Redakcija Наши стари су били мудри и о свему су бринули, зато смо трајали и одолевали свим недаћама. А ми, какви смо ми?
Површни, свакодневница је наше постојање. Само да имамо хране, одеће и обуће и то је живот. Шта је са осећањима, бригом за друге, за наше, за људе око нас? Изгубило се све то, појела свакодневница.
Полазим на пут у Тутин. Сетих се после пет година брата од тетке, који је после смрти родитеља смештен у Дому. Пут је водио у даљину и предео који сам посматрала био је релативно диваљ. Имала сам осећај да тражимо соколово гнездо. Снег је покривао обрисе планина и све је деловало дивље и плашило ме. Неки грч у стомаку од неизвесности купио се и страх растао. Да ли ми је брат жив, у каквом је стању, хоће ли ме познати? Мисли, злослутнице ројиле су се и чиниле ме неспокојном. Наш возач, весео разговорљив, игуман нашег манастира, ишао је више пута у Тутин и објашњава како су људи тог града љубазни, како су предусретљиви… Слушам али неверица је јача а студен ми стеже груди. Мој супруг одговара да је и он такав утисак стекао а ја ћутим и сумњам. У том граду живе људи друге вероисповести, то је мени прва помисао, како могу бити тако добри и предусретљиви? Предрасуда је наш највећи непријатељ, трују нашу душу, сужавају размишљања. Сада то знам и уверила сам се да сам била роб предрасуда.
Стижемо у град који расте, нове вишеспратнице, пуно људи, комфорни аутомобили. Једва налазимо место за паркинг. Игуман одлази по своја документа, а ја се питам како без страха и у мантији иде а да за страх не хаје. Супруг одлази својим послом у куповину а ја остајем у колима да их сачекам а потом потражимо Дом. Као птица у кавезу, звиркам кроз прозоре, посматрам пролазнике, децу која носе лопту иду у школско двориште које је у близини где смо се паркирали. Рифат Бурџевић-Тршо, често сам то име виђала у дечијим часописима где су ученици ове школе учествовали у ликовним и литерарним конкурсима. Налазим храбрости, излазим из коли и старију госпођу која шета заустављам да бих је питала где се налази Дом.
– Опростите, да ли сте из Тутина? – питам.
– Да, овде живим већ тридесет година – одговара госпођа.
– Где се налази Дом?
– То вам је ту иза оне зелене зграде у центру лако ћете наћи, одакле долазите? Пита госпођа.
– Север Космета, први пут сам у овом граду, како се овде живи? – питам.
– Сложно, лепо, никад не бих овај град мењала за неки други – уз осмех одговара госпођица, и представи ми се.
– Каква случајност или Божија воља, ви сте моја колегиница. – представих се госпођи уз осмех.
У мојим грудима она ледена груда поче да се отапа, мање ме притискала. Осмех на свим тим лицима, пролазници који гласно говоре, ословљавају једни друге “комшија”, почеше да ми уливају наду у људску доброту.
Проналазимо Дом, срећу нас насмејани људи, пролазе поред нас штићеници опет насмејани, поздрављају се као да су породица. Дрхтим и питам за свог брата. Хвале га, причају како је добар, послушан али није тренутно ту, он борави на економији, где је живот сличан животу у породици. Капија на економији једноставна, као свака приватна капија у домаћинству. У дворишту штићеници смеју се, разговарају а кад нас угледаше, окупише се радознало. Гледам их и питам се како су тако радосни, како воле живот и живе пуним плућима. Нама се придружује њихов васпитач, поздравља нас, представља се и позива именом мог брата. Појављује се брат и то у пуном светлу, крупан, обријан, поправио се и уз осмех неверице прилази. Грлим га и причам му ко сам му ја. Сузе радоснице ми крећу, отапа се и она снежна груда у грудима, видим да је жив, да је добро и да је задовољан. Све предрасуде падоше у воду. Бог је један а људи могу бити добри ма којој вероисповести припадали.
Хвала свим добрим људима тога града Тутина, смештеном у соколовом гнезду.
