Redakcija Ove 2018. godine, zima je bila blaga, bez snega, vetra i mraza. Sve do jednoga dana. Dan kao i svaki dan, ali ovaj 26. 02. 2018., za neke ljude kao i za mene pisca ovih redova, nekako sav poseban i značajan.
Dan kada je kulturno društvo “Zlatna reč” iz Lassea – Austrija, “Srpska kruna” – Austrija, i Slovenačko Srpsko kulturno humanitarno društvo “Sretenje”- Slovenske Konjice, Slovenija odredilo da u kući Ðure Jakšića, u Skadarliji – Beograd, Srbija, održi jedno prelepo književno veče pod dirigentskom palicom Slavice Klein, to jest promociju “Zbornika pesama, priča i aforizama – MILOŠ CRNJANSKI”.
Samo prethodno veče a i jutro toga dana, nagoveštavalo je da će biti snega, vetra a i mraza. Jednom rečju groznog vremena, da ne treba ni nos promaljati kroz prozor, a kamoli negde putovati. Ali reč je reč, reč data predsednici udruženja Slavici Klein. Treba se ispoštovati. Od samog jutra pa do podneva, trajalo je moje pripremanje i spremanje na taj put. U pripremi su učestvovali svi, i supruga i sinovi.
– Nije mala stvar, – reče stariji sin Dragan – ideš na sastanak i druženje sa Milošem Crnjanskim.
Ja sam se na tu opasku samo blago nasmejao, dok mi je mlađi sin dodavao njegovu kožnu jaknu.
– Ono, zna se, jedan i jedini je Crnjanski, govori moj mlađi sin Miloš, ali doći će veliki broj poštovalaca njegovih dela, veliki broj ljudi, što bi želeli, što se trude da svojim pisanjem nadoknade prazninu nastalu odlaskom Crnjanskog, e to treba poštovati, spremićemo te kako dolikuje.
I stvarno spremiše moji, ni rođena mati me ne bi prepoznala. Nije mala stvar, eto i mene, najobičnijeg smrtnika, moju pesmu uvrstili u zbornik pod nazivom ”Miloš Crnjanski”.
– O groznog li vremena, baš je hladno, – nekako sebi u bradu reče supruga.
– Majko, nije to ništa, tamo gde on ide…, ma videće da vredi.
– Znate li vi da je Miloš Crnjanski najznačajnija ličnost srpske književne scene? – poče svoje predavanje Dragan – da li znate da je bio uvaženi profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac i pripovedač. Bio je i diplomata, ataše za kulturu srpske vlade u Berlinu, Rimu, Lisabonu i Londonu. Bio je u izgnanstvu sve do 1965., kada se vratio u zemlju.
– Eto – nadovezuje se Miloš – prošle godine u novembru navršilo se tačno četrdeset godina od njegove smrti.
– Ma deco moja, zabrinutim glasom će moja supruga, njihova mati – sve je to lepo, nego da li vredi po ovom pasjem vremenu putovati? Brinem kako će stići, kad i kako će se vratiti?
I tako isprati me moja porodica, a ja žurnim korakom ka stanici, da ne zakasnim. Vetar kao žilet seče obraze, dok hladnoća ulazi u sve pore moga tela. Sitan sneg, pod naletima košave i severca ulazi u oči. Sagnute glave žurim i grabim nevideći ni kuda prolazim. Čim stigoh, u prepunu čekaonicu u kojoj su se isparavali vlažni mirisi ljudskih tela, zatražih kartu do Beograda.
– Izvinite, ljubazno će mlada crnooka ženica sa one strane šaltera, ne možemo Vam dati kartu. Javili su nam da se autobus pokvario ispred Aleksinca, te danas po ovom redu vožnje ova linija neće važiti.
– Dobro, a kada imam sledeći autobus? Upitah.
– Tek u pet sati i petnaest minuta.
– Eh, bre… – promumlah u sebi. Znao sam, nikada u mome životu ništa me nije htelo iz prvi put. Sve to mora na ‘oruk, uz veliko naprezanje i upornost. – Gde baš danas!
