Redakcija Tog prvog novogodišnjeg jutra probudio sam se tek oko 10 sati. Zadovoljno sam se proteglio u krevetu razmišljajući o protekloj noći. Pružio sam ruku ka ženinim jastuku, ali ona nije bila u krevetu. Ustajući polako iz kreveta, pogledao sam kroz prozor spavaće sobe. Oblačno i tmurno nebo pritiskalo je grad, a snažni udari ledenog vetra lagano su pomerali zavesu na prozoru. Čitav prizor je bio prilično deprimirajući, posle onog veličanstvenog pogleda sa prozora hotelske sobe u Dubai-u i noćašnjeg doživljaja koji je bio pravi praznik za oči i dušu.
Povratak u surovu realnost izazivao mi je priličnu nelagodnost, pa sam potražio ženu kako bi zajedno razmenjali utiske iz burne novogodišnje noći.
Uputio sam se ka kuhunji gde je ona već uključila program za pripremu doručka. Prišao sam joj sa leđa, poljubio je nežno u vrat i prošaputao: “Srećna ti dušo Nova 2050. godina, opet!“ Ona mi je uzvratila dug poljubac, rekavši da je nameravala da mi doručak donese u krevet i tako bar malo produži onaj diskretni šarm glamura od noćas.
Za doručkom smo oduševljeno prepričavali utiske za zajedničkog dočeka Nove 2050. godine. Otkada su prilično pojevtinile specijalne naočari za virtualna putovanja, mogli smo sebi da priuštimo jedan glamurozni doček u prestižnom hotelu sa 7 zvezdica u Dubai-u. Za manje novca doživeli smo nezaboravno iskustvo pravog putovanja, a da pritom nismo morali da napuštamo naše fotelje i toplinu doma.
Naočari sam vrlo povoljno kupio od komšije Kineza, što je eto bila još jedna prednost našeg preselenja u kinesku četvrt. Uz njih sam morao da kupim i neku pirotehniku, što će posebno da obraduje unuke kad nam dođu u posetu.
Do stana smo inače jedva došli, jer je potražnja velika zbog velikog priliva Kineza i sistematske akcije preselenja seoskog stanovništva u gradove.
Žena i ja smo evocirali uspomene sa novogodišnjeg dočeka upadajući jedno drugom u reč, prepuni utisaka i oduševljenja zbog predivno provedene noći. Bili smo bukvalno frapirani monumentalnim hotelskim holom u koji bi mogao da se smesti Ajfelov toranj, nepojmiljivim luksuzom, raskošnim toaletama i nestvarnom ponudom hrane i pića. Sve je bilo začinjeno sa toliko tehničkih inovacija i vizuelnih efekata da smo bili naprosto zapanjeni. Od raskošne hotelske sobe od bar 150 m2 u venecijanskom stilu, do ogromne sale za doček u obliku rotirajuće kupole, priređena nam je romantična vožnja u gondoli. Lagano smo klizili kanalom i provlačili se ispod venecijanskih mostova uz prekrasnu pesmu našeg šarmantnog gondolijera.
Vrhunac spektakularnog dočeka bio je trenutak kada došla ponoć. Neverovatna igra raznobojne svetlosti i zvuka zaigrala je pred našim očima, osvetljavajući kao po danu nebo nad Persijskim zalivom i pružajući prekrasnu panoramu višemilionskog grada.
Dok smo se sa ushićenim prisećali pojedinih detalja sa tog glamuroznog ulaska u drugu polovinu 21. veka, raspoloženje nam je donekle kvario glas spikera sa kuhinjske video ploče. Monotonim glasom govorio je o očekivanim događajima u novoj godini:
- završetak pregovora o ulasku u EU;
- pad vlade zbog nekoliko ministarskih afera sa građevinskim zemljištem i estradnim zvezdama;
- dramatična raspravu u Briselu oko statusa preostala 4 nealbanska stanovnika na Kosovu;
- konačno rasvetljavanje političkih ubistava iz prošlog milenijuma;
- drastično smanjivanje penzija zbog alarmantne činjenice da na jednog zaposlenog dolazi 5 penzionera;
- smanjivanje indeksa korupcije koje će nas dovesti na 97. mesto u svetu;
- završetak preselenja seoskog stanovništva u gradove.
