Zorica Tijanić
Julija, ti moraš doći u Sarajevo!
Znaš Julija, ja svako jutro kad otvorim prozore,
ne gledam u avliju nasred kojepeščanik samuje,
već ih zatvorim pa čujem žamor na pijaci
na koju se spremaju trgovcišarenih oblutaka;
Pa se radujem što me bude mirisi svežeg hleba i peciva,
a pogledom milujem crvene crepove na zelenim krovovima;
I onda doručkujem svu tu lepotu,
jer ovde se i muškatle pozdravljaju osmesima.
Moraš doći jednog dana u Sarajevo,
ali izaberi ono vreme u kojem sam jatamo bila…
Da prošetamo Baščaršijom,
da ti kupim marame… svilene.
One iste što ih je moja baka
ređala na levoj strani zelenog kredenca,
a kasnije i moja majka…
Sada ih i ja pokušavam poravnati,
samo što nemam ni levuni desnu stranu
već ih slažem onako,jednu povrh druge
pa se svilene jedna drugoj izmaknu
k`o što se on meni izmicao dok me s drugom menjao….
Znaš Julija…
Taj pogled sa mojih starih drvenih pendžera
ne bih menjala za bilo kakve druge;
Ni za one koji ne puštaju kišu i sneg,
jer od života sad imam samo ono što
od moje zbilje kradu …
Pa se tim istim rečima nahranim…
Stavim ih podno srcada mi ublaže tugu,
kada te ne mogu pronaći na gardoškim stepenicama
gde mi se duša odmara…
Nedeljom…
Znaš Julija, ti moraš doći u Sarajevo,
jer ja ne znam ni jednog drugog grada
koji ume tako da grli, da zanese…
Da te uhvati za ruke i zavrti i vrti u krug,
a ruke se ne daju svakome.
Veruj mi da to znam, jer sam ih pružala mnogima…
Eh… Ljudi… neljudi… Sa svojim malim životima…
Najgori su oni što misle da su veliki,
pa gaze one male što su veći od njih…
Zato moraš doći u Sarajevo…
Tamo me baš briga za takve…
Miriše kafa u fildžanima… Mirišu kocke šećera…
A ona, koju mi on napravi još i više miriše…
Tamo je negde i njegov korak zaustavljen,
jer od njega nemam samo onošto mi prećutkuje…
Pa se u sebi grize što izmišlja,
da bila bih mu jedina…
Dok se ne zakune,a ja ga volim baš takvog,
Ludog i nesavršenog…
Pa što bih ga onda i nekoj drugoj tamo uskratila…
Jer zaklinjali smo se samo dok smo bili mali
sa onim smešnim plavim titovkama…
To su one kape sa plastičnom crvenom petokrakom na vrhu.
Znaš Julija, priznaću ti da ne volim uvek život…
Obično ga krivim za nešto za šta nije kriv…
Pa onda opet krivim njega… pa sebe…
Naposletku opet njega.
Samo ponekad, kad otvorim prozoremirisnom cveću
i kad mi se muškatle nasmeše… osetim kao da se smeju
ludi koja veruje u ono što joj govore….
Zato, Julija znaš, ti moraš doći u Sarajevo, jednostavno moraš…
Da se zajedno radujemo mirisu kafe i nasmejanim muškatlama…
Da potrčimo u susret proleću i crvenim makovima… da im salutiramo.
Da pronađemo šarene oblutke i kupimo po osmeh u prodavnici lutaka…
Šarenu vunu i plastične naočare…
I zvončiće za Vrbicu našim dečacima iako su prebrzo porasli…
Valja se… Veruj, vredeće nam za neke sive novembarske dane…
a njih bih rado, ako je moguće, rado da zaboravim…