“Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама… Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.
Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије…
Имам и неке награде и признања. Две “Невенове”. Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта. Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине. Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да написе безброј страница. Рецимо: уређивао лист “Ритам” или уређивао Змајев “Невен”…
Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима.
Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми “Ин мемориам.”
ТО ЈА ЈОШ УВИЈЕК ШАШАВ ЛЕТИМ И ЖИВИМ…
Мирослав Антић је рођен у Мокрину 14. марта 1932. године. Основну школу учио је у родном селу, гимназију је похађао у Кикинди, а завршио у Панчеву, где му се породица преселила. Прву песму објавио је 1948. (“Мајка”), а збирку ” Испричано за пролећа” 1950. са непуних 18. година. Следи још 30 књига поезије. Превођен је на енглески, француски, немачки, руски, италијански, пољски, чешки, словачки, албански, бугарски, македонски, словеначки… У највећој светској антологији “New Directions” штампано му је 45 песама. Говорио је руски, енглески, немачки, француски, италијански, чешки, ромски, мађарски. Са већине тих језика је преводио. Вечити путник и боем био је одличан хроничар и аутор многих репортажа. Уређивао је и поново покренуо ” Невен”, а неколико сати пред смрт рекао: “морамо пазити да не увене”.
Био је уметник пролећа, снова, звезда, крила, плаветнила… Био је вечити дечак. Највише је учио од живота и контаката са људима, а најмање из књига јер никада није завршио студије руског и чешког језика и књижевности у Београду. Антић је кратко био и студент Академије ликовних уметности у Београду. Ипак, целог живота је радио аквареле, цртеже и уља на платну, умро је са златним прахом на прстима покушавајући да направи праву боју за своје чувене Сунцокрете.
Говорио је да не признаје видљиве биографије које подсећају на крштеницу, карактеристику у војној књижици или радни досије, оне биографије које садрже прецизне библиографске податке са насловима и датумима. Ипак ћемо рећи и неколико таквих података: прву песму „Мајка“ објавио је 1948. године у часопису „Младост“, а прву књигу песама „Испричано за пролећа“ штампао 1950. године. Након тога уследиле су многе књиге.
Већи дио живота провео је у Новом Саду одакле је кретао на многа путовања и стизао до блуза у њујоршким предграђима, до петербуршког хотела у ком се убио Јесењин, до песковите летонске обале, до Ирака, Скандинавије, Аустралије, Португалије, Монголије, Швајцарске, Француске… Волео је море, свој чамац и пловидбу Дунавом. Волио је кафану. Одушевљавао се науком, посебно небом, космосом, звездама… Више пута се безуспешно лечио од алкохолизма… Дружио се са сликарима, вајарима, глумцима, писцима, новинарима, критичарима, музичарима, универзитетским професорима, касапима, златарима, берберима, продавцима новина, чистачима улица… Антић је радо рецитовао своје стихове у школама, кафанама, библиотекама, домовима културе, фабрикама, касарнама, болницама… Рецитовао је шармантно, темпераментно и врело, понекад помало замуцкујући… Био је отац шесторо деце и имао три брака које је, према његовим речима, доживио са много љубави претворивши их делимично у најлепше љубавне стихове.
Уз поезију писао је и прозу (романи „Степенице страха“, „Свети ветар“) и драмске текстове (Парастост у белом, Женидба на оглас, Повечерје, Отужни марш, Рт Добре Наде). Неке своје драме сам је поставио на позоришну сцену, неке су заживеле у облику радио-драма, а „Отужни марш“ и „Парастос у белом“ доживели су и интернационално извођење у Паризу, односно у Монтреалу.
Препевавао је песме са мађарског и словачког песника Ференца Фехера, Паља Бохуша, Михаила Бабинке, Јана Лабата, Вјере Бенкове… Био је члан Удружења књижевника Србије. Више пута је био награђиван – први је добитник Змајевог штапа у оквиру Змајевих дечјих игара, примио је две Невенове награде, за животно дело и за поезију за децу, Горанову награду… уређивао је дечји информативни лист „Пионири“ и Змајев „Невен“. 1986. године добио је новинарску награду за животно дело.
