao novu odeću,
nisam jeo kako treba,
počeo sam da pijem sa 16,
umesto da samo treniram,
i učim u školi.
Nemam radne navike osim pisanja i čitanja,
nisam nikada naišao na devojku,
koja bi mi pružila iste emocije kao ja njoj.
Moje veze su kratke,
jer obično one zavole mene,
a ja ne mogu da se prilagodim tako brzo novoj,
još svežih rana od prethodnih.
Ali trudim se,
ma šta one mislile.
Umoran pokušavam,
uvek dolazim nasmejan i naparfemisan,
i one vole kako mirišem i pričam,
vole moje pesme,
vole moju opuštenost i detinjarije.
I povrede me,
ili odbiju, na kraju.
Misle da ih ne shvatam ozbiljno,
i to me rastuži,
jer nemaju pojma šta čine.
Misle da sve podnosim lako,
ali toliko vremena provodim da nađem mir u sebi,
zbog besparice i silnih problema,
i ja sam se pred njima smejao.
Toliko dana moram da provedem i uštedim novac,
da bih izašao sa njima,
i toliko moram da lažem u svakoj parfimeriji,
da bih isprobao parfem,
i došao mirisan pred njih.
Pitala me je zašto toliko pijem,
a ja sam se onda,
smejao, smejao, smejao.
