Tomica Ćirić (1980), rođen u Pirotu, Srbija. Diplomirao na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavljuje u periodici pretežno poeziju. Zbirka pesama Nova utopija uvrštena je 2013. u najuži izbor i objavljena u ediciji Prvenac, Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca. Objavljuje periodično u elektronskoj formi na autorskom blogu za satiričnu poeziju Mrtvi albatrosi (mrtvialbatrosi.blogspot.com).
slovni turizam
.
poezija nije slovni turizam
nije leksička niti sintaksička promenada
nije praznoslovlje ometenih u pisanju
nije ni semantička bižuterija, pljusak
pokislih metafora na pločniku jezika
zarad pukog artističkog ozvučavanja
nije oplitanje slovnih poskočica i kola
sa vijorenjem svadbarskih maramica i
starosvatovskim podvriskivanjem
poezija nije slava ni preslava reči
ne pišite vrhunsku poeziju
ne zanosite se kreativnim radionicama
nikada nećete postati bardovi
jer poezija nije nikada samo zvuk i šarm
nije proizvod dizajniran na industrijskom
kalupu akademskog neoklasicizma:
ako smo dušu proterali iz moderne lirike
– taj plačljivi topos jeftine osećajnosti –
ne izbacujmo i dušmane, malograđane i ćifte!
poezija je uvek znak o nečemu
označavanje lovne sezone
njušenje čeke i zavaravanje traga
ako je poezija uistinu početak lova
neka i cenzori budu oholi lovci
te plaćene ubice pesničkog tela
a ti, pesniče,
budi njihova skokovita divljač
prepredena i brzonoga
opsena
i
duh
paganska pesma
.
slutim dane obarene pesmom svilenih frulaša
u kolopletu satira i jedrih panovih čobanica
jednoj u međunožju raste otrovni kukurek
drugoj u skutu umiljato prede riđi kurjak
treća umesto udova ima čokot vinoloze
slutim gradove uspavanih zmajeva
vilenjake na električnoj mreži trola
gobline razgažene svežim asfaltom
troglavog diva balačka u kasapnici
slutim talasona u potpalublju sobe
kristalni luster zanjihan zduhačom
kosmate rusalke raspuštene u kadi
usud kuca na vrata u telu poštara
slutim noći lepojke vučjih kandži
morane očas prometnute u babu
drekavce što bučno slave imendan
psoglavog što laje u tuđem dvorištu
izjutra, kad krenem ulicom u šetnju
ne slutim, gledam –
koledari me pretiču na rolerima
domanović protiv domanovića
.
domanović šeta ulicom.
ubrzo shvata mu za vratom
dahće drugi domanović. okreće se.
treći domanović izlazi iza ćoška.
u trenutku shvata da ni tu nije kraj.
jedan za drugim u monolitnoj koloni
gomila istovetnih domanovića ide za njim.
domanović trči besomučno niz ulicu.
ubrzo za njim trče i ostali domanovići.
trka se nastavlja do najbliže raskrsnice.
tu domanović naglo usporava i zastaje.
domanovići kao na znak staju iza njega.
ljutit zbog praćenja zamiče u obližnji park.
u parku, gle čuda, bista radoja domanovića.
u podnožju pogrebni venci licemerno složeni.
domanović besno trga foliju u kida latice.
svi domanovići počinju da kidišu na bistu.
u opštoj lomljavi glava domanovića pada u blato.
ubrzo u bučnom metežu interveniše i policija.
hapse jednog od domanovića i guraju u maricu.
ostali domanovići beže niz ulicu bez osvrtanja.
domanović nastavlja spokojno šetnju ulicom.
izlazi na obalu gradske reke
seda na klupu i konačno
licem ka nebu
skida svoju masku
lavirint
.
onaj u koji ulaziš svečano
vezanih očiju
blago zarotiran kao u
ćoravim bakama
ili pred streljanje
potom
biraš između bespuća i
stranputice
napujdan šklopocanjem
mišolovki
vrištanjem pacova
katkad grubo prepolovljen
telesno ismejan
sluzav trag puža vučeš
arijadnin konac
rasparane
utrobe
invalid
bastard lutanja
ali ne možeš
ne smeš
stati
uskoro će i pse pustiti
pred zoru
krvoločne
zveri
što njuše greh
zenonovih aporija
sve dok najednom
izmrcvaren
kao kobila istorije
maljem diktature
prebijena
u mraku
ne napipaš nadom
zid krletke
a onda natrag i sve ispočetka