Redakcija Војислав Илић је рођен 14. априла 1862. године у Београду као син песника Јована Илића. Био је болешљив од детињства и слабо је марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери, Тијаном. Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, 1887. је ступио у службу као коректор Државне Штампарије, а 1892. намештен је за учитеља у српској школи у Турн Северину. Исте године постао је писар министарства унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд где је ускоро и умро 21. јануара 1894. године.
Прва жена Тијана и деца из првог брака су рано умрли. У другом браку са Зорком рођеном Филиповић имао је једну ћерку Светлану.
У животу умногоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.
Погрешно се често замењују два песника истог имена (Војислав), имена оца (Јован) и презимена (Илић) који нису у сродству, Војислава Илића (1862-1894) и Војислава Илића (1877-1944) који је због тога своме имену придодао Млађи, иначе аутор песме Војничко писмо.
Војислав Илић
У ПОЗНУ ЈЕСЕН
.
Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља дô…
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.
.
Фркће окисо коњић и журно у село граби,
И већ пред собом видим убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом.
.
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни ваља дô…
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.
