Život je most. Most preko večnosti. Treba iskoristiti svaki momenat. Osmehom, lepim rečima, dobrim delima. Uživati u malim stvarima, jer mnogo ih je. Nema stajanja, niti povratka. Uvek napred. Ponekad je na takvom putu kamenje i trnje, a ponekad cveće. Nekad je odmah vidljivo, nekad i nije.
Čovek u nekim situacijama izmisli razloge da bi se oslobodio eventualne odgovornosti i krivice, iako zna da nijedno zlo nemože postati dobro, samo zato što ga prihvata većina.
Nasilje koje se pojavljuje u poslednje vreme je zasigurno veliko zlo u društvu koje se mora po svaku cenu umanjiti i iskoreniti. Nisu svima merila ista, tamo ko vidi siromaha, neko vidi ljudskost. Neko vidi blještavilo, gde nekome izgleda kao jad i beda. Od detinjstva nas uče da ne razgovaramo sa nepoznatim ljudima. Upozoravali na potencijalne opasnosti, jer smo izloženi svetu koji je svakim danom sve više okrenuti materijalnim vrednostima, u kojem se uspeh pojedinca meri onim što se pokazuje okolini, bilo da je reč o automobilu koji vozimo, odeći koji nosimo ili broju lajkova na društvenim mrezama. Toliko smo izloženi rizicima da se i sami ponekad upustamo u trci za tim pokazateljima društvenog statusa koji nas samo privremeno ispunjava i ne osigurava više od trenutnog i praznog zadovoljstva. Ukoliko ne postignemo željeni cilj, nastaje problem, ne shvatajući da uspeh nije ono što imas, već ono što jesi. Sva ta negativnost stimuliše razočarenje, odbojnost i osećanje nepravde. Gubi se motivacija. Ta negativna kultura je gotovo svuda oko nas, ali je malo situacija u kojima se to vidi. Principi se nažalost baziraju na kazni. Bilo da su to deca, učenici, studenti, radnici… Prioritet se daje, na primer, ka hvatanju studenata u neznanju, umesto da se ohrabruju na putu ka znanju, za život i za polaganje ispita. Svrha je naći adekvatan pristup i način da se položi ispit, ma kako da se on zvao, a ne “oboriti” nekoga.
