„Златна птица“

Белоруске народне бајке на српском језику

Златна птица: белоруске народне бајке / приредио и предговор написао Иван А. Чарота;

превела са белоруског Дајана Лазаревић. – [Глушци]: Удружење поетских стваралаца, 2020 (Београд: Pharmalab). – 199 стр.; 25 cm

Изашла је нова збирка „Златна птица – белоруске народне бајке“ преведена са белоруског језика у издању Удружења поетских стваралаца 2020. године. Збирку је саставио и предговор за њу написао проф. др Иван Чарота, познати слависта и србиста из Минска, аутор 143 књиге и брошуре и 637 научних чланака, носилац највиших награда и одликовања у области културе у Белорусији, Руској Федерацији и Србији. Бајке је са белоруског превела мср Дајана Лазаревић.

Превод бајки је веродостојан и прихватљив читалачкој публици свих узраста, има и велики значај са научне стране – будући да добро представља белоруско бајковито пространство. Сличности између белоруских и српских народних бајки јасне су у погледу мотива, типских јунака, места и догађаја и не сумњамо да ће ове бајке бити врло блиске и драге српском читаоцу.

Било да намеравате да читате деци одређене бајке пред спавање, да сами уживате у белоруском бајковитом свету или да истражујете – збирка „Златна птица“ вас неће оставити равнодушним, а верујемо да ће пробудити у вама и жеђ за белоруском књижевношћу, која је последњих пар деценија пристојно заступљена у српском преводилаштву.

Представљамо вам две кратке бајке из ове збирке, које ће сигурно продубити вашу радозналост.

МАЧАК ПЕТРИК И МИШ

Једном је мачак Петрик пожелео да улови миша. Био је још мали, али чуо је од одраслих мачака, да они увек лове мишеве. И Петрик је желео да буде одрастао.

Пошао је он у гумно. Ходао је тамо–амо, нема никога. Одједном је нешто зашумело у кутку. Петрик је тамо скокнуо и видео малу зверку.

– Ко си ти? – упитао је Петрик.

– Миш.

– Ти си ми потребан.

– Зашто?

– Не знам зашто, али знам да мачке треба да лове мишеве.

Миш се осмелио и каже:

– Мачке лове мишеве, да би се играли жмурке. Хоћеш да те научим?

– Хоћу, – рекао је мачак.

– Онда стани у ћошак, затвори очи и број до три, а онда ме лови.

Свидела се игра Петрику. Стао је у ћошак, затворио очи, а када је избројао до три, миша више није могао да стигне…

.

СПАХИЈИ ЗА НАУК

Било је ово у време спахија. А зли су они били господари! Нису били људи, већ звериње. Ако допаднеш код таквог господара, можеш само да паднеш и да умреш: ничим му удовољити нећеш. Кажу људи: затвори ђаволу врата, а он ће ти кроз прозор ући. Тако и господар. Ти се њему не противиш, искрено радиш, а он све време виче: „Не тако, зликовче, није добро, све си упропастио!“  Ухвати ли те да једеш, руга ти се, ниподаштава, а ако нешто не урадиш – живом ће ти кожу скинути.

О, тешко је, врло тешко било живети под спахијама!

И тако, био је на једном имању такав зли господар. Нема шта тај није урадио. Своје кметове[1] није ни сматрао људима.

Наредио је једном погани господар да сви, који имају волове за продају, доводе их само на његово имање. Ставио је на крајеве села страже и није дозвољавао ниједном купцу да пролази туда. Доведе неко вола на имање на продају, а господар погледа и каже:

– Шта си то довео, магарче? Ово није во, већ јарац!

И плати за јарца. А ко покуша да се успротиви – пошаље га у шталу да носи шипке.

Дуго су се мучили људи са таквим поганим господарем, дуго су трпели, али шта да радиш, коме да се жалиш? Спахије су тада седеле свуда – и на имањима и у судовима.

И нашао се коначно један човек, који је наплатио спахији за све људске сузе и огорчења.

Био је то способан и добар момак. Звао се Римша. Рано је остао сироче, али и тако сам–самцит се некако снашао за домаћинство. Поносан је био момак Римша. Нико се није одважио ни прст да стави на њега. Довео је Римша на имање вола да продаје. Изашао је господар на терасу и каже:

– Шта си ти довео, магарче? То није во, то је јарац!

Погледао је Римша, а тако нечега ни близу нема, па је показао господару грану и пита:

– Шта је ово, господару, бреза или лоза? Ја сам ти вола довео, а не јарца!

И поче да бичује господара граном. Тукао га је и тукао, док га рука није заболела.