„Dosta sa tim!“ nervozno je viknula žena, posebno iritirana najavom smanjivanja penzija. Odmah je prebacila na kanal koji nas je diskretno uveo u Zlatnu salu bečkog Muzikferajna i na početak tradicionalnog novogodišnjeg koncerta. Prošlo je više od 100 godina od kada je u Beču održan prvi novogodišnji koncert, a uskoro će se obeležiti i stogodišnjica njegovog TV prenosa širom sveta. Vizuelno smo se našli u najotmenijoj loži prekrasne sale i prepustili se raskošnim i opijajućim zvucima Štrausovih valcera. Kompletnom ugođaju direktnog prisustva koncertu doprineli su i zanosni mirisi prekrasnog cveća donetog tog dana sa Azurne obale…
Kada je uz zvuke „Radetzky“ marša i ritmički pljesak probranog jet-seta iz čitavog sveta gala koncert priveden kraju, žena i ja smo nastavili priču o povoljnom iskustvu sa virtuelnim novogodišnjim putovanjem. Trudili smo se da potisnemo razmišljanja o najavljenim neveselim događajima u ovoj godini.
O pravim putovanjima mogli smo samo da maštamo, jer para nismo imali. Kad od malih penzija pomognemo malo decu i unuke, jedva preživljavamo. Razmišljali smo kako da sebi priuštimo neko virtuelno putovanje, slično onom glamuroznom za Novu godinu u Dubai-u, kad već ne možemo stvarno da otputujemo. Želja nam je bila da bar za kratko pobegnemo od sumorne stvarnosti. Bekstvo u snove nam je to pružalo.
Posle toliko godina skupili smo samo malu ušteđevinu, uglavnom od pomaganja u radnji komšiji Kinezu, pa smo rešili da svako sebi ipak kupi jedno virtualno „putovanje snova“!
Ja sam izabrao odmor na prekrasnim plažama Sejšelskih ostrva, dok je žena, mada prilično zimljiva, ipak izabrala skijanje na švajcarskim Alpima, u mondenskom Sent Moritz-u. Program virtuelnog putovanja opciono, uz doplatu, omogućavao je izbor saputnika po želji. Jevtinija varijanta je bila bračni partner kao saputnik, ali smo se kod kuće prećutno složili da o tome odlučimo kod kupovine, konsultujući prodavca.
Sledeće večeri, po povratku iz prodavnice, želeli smo da odmah isprobamo naočari. Udobno smo se smestili u naše fotelje i sa nestrpljenjem i oduševljenjem prepustili čarima „putovanja iz snova“.
Na nekoj usamljenoj, peščanoj plaži Sejšelskih ostrva ja sam već ležao mokar, dok su se oko mene njihale ogromne palme i diskretno klizili konobari sa egzotičnim voćem i koktelima. Plaža je sa obe strane bila omeđana visokim kamenim liticama. Iz zeleno-plavog mirnog i providnog mora, kao kontrast belini peska, upravo je izlazila jedna zanosna plavuša u bikinju. Bacila se pored mene i svoje prekrasne, slankaste usne pritisnule na moje…
Za to vreme, moja žena se u blještećem, srebrnom skijaškom kombinezonu spuštala divnim belim stazama sunčanog Sent Moritza. Oko nje je bila samo snežna belina okružena visokim stablima jela, čije su grane bile savijene pod teretom snega. Pri dnu staze, onako zadihana, bacila se u naručje korpulentnog, lepuškastog instruktora skijanja. Pritisnula je svoje usne na njegove, dok joj je on nežno šaptao o divnom provodu u planinskoj kući pored kamina…
Naime, prodavac virtuelnih putovanja lako nas je tog dana ubedio da putovanje, ako o njemu zaista sanjamo, nikako ne podrazumeva kao saputnika bračnog partnera…
Vitomir Ćurčin, rođen 1948. godine u Zrenjaninu (Srbija)
Po zanimanju diplomirani inženjer elektronike i telekomunikacija, sada penzioner.
Otkako je u penziji, bavi se pisanjem kratkih priča, aforizama i političkih kolumni.
Objavljivao radove u više Zbornika i na internet portalima. U martu 2016. godine promovisao svoju prvu knjigu „Šešir sa crvenom trakom“.
Pohvale i nagrade dobio na regionalnim književnim konkursima u Sarajevu, Beogradu, Budimpešti, Splitu, Leskovcu, Topoli, Prijedoru, Mrkonjić gradu, Širokom brijegu, Kucuri, Titelu, Žitištu.
