Željko Jovanović
Majka je jednog dana zamolila oca da ubije muvu koja je glasno kružila oko trpezarijskog stola, na šta je otac rekao da nema potrebe s obzirom da će se njen let uskoro završtiti u nekoj od paukovih mreža, te da će ubistvo muve prepustiti profesionalcu. Majci se šala nije dopala iz razloga što je otac tada aludirao na postojanje paučine u našoj kuhinjici, te je započela rasprava. Tom prilikom mogli smo da čujemo mnogo toga o vekovnom ugnjetavanju žena, da čujemo da žene neće trpeti torturu i da se u njih gleda kao u fabrički pogon koji proizvodi decu, čije se postojanje isključivo svodi na to da decu hrane i presvlače, a usput da peru, peglaju i kuvaju. Dok je majka gromoglasno branila ženski rod, ja i sestra smo posmatrali kruženje muve koja se više nije čula, budući da ju je glas majke prigušio. Bilo je vreme ručku, ja sam bio gladan, sestra je bila gladna, otac je bio gladan, pauk je bio gladan, verujem da bi se i muva rado prizemljila na trpezarijski sto kada bi na njemu bilo hrane, a ne samo vaza sa polu uvelom hrizantemom. Majka je sa jedne strane bila i sita i gladna. Sita pomenutog, lošeg položaja žena i gladna želje da o toj temi najzad i progovori, doduše pred slušaocima koji bi radije slušalio jedni druge kako srču belu pileću čorbu. Otac je inače imao posao koji nas je izdržavao, majka nije uspela da se zaposli zbog lošeg stanja u državi i naročito lošeg položaja majki, kako je i rekla.
Žičanu ogradu, sa leve strane, delili smo sa jednom dobroćudnom bakicom kod koje su se doselili njen sestrić i njegova supruga. Bakica je imala tople oči, par raznobojnih marama, malu dvosobnu kuću i neverovatni talenat za spremanje kolača. Kad god bi spremala kolače, uvek bi nam ih doturila preko ograde i uvek u istoj činiji. Činilo mi se da joj ta crvena činija služi samo za nas. Možda mi je crvena boja bila omiljena baš zbog te činije. Sestrić, koji je bio znatno stariji od svoje supruge, bio je krupan, gotovo ćelav i ljubitelj žestoke kapljice. Njegova supruga je bila dosta niža od njega, radila je u pekari i uvek noću. Galama u našoj ulici nije bila tako česta pojava. Istina, ponekad je majka vikala na mene, ponekad bi se moji roditelji raspravljali, ponekad bi se galama čula i iz drugih okolnih domova uz nezaobilazno treskanje vratima, ali je sa njihovim doseljenjem galama postala mnogo učestalija. Galamu je uvek pravio on, njegovu suprugu bi čuli jedino ako bi jauknula nakon udarca. Čuli bi i sirotu baku koja je vikala na svog sestrića i pretila da će ih izbaciti iz kuće, ali to nikada nije učinila. Pretpostavljam da joj je samoća predstavljala veći problem od tog novonastalog haosa u njenoj kući. Očigledno zlostavljanje je par puta bilo anonimno prijavljivljano, ali uzaludno. Zlostavljana žena je uvek negodovala da se nad njom vrši bilo kakva tortura. Da li se plašila osvete ili čega već, nismo znali s obzirom da sem pristojnog pozdrava od nje više ništa nismo mogli da čujemo.
Početkom godine baka sa dobroćudnim očima je preminula. Neposredno po njenom odlasku, otišli su i njen sestrić i njegova supruga. Da li se muškarac uplašio od stalnih prijava zlostavljenja ili je jednostavno pronašao bolji uslov za stanovanje? Biće da je posredi ovo prvo, ako znamo da nije bio preterano vredan i da se nije angažovao oko pitanja stanovanja.
Muva je nestala iz vidokruga. Majka je završila svoje iscrpno izlaganje. Sela je na stolicu u kuhinji i zavladala je tišina. Otac je nakon nekog vremena tišine ustao i počeo pripreme za obedovanje. Sestra i ja smo ustali da pomognemo ocu. Ne zato što smo bili vredni već zato što smo bili gladni. Ručali smo svi zajedno. S obzirom da muve nije bilo verovao sam da se očeva teorija možda pokazala kao tačna i da nju sada jede izgladneli pauk. Nakon divne, pileće čorbe želeo sam da se zasladim, ali crvene činije sa kolačima nije bilo.
Preneseno sa sajta Konkretno
Željko Žele Jovanović rodio se 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima, a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.