Redakcija Проф. Андреј Тарасјев о проф. Петру Митропану и песма „Лучинушке“
Ако је живот сан, онда хајде да га сањамо најлепше што можемо. Нема ту места за мржњу и завист, само за љубав – за све врсте љубави, које греју и боје наш живот најсветлијим бојама. Те љубави нам се чују у стиховима руске „Каћуше“ или у шуштању белоруске „Бјарозке“. Те љубави су понекад „Тамо далеко“, али заувек близу – у нама. Те љубави некад измаме наше сузе, а некад осмех. Оне лако плану, заокупљајући нашу душу и све имају једну заједничку карактеристику – бескрајне су.
А ко верно чува скоро пола века те чудесне емоције кроз песму? То је Хор словенске песме „Лучинушка“, који је основао проф. Андреј Тарасјев на Филолошком факултету са својим студенткињама. Они су хор, али и породица. Они, чувари ватре наших најчистијих осећања, одржали су још један концерт (6. децембра) на Филолошком факултету, којим су нас одушевили, а којим су обогатили причу проф. Андреја Тарасјева о проф. Петру Митропану.
Професор Тарасјев је испричао причу о свом колеги и уваженом слависти проф. Петру Митропану, поводом 30 година од Митропанове смрти. Подсећања ради, проф. Митропан је родоначелник методике на славистици, писац бројних уџбеника, свестрани преводилац руске класичне филозофске литературе. Нашла се ту и нека приватна анегдота, која је насмејала публику.
Хор „Лучинушка“ је певао руском и украјинском језику (тог порекла су Митропанови родитељи) и, наравно, на српском језику, не остављајући публику равнодушном. Конферанса Бранислава Марковић је кратким уводима заинтересовала публику за сваку од извођених композиција, изнова их опчињавајући. Атмосферу са овог изузетног предавања и хорског извођења преносимо вам у фотографијама.
Ако је живот трен – хајде да проведемо тај трен најбоље што умемо, радећи оно што нас испуњава, љубећи оно највредније и „грлећи грљиво“, без двоумљења, без предрасуда и страха, да смо свој трен узалуд потрошили.
МА Дајана Лазаревић