Антић је снимио више краткометражних, углавном документарних филмова. Неки од њих су „Тројица из старог Сомбора“ о сликару Милану Коњовићу, композитору Петру Коњовићу и писцу Вељку Петровићу, „Валс за госпођицу Амалију“ о манастирима Крушедол, Бођане и Хопово у терезијанска времена, „Споменик“, „Хајде да растемо“, „Потпис“, „Земља“, „Друга обала“, „Фрушка гора“, „Време добра и време зла“… Према песми Душана Радовића режирао је анимирани филм „Страшан лав“. Тема његовог првог дугометражног играног филма „Свети песак“ била је инфромбиро и збивања 1948. године, док је за други филм „Доручак са ђаволом“ који прича о Војвођанима у временима послератног откупа и великих поплава, а у ком су глумачку екипу чинили Мира Ступица, Павле Вујсић, Бата Живојиновић, Фабијан Шоваговић, добио Златну арену за сценарио на пулском фестивалу… Филмове није потписивао као режисер – на свим његовим филмовима стоји: Овај филм је направио песник Мирослав Антић.
Микин сликарски мото био је сликати дахом, а не бојом, пролазити кроз платно као што се пролази кроз светлост, сликати бескрај у простору, сликати да би био човек, не да би био сликар. Са страшћу је тушем цртао крокије, актове, портрете. Умазан сликарским бојама до врата стварао је аквареле, ретко уља. Опчињен светлошћу често је сликао сунцокрете. Учествовао је на тридесетак изложби, од којих су половину представљале самосталне изложбе.
Мирослав Антић је умро у шестој деценији живота од неизлечиве болести. Укопан је на Новом новосадском гробљу, 26. јуна 1986. године.
***
Пре две године довукао сам из Њу Орлеанса један базен и сва се деца из комшилука овде играју и купају, пошто смо ми шест колометара од Новог Сада, од Дунава и свега оног што чини новосадско лето. Малишани се скупљају код мене, па се ми дружимо, заједно читамо књиге које ми пошаљу пријатељи. Једном, кад сам тако добио нову књигу Љубе Ршумовића, дође милиција и пита: “Шта је било? Шта раде овде сва ова деца”? Рекох ја: ” Ништа се није догодило, читамо поезију”. И остали милиционери да и они послушају неку Љубину песму. Понекад каже ми жена: ” Иди па викни на ту децу да се види ко је мушко у кући, ко је главни”! Онда ја одем па викнем, они питају: ” Шта је? Ја кажем: “Вичем”. “Зашто вичеш”? питају они. “Рекла ми жена”, одговарам.
***
Прво учешће СФРЈ на Пјесми Евровизије било је далеке 1961. године у Кану; представник је била новосађанка Љиљана Петровић, текст за композицију написао је Мирослав Мика Антић а музику Јоже Прившек. Композиција ‘’Неке давне звезде’’ освојила је 8. мјесто са добијених 9 бодова.
Неке давне звезде: Стари пут од лишћа сав жут / Ноћ на путу том / Сан од звезда тако је жут / Сан у оку мом. / О знам ја, о знам ја / Још памтим те дане / Некад си био уз мене ти. / О знам, да си још мој – / Плачу ночас гране / У оку моме и сну. / Твој осмех још слутим и твој топли длан / Док чекам, док ћутим и тонем у сан. / О знам, да си још мој – / Плачу ночас гране / У оку моме и сну. / Твој осмех још слутим и твој топли длан / Док чекам, ћутим и тонем у сан. / О знам, да си још мој – / Плачу ночас гране / У оку моме, у срцу моме / У самоћи мојој и сну.
***
KAD SAM BIO GARAV
U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.
***
МОРЕ ХЛЕБА И НЕВОЉЕ
Лепо кажем себи: нећу да идем на село, нисам ја више за оне старе тесне коже. Покварио ме асфалт, машина за прање веша, сенф из Дижона, тапете на зидовима… Деца ми уче енглески, разумем се у Чајковског и дизајн, душу испустим на нос кад је лифт у квару… Ничег више у мени здравог, сељачког, као да сам, Боже ми опрости, рођен у свили и дојили ме белом кафом. Постоји још мало доброг сећања на детињство и прву младост, и једна туга, што ме сврби у ноздрви кад станем пред оних неколико гробова обраслих у траву покислог сеоског гробља.
А одем, ђаво ме однео, вуче ме нешто: јесен ваљда, или ново вино, стари пријатељи, каљави сокаци, голо багрење, мирис новембра… Одем, па плачем, штуцам, певам, и опет још више плачем и – побегнем. Кафана – не више од пет столова. Шкиљи сијалица од 15 свећа, упљувана мувама још летос, а људи се окупили око мене као да сам, извините на израз: посланик или министар, и душу ми отварају. Верују: можда ћу им нешто помоћи.
Сви ми који једемо сенф из Дижона и имамо тапете на зидовима, а немамо испуцале пете и шаке као лопата, личимо им на нешто свемогуће. И они, као деца, сви ти моји вршњаци, и њихови очеви, и још по неки живи деда, обасипају ме питањима, диктирају ми своје бриге и понављају ко зна по који пут: да ми учиниш то и то, да ми средиш то и то… ко ће, ако не ти!
И не знам шта ми би, враг га знао, хтео сам ваљда да се нашалим… тек – кажем ја њима:
– Много ми нешто кукате, а сељаци боље живе од грађана.
И тек кад сам зинуо, видим: погрешио сам. Загризем језик, али – касно.
– А знаш ли ти сине – пита ме један седамдесетогодишњак – шта су то старачка домаћинства?
– Знам – кажем. – Самохрана.
-Ђавола знаш – смешка се он крезубо и лиже цигару завијену у новине.
– И што си знао, заборавио си. Нас маторих је све више самих са земљом. Млади беже у школе, на занате… Твоји вршњаци су последњи који су још остали да се рву са богом, земљом и људима…
А рвање је било. Нисам заборавио. Косила сељака и природа, и власт, и Фрања и краљ, и Шваба и џандар, и милиција и порезници, и реформа и откуп… Нисам заборавио наслове из новина који су били и директива и заклетва: ‘’Војводина мора дати за пасивне крајеве’’.
И гледам их сад, погрбљене и остареле, на земљи рођене, на земљи преморене, спремне да се врате земљи у оном истом анцугу што мирише на нафталин и лишће дуње, црном, једином оделу за свадбе, свечаре, сахране и смрт.
– Имам десет јутара и не могу сам да радим, – жали се старац – измолим некако, али нису сви те среће, и приме ми земљу у задругу под аренду. Добијао сам 430.000 старих динара годишње, двесто сам плаћао порез и било ми је добро. Чак су ми многи и завидели. Сад неко мудар повећао ми порез за још сто хиљада годишње. Питам те лепо, у очи ми гледај, питам те: како да живим са 130.000 динара годишње?
А нас је, стварно, све више таквих и све је више парлога.
– Треба ли овој земљи хлеба, бог ли вас ваш?
– Према једној анкети – каже ми агроном, млад и паметан човек, али слаб на пиће, зајапурен као нова млада – људи би били задовољни и кад би добили само петнаест хиљада пензије месечно. Па нека носи земљу ко хоће. Њима би било доста оно мало окућнице, а са пет стотина дневно могао би човек да купи хлеба, дувана, соли и тамјана…
У мени, нешто згрушано. Јесам ли луд или пијан. Певајте, вичем и разбијем чашу о чело. Нећу да живите са петнаест хиљада месечно, људи моји рођени, очеви моји и вршњаци мог покојног деде. Нећу да плаћате порезе ником, јер платили сте сто пута сто туђих пореза.
Дајте овамо цигане, нећу да плачем, кажите ми нешто лепо, причајте нешто макар и безобразно, и политички, причајте свакојако, само ме немојте опомињати да сам човек… Не могу ја ништа да вам помогнем. Ко сам ја? Пливам по мору хлеба и мору невоље, баш као и ви, и давим се заједно са вама, и грцам, и да знате, дајем вам реч, жалићу се савезном министру за пољопривреду!
А они ме гледају сажаљиво:
– Таквог министра у овој земљи нема…
– Затвори телевизор! – грмим на крчмара, човека ни кривог ни дужног. Нећу да слушам објашњења. Дај набави цигане и дај да се пије из цименти.
Новембар је.
Мирише на зиму и маглу. Смрди нам коса и кожа на лош дуван и јефтину ракију.
Отровала нас дудовача, гацамо упаљених беоњача, кроз блато, а наше сељачке душе ветар као отрцане заставе витла низ време. Код куће бацим са терасе сенф из Дижона, пљунем на тапете, пустим до даске Чајковског и певам контра, на сав глас, циганске безобразне песме.
– Опет! – вичу ми комшије са разних балкона.
– Опет! – вичем и ја њима.
И певам, а сузе ми, велике као трешње, капљу из сељачких очију. Ко ми је крив, ђаво ме однео, што сам вечно остао сељак.
***
ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ
Знам,
мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.
Пијана киша шиба и млати,
врбама ветар чупа косу.
Куда ћу?
У који град да свратим?
Дан је низ мутна поља просут.
Вуцарам светом два празна ока
зурим у лица пролазника.
Кога да питам, гладан и мокар,
зашто се нисмо срели никад?
Ил је већ било?
Требао корак?
Можда је сасвим до мене дошла.
Ал’ ја,
у крчму свратио горак,
а она
не знајући-прошла.
Не знам.
Цео свет смо обишли
у жудњи лудој
подједнакој,
а за корак се мимоишли.
Да, мора да је тако.