Stupih u razgovor sa još jednim čovekom, kad, neko povika:
– Ljudi evo ga niški autobus za Beograd!
Neka svetlost obasja mračnu i vlažnu čekaonicu. Autobus je stajao na peronu kao nekakva crvena tačka spasa. Posedasmo i krenusmo. Stalno sam bacao pogled na staklo ispred vozača na koje se skupljao i ledio sneg. Iako je dan, od leda i snega na staklu i okolnog belila koje se je kovitlalo u nekakvom začaranom krugu ništa se nije videlo. Zaleđeni put bacao je autobus levo desno kao kakvu igračku. Sa mlađom saputnicom do sebe, pričali smo dobru poznatu temu kako je danas teško živeti u ovoj našoj zemlji. Sve češće smo čuli zabrinute glasove putnika: – Bože samo da živi stignemo do Beograda.
Kilometar po kilometar, teško i uz muku stigosmo u naš glavni grad. A on zaista beo, pod snegom nošen vetrom, pada li pada. Ubrzanim hodom grabim, u zbrdo i niz brdo, kroz ulice, pokušavajući da sakrijem svaki deo tela barem nečim, štiteći se od mraza, vetra, snega i drugih zimskih ”čarolija”.
Kada ugledah mesto zbora i pesnikovanja, Đurinu bistu ispred njegove kuće, mojoj radosti nigde kraja. Najzad da se ogrejem i zaštitim od snega i vetra. Ne za dugo, iako je nikada do sada nisam video, prepoznadoh predsednicu udruženja Slavicu, sa sekretaricom, i još nekim ljudima. Upoznavanje, prijateljski stisak ruku i zagrljaj. Izmenili smo ukratko nekoliko reči, jer normalno, ona je bila već odviše prezauzeta poslom oko pripreme promocije zbornika. Jedan za drugim, kuća se punila pesnicima, prozaistima, aforističarima i ljudima koji uživaju u lepoj i toploj ispisanoj reči i rečenici. Kuća namah postade tesna i malena da primi sve te ljude. Postade puna i prepuna ljudi pozitivnih energija, koji su se među sobom upoznavali. Jugoslavija u malom, cela zemlja stala u pesničkoj kući. Pristižu iz Nikšića, sa Romanije, Han Pjeska, iz Hrvatske, Niša, Sjenice,Vršca… A zašto da ne! Gde čeljad nije besna ni kuća nije tesna. U stvari, da se proevropski izrazim, u kuću stalo svo bogatstvo od ljudi i njenih reči koji žive i pišu na prostorima Zapadnog Balkana. Sve vrvi od ljudi i reči, reči odmerene, kao i oni koji ih izgovaraju. Na postolju ispred nas, bini, poređani zbornici sa likom Miloša Crnjanskog. Iza posedali nagrađeni autori, Oliver Janković za pesmu POSLEDNJI SAN posvećenu Crnjanskom, do njega Ilja Mišurović sa nagrađenom pesmom KAMENA GLAVA.
Devetnaest časova, Slavica Klein dolazi na uzvišeno postolje i pesničko veče kreće. Uz reči dobrodošlice i zahvalnosti podseća nas da je bio veliki odziv iz celog sveta, 350 pisaca i oko hiljadu radova, iz Japana, Australije, Norveške, Švedske, Izraela, Holandije, Grčke, Nemačke, Australije i svih prostora eks Jugoslavije, Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, Makedonije i sa prostora Kosova i Metohije. U zbornik se našlo 200 pisaca sa isto toliko radova. Sve nas je spojila ljubav prema lepoj pisanoj reči i ljubav prema Crnjanskom. Iako smo već bili upoznati, još jednom je ponovila ime dobitnika glavne nagrade: Oliver Janković, pesnik, pisac, aforističar i dramaturg.
