Redakcija Roman Honet je, moglo bi se slobodno reći, tipična figura pesnika, rođen je da piše snažnu i uticajnu poeziju. Oni koji ga poznaju tvrde da je čitav njegov život predodređen i podređen poetskom stvaralaštvu, pa čak i da sam njegov karakter odiše pesništvom. Stvara još od ranih 90-ih, i do danas iza sebe ima niz poetskih zbirki, mnoštvo prevoda sa engleskog (između ostalog i prevod Alise u zemlji čuda Luisa Kerola), kao i nekolicinu pesničkih antologija koje je priredio. Čitavo njegovo biće prožeto je pesništvom i lirikom, što se iz svakog njegovog stiha može uočiti. Za zbirku Svet je bio moj nagrađen je Nagradom Vislava Šimborska, i upravo tu zbirku sada možemo čitati na srpskom, u prevodu Biserke Rajčić.
Za Honeta kritičari kažu da je pesnik minimalizma. Njegov poetski diskurs obeležen je „doktoratom bola“, a osnovni tonalitet njegove poetske ekonomije obeležen je odsustvom, temporalnošću, uslovljenošću vremenom, međama koje ispunjavaju i definišu život. Pesnikova preferirana i upadljivo prisutna boja u ovoj zbirci je snežno bela. Poput tragova u snegu, ono što on kazuje, ono o čemu on kazuje, jeste prolazno i promenljivo. Zima je pesnikovo omiljeno godišnje doba. Svi važni događaji zbivaju se tokom zime. Uvodna pesma ove zbirke nosi naziv Zimski red stvari. Za njega „sneg uvek ima datum“, u svoj novi gradić pesnik se doselio „jedne zimske večeri“. Osim zimskog ambijenta i beline koja boji ovu zbirku, pojavljuje se i mraz koji ima da nagovesti „vreme, kada ljubav bejaše najveća / na svetu / sada nema sveta / ni one, / koja se onda smejala / takođe više nema“.
Sneg i mraz kao aktivne komponente pesničkog narativa kod Honeta sugerišu čak i na „mrtvačku belinu“, odnosno na smrt i patnju. Ono što je fizički izgubljeno kroz ubedljive i široke metafore, sveobuhvatne i panoramske, biva sačuvano od zaborava. Stoga je tragični simbolizam kojim Honet govori o smrti svoje drage i njihovog nerođenog deteta, predstavljen u vidu asocijacija i pesničkih oksimorona – „žena… / odlazi…/ iza nje su požar, sumrak / more se savija u kolut, / kipteće od njene senke – tokom noći ohladiće se, / ispariće, ispljunuće sve, / što podsećana nju“.
Iako je sve što „podseća na nju“ naizgled vremenom isparilo, ova zbirka je primarno formirana kao duet, odnosno kao dijalog sa „njom“, davno umrlom. Honetova opsesivna tema jeste smrt. Poput pesnika „danse macabre“ on izražava fenomen čovekove potrebe da umetničkim izrazom iskaže svoja mračna viđenja i snoviđenja. Njegovoj poetici doslovno bi mogli pripadati i stihovi soneta Viktora Igoa: „Smrt i lepota su dve duboke stvari / Tako pune senke… da bi se reklo / Da su to dve sestre užasne i plodne / Sa istom zagonetkom i sa istom tajnom.“ Honet piše o prolaznosti koja ne prolazi, o uspomeni koja s protokom vremena ipak ne bledi.
Njegova poezija je specifičnog tona, mračna i ponekad zaumna, jezički veoma bogata i govori iz duboke, lične, proživljene patnje. Stilski lavirinti poetskog narativa uočljivo su modernizovani odsustvom znakova interpunkcije i izostankom velikih slova na početku stiha. Dijalog bez sagovornika nagovešten je promenom fonta, odnosno stihovima koji su ispisani kurzivom, dok je izostanak druge perspektive gotovo uvek praćen evokacijom ili upućivanjem na granice između nekad i sad, između svetovnog i oniričkog. „ono su stanovnici kosmosa – ljudi / kojima je dosta / a mrtvi? / mrtvi su sa nama“.
Intimni dijalog koji pesničko Ja vodi sa neprisutnim entitetom donekle podseća na svojevrsni pijetizam i odnos pesnika prema božanskom. Međutim, Honetovo božanstvo u njegovoj pesničkoj strategiji postaje dvosmisleno. To ni u kom slučaju neće biti hrišćanski, uspavani deistički Bog, već sveprisutna sila koju pesnik ima da čulno konkretizuje, otelotvori. Zbog toga njegova lirika poprima izvitoperenu, gotovo liturgijsku funkciju. On peva o preminuloj dragoj, kako bi je sačuvao od zaborava i kako bi služio sećanju na nju. Honet je sa jedne strane sentimentalni pesnik koji polazi od idealne, mitske stvarnosti. Jedina istina za njega je ona poetska. A ona je neretko samo fragmentarna i svesno mozaična. Pesnik izbegava da da konačnu sliku zbog onih ideja koje ne trpe zatvorenu formu i kroz fragment i nagoveštaj izražavaju suštinu. Takvo je upravo i sećanje – nepostojano, nesigurno, nedostatno, zamagljeno. Zato se u zbirci često prepliću san i java, prošlost i sadašnjost: „prošlost – dani, koji još uvek traju. / osvrni se / … / kao da nisu prošle godine“. Vreme je za pesnika podeljeno na „vreme prošlo i vreme nevažno“.
Honeta kritičari često nazivaju modernim nadrealističkim pesnikom. Međutim, interpretacija njegovog dela prikazuje veoma koherentnu celinu sačinjenu od naizgled nepovezanih slika. Nadrealizam kod njega je samo platforma na kojoj se pesničko načelo podražavanja zamenjuje načelom pune originalnosti. Stvaralački proces postaje uobličena improvizacija, čista spontanost, aktivnost za sebe. Umetnik se više ne zadovoljava prividom površinskog i uobičajenom slikom stvarnosti, jer želi da zahvati suštinu ispod pojavnog.
„žena, kada se sa njom rastaješ / i smrt, kada te prima / govore isto – moraš ići“ – osećaj usamljenosti koji je nagovešten ovom jezičkom igrom sakriven je u liku i telu žene. Pesnik svedoči o tome da „vi“ više ne postoji, i da postoji samo i jedino on, bez sentimentalnosti, spreman da i sam napusti svet u kojem „vi“ nije prisutno i dato. Honet opisuje svet koji je nekada njemu pripadao, i opisuje svet koji je sada i ovde, onaj koji nije moguće usrećiti ili utešiti. „Svet je bio moj“ je doslovno lirika bola, ali takva da upućuje na to da jedino lirika i može opstati. Nakon Praznine – Poezija.