– Ево ти, – каже, – за то, што се људима ругаш! Када се опоравиш, чекај ме опет у госте да ти дођем.

Рекао је ово Римша, оставио вола и побегао у шуму.

Нашли су дворјани господара без свести– тако га је удесио Римша. Тек трећег дана је господар дошао к себи.

– Ухватите ми Римшу! – наредио је слугама.

Али како то? И траг је ветар затро. Шуме су одавно биле тамне и густе. Живи у њима колико хоћеш, нико те неће видети. Пролази тако дан за даном, а господар никако не може да се опорави. Какве су све лекаре звали – нико није давао позитивне прогнозе: мора да му је Римша џигерицу разбио.

У то време дошао је на имање нови лекар са пуним сандуком разних лекова. Позвао је господар к себи новога лекара, части га и моли, да га излечи.

– Добро, – каже доктор, – ја ћу излечити господара. Треба само угрејати купатило.

Загрејале су слуге купатило. Повео је лекар господара у купатило, поставио на под и наредио да се оберучке држи за стуб. А сам је почео да га маже разним мастима.

Седи господар, држи се за стуб и само застење.

Али није дуго он стењао. Узео је убрзо лекар из џепа конопац, везао господару руке за стуб и завезао му уста крпом. Потом је узео грану и каже:

– Шта је ово, господару, бреза или лоза? Ја сам ти продао вола, а не јарца…

Види господар да је то Римша, хоће да виче, а не може, крпа му до грла!

Врти се господар, као јегуља на врелом тигању, а Римша га удара граном куда стигне. Ударао га је, док му сву кожу није скинуо. Потом је сео на коња и одјахао. Могли су само да гледају за њим.

Дуго је боловао господар. Сви су мислили да му је већ крај. Али злога ни смрт неће: у пролеће се опоравио господар и намерио да иде ван граница земље, преководним путевима. Почео је да се припрема, али једноставно није имао довољно новца. Одлучио је да прода шуму. Дао је оглас и почели су да долазе купци, да гледају шуму. Цењкали су се, цењкали и никако нису могли да се договоре око цене: господар је, види се, био веома шкрт и веома скуп.

Једнога дана је дошао на имање неки, наизглед, веома богати глумац. Повео га је господар да погледа шуму. Господар хвали шуму, хоће да је што скупље прода купцу, а купац му све одобрава и одводи га дубље у шуму.

Зашли су они у такву џунглу, да ни светлости није било. Тада је купац обгрлио борове, обимом руку да им измери дебљину. Обухватио је господар један бор.

– Ево, – каже, – види каква збирка! Злато, а не шума.

А купац је извадио из џепа каиш и везао господара за бор. Потом је откинуо из крошње грану, показао господару и питао:

– Шта је ово, господару, бреза или лоза? Ја сам ти продао вола, а не јарца!

И почео је да удара господара…

Тукао је и тукао, колико је могао, а онда га је оставио везаног за бор. Цео дан је стајао господар поред дрвета, док га нису дворјани нашли.

Можда се и годину дана опорављао господар, али није било опоравка. Опет му саветују лекари да путује воденим путевима. Продао је господар шуму, житарице, животиње. Сакупио је пуно новца и кренуо је да побегне преко границе воденим путевима. А Римша све прати господара. Сазнао је којим путем ће ићи и направио му је замку: поставио је у шуми на једнаким размацима двојицу момака са гранама.

Дошао је господар до првог момка, а он је издалека затресао грану и викнуо:

– Шта је ово, господару, бреза или лоза?

– Хватај га, хватај! – виче господар на кочијаша. – То је Римша!

Кочијаш је загребао ножем по траговима, сео на помоћног коња и бацио се у потеру за момком.

Само што је он нестао из видокруга, до господарских кола дошао је други младић. Замахнуо је граном и пита:

– Шта је ово, господару, бреза или лоза?

– Хватај га, хватај гада! – викнуо је господар на слугу. – То је Римша.

Скочио је слуга на другог коња и појурио за момком. Остао је господар сам у кочији. Однекуд, пред њим се појавио сам Римша. Откинуо је из крошње грану, затресао је и пита:

– Шта је ово, господару, бреза или лоза? Ја сам ти продао вола, а не јарца!

Убио је Римша господара, узео новац и пошао у шуму, у своју земљаницу.

Много добра је тада урадио Римша сиромашним људима – и новцем им је помогао и од злих господара их је бранио.

Још и до данашњег дана у тамној шуми међу Запољем и Новоселком постоји брдо. Назива се Римшиним брдом. Кажу да је тамо живео поносни и смели момак Римша.

мср Дајана Лазаревић

________________________

[1]Кмет је средњовековни сељак, који је обрађивао земљу феудалца.