Nagrađene u kategoriji poezije: Ilja Mišurović iz Beograda – Kamena glava, Avdulah Ramčilović, Linc – Austrija, pesma GLEDAO SAM ZVEZDU, Vladimir Gavrilov, Beč – Austrija (OPAJDARA), pohvaljeni, Selma Selma – Jerusalim (ŠALJEM TI DUŠU), Marko Sumikura – Japan (KALEIDOSKOP), Koki Zdravko Kokanović – Maribor – Slovenija (3.), Sanja Škorić – Futog, Srbija (ZALJUBLJENA), Jadranka Tarle Bojović – Split, Hrvatska (ZABORAV U SVEMIRU)
U kategoriji – aforizmi: Rajko Ferk – Duplek pri Mariboru – Slovenija, Milivoje Jozić – Beograd, Srbija, Abdurahman Halilović – Rijeka Hrvatska. Pohvaljeni: Slađana Branislava Bušić, Beograd – Srbija, Andrej Kokot -Radovljica – Slovenija.
U kategoriji – kratka priča: Nenad Andrić, – Valjevo – Srbija (KOSOVSKA BROJANICA), Ksenija Zlatica – Beograd – Srbija (ŽUTA LJUBAV), Branislav Mikulić – Amsterdam – Holandija (NENADANI SUSRET S’ MUDRACEM).
Pohvaljeni, Dragi Tasić – Bor (STVARALAC), Gordana Radovanović – Banja Luka – Bosna i Hercegovina (GLAD), Dajana Ristić – Zrenjanin, Srbija (DVADESET DINARA).
Još jednom se zahvalivši na ljudima koji su ispunili prostor u kući Ðure Jakšića, sekretarica udruženja prozivala je po grupama autore da pročitaju svoje radove i tom prilikom im uručivali zahvalnice. Prostoriju su za tili čas oblile emocije, dok sam ih ja sve pažljivo slušao širom otvorenih očiju, osetivši da mi se sa svakom novom pročitanom pesmom vraćala neka i nekakva životna energija, te smo se svi zajedno stapali sa okolinom. Odabir radova odštampanih u zborniku, da se time sačuvaju od zaborava i prošlosti, a zarad budućnosti, prihvatili su i sa tim se uhvatili u koštac žiri u sastavu: dr VJERA RAŠKOVIĆ ZEC, Prof. dr. Habil dr. WOLFGANG ROHRBACH – akademik iz Beča i prof. dr KAPLAN BUROVIĆ – akademik iz Ženeve.
Odradivši taj veliki posao oni su ostavili duboki trag lepe pisane reči, ostvštinu za budućnost. Moja malenkost, tim velikim ljudima se zahvaljuje svim učesnicima i naravno organizatorima rajskoj duši Slavici Klein, i Radovanu B. Miliću.
Vreme od sedam do deset časova te večeri i tih tri sata su proletela kao tri minuta. Sa žaljenjem što ne mogu ostati i kasnije na druženju sa svim ovim divnim i prelepim ljudima, žurno sam napustio književno veče, jedno od najlepših mesta u Beogradu te večeri. Nošen vetrom i energijom skupljenom, veoma brzo se spustih do autobuske stanice. Nije mi smetalo što je autobus kasnio, niti mi je smetalo moje uporno moljakanje vozača da me poveze i stane na auto putu kraj Paraćina. Ništa mi nije smetalo, ni pijani saputnik iza mojih leđa, jer ja sam u mislima i dalje bio tamo negde, negde u delima Miloša Crnjanskog, negde sa dragim ljudima u kući Đure Jakšića, sa svim onim autorima čitanih pesama i čelnicima udruženja naših ljudi u rasejanju. Nisam ni primetio kada sam nogom stupio na tlo auto puta, niti vetar što je svom silinom duvao. Po dogovoru sačekao me je mlađi sin i odmah priupitao:
– Pa, jeli vredelo ići po ovome kijametu?
Pogledavši ga i pritom dugo ga pogledom milujući, odgovorih – VREDELO JE SINE, VREDELO !
P.S. Veliki pozdrav svim ljudima u rasejanju, svim njihovim udruženjima, njihovim organizatorima i Slavici Klein iz srca Pomoravlja, malenog, ali lepog gradića Paraćina.
______________
Preneseno sa: tragovi-sledi.com
