Izbor iz savremene turske poezije „Pesma je ptica na vrhu vulkana“

Srpska književnica, novinarka i prevodilac dr Ana Stjelja u svojoj izdavačkoj ediciji „Porta Mundi“ objavila je izbor iz savremene turske poezije pod naslovom „Pesma je ptica na vrhu vulkana“ koji je prevela sa turskog jezika

Veliki turski satiričar, pesnik i pisac, Aziz Nesin, jednom je kroz dosetku rekao: „Od troje Turaka, četvoro su pesnici“. Ova Nesinova duhovita misao, zapravo na najbolji način govori koliki značaj Turci pridaju poeziji. Počevši od narodne, mističke (sufijske), divanske, tanzimatske… pa sve do savremene turske poezije, razvija se jedna poetska nitkoju vreme ne može da prekine. Ona traje, ona se poštuje injoj se generacije Turaka nanovo vraćaju. Sasvim je jasno daje i turska kao i druge poezije sveta produkt mentalitetajednog naroda, te duhovna staza kojom su hodili Turcikroz istoriju. Prateći taj duhovni put, prevodilac i priređivač ove knjige, opredelio se da prema sopstvenompoetskom i prevodilačkom nahođenju načini izbor iz poezijenajznačajnijih turskih pesnika koji su stvarali u 20. veku. Izbor iz savremene turske poezije pod naslovom „Pesma je ptica na vrhu vulkana“ (prema stihu iz pesme Ulku Tamera) čine pesme 12 turskih pesnika (Jahja Kemal Bejatli, Ahmed Hamdi Tanpinar, Nazim Hikmet, Džahit Sitki Tarandži, Orhan Veli Kanik, Oktaj Rifat Horozdžu, Fazil Husnu Daglardža, Melih Dževdet Andaj, Aziz Nesin, Bulent Edževit, Džemal Sureja i Ulku Tamer). Svaki pesnik jepredstavljen sa tri svoje pesme, a sama zbirka osim poezijedonosi i biografske beleške o pesnicima, kako bi čitaoceupoznala sa zanimljivim detaljima iz života ovih pesnika.

Ova knjiga ne pledira da se predstavi kao antologija, niti je uređena po nekom konkretnom naučnom i stručnomključu, već naprosto pledira da iz mora turskih pesničkihbisera probere one najosećajnije i najliričnije, one koji šalju izvesnu poruku ili koje u sebi sadrže izvesnufilozofsku misao. Ova zbirka, uopšteno govoreći, ima je dnu jedinu nameru, a to je da pokaže svu lepotu i misaonostsavremene turske poezije.

Iz teksta Talata Saita Halmana: „Vrla nova potraga“ (iz knjige „A Brave New Quest“, Syracuse, New York, 2006)

,,Četvoro od troje Turaka“, rekao je jednom u šali Aziz Nesin, najveći turski satiričar, ,,jesu pesnici“. Njegova dosetka je naročito bila prikladna za opis prilika pre savremene istorije kada je poetska umetnost predstavljala sveprisutnu strast i popularnu razbibrigu. Otomanski sultani su uživali u stihovima i često su i sami postajali pesnici. Za intelektualce u urbanim sredinama, pisanje stihova bila je potpuna nužnost. U sedamnaestom veku, sultan Murat IV je slao naredbe svom vrhovnom komandantu u obliku rimovanih stihova, a komandant je odgovarao koristeći isti metar i rimu. U seoskim sredinama, narodni pesnici su predstavljali omiljenu zabavu sa svojim lirskim pesmama. Pošto su neki eminentni pesnici sa nipodaštavanjem govorili o prozi, primat poezije je zasenio napredak proze kao sredstva izražavanja. Poezija je bila toliko popularna da su, u drugoj polovini devetnaestog veka, čak i sastavljači rečnika osećali potrebu da ih napišu u metrici i rimi od početka do kraja, npr. tursko-francuski, tursko-jermenski, tursko-grčki leksikoni. Čak je i jedan udžbenik za hemiju bionapisan u stihu!

Sa razvojem novina i časopisa, eseja i članaka, književne proze i dramskih tekstova tokom poslednjih sto pedeset godina, turska poezija je doživela delimično pomračenje. Pa ipak, u poređenju sa drugim narodima, ona i dalje vlada. U intelektualnim krugovima poezija ponekad predstavlja pitanje života i smrti. Važno je istaći da najuticajniji turski komunista svih vremena nije bio državnik niti sociolog niti novinar, već pesnik Nazim Hikmet.

Iako roman dobija na porastu popularnosti u savremenoj turskoj književnosti, zahvaljujući Jašaru Kemalu i Orhanu Pamuku i u zemlji i u inostranstvu, književna proza i dalje deli svoje značajno mesto kod publike sa poezijom. Verovatno počasno mesto u istoriji turske književnosti ipak zauzima poezija. Ovo je svakako tačno za gotovo dvanaest vekova, od šestog veka nove ere pa nadalje. Među turkijskim narodima iz Centralne Azije (naročito među Ujgurima) tokom dugih migracija u Malu Aziju, u doba anadolijskih Seldžuka (od jedanaestog do trinaestog veka) i tokom šest vekova Otomanske imperije (od kraja trinaestog do prve četvrtine dvadesetog veka) uglavnom su pesnici bili ti koji su govorili o socijalnim, etičkim i estetičkim problemima; predstavljali su verbalnu kreativnost; stvarali su vođe pokreta nove orijentacije; i služili su kao čuvari ustanovljenih vrednosti. Ovi pesnici su takođe pomogli širenju kineskog, islamskog (u okviru arapsko-persijkog okruženja) i na kraju evropsko-američkog uticaja. Tokom ove staroslavne tradicije, turska poezija se pokazala kao izuzetno produktivna, naročito tokom otomanskog perioda. Elitni pesnici, od kojih je većina bila bliska carskom dvoru i uživala pokroviteljstva, proizveli su ogroman broj stihova u obliku strofa, sa strogom prozodijskom strukturom i strogo utvrđenim rasporedom rime pod uticajem arapsko-persijskih uzora. Trubaduri i putujući pevači iz ruralnih sredina učinili su besmrtnim jedinstveno domaće obeležje turkijske/turske narodne poezije, koja je u velikoj meri bila improvizovana i pevana uzmuzičku pratnju korišćenjem metrike prema broju slogova, veselog ritma i autentičnog anadolijskog vokabulara. U obema glavnim strujama, milozvučnost i lirski tok, sa čestim aliteracijama i onomatopejskim efektima, igrali su važnu ulogu. U značajnoj meri, i klasična i narodna poezija posedovale su muzičke kvalitete. Kulturna modernizacija je unela novi duh i bila je, donekle, predvođena inovacijama i revolucionarnim idejama koje su se pojavile u delima pesnika dvadesetog veka. Transformacija turske poezije je bila zaprepašćujuća kad su u pitanju različiti uticaji koje je poprimila sa Zapada, koji ni na koji način nisu bili zdušna upotreba prvobitne forme i slobodnog stiha i s vremenom je razvila svoj sopstveni karakter koji se može opisati kao ,,zaista originalan“. Nakon decenija traganja za dušom kao i grozničave potrage za novim načinima izražavanja, odvažna nova sinteza čini se da se pojavljuje.

Zanimljivo je da je moderan stih, u svojim raznovrsnim talasanjima, prihvatio takve evropske pokrete kao što je parnasizam, simbolizam, nadrealizam, konstruktivizam i druge zajedno sa svojom autentičnom tradicijom poesia dʼarte i poesia popolare.

Još od uspostavljanja Turske Republike 1923. godine, tipologija turske poezije je imala zapanjujuće širok raspon, od sufizma do social(ističkog) realizma, od romantične ljubavne poezije do ideološke pogrde, od metafizičkih tema do lettrisme-a, od didaktičkih stihova do istorijske nostalgije, od neoklasicističkih reformulacija do futurističkih istraživanja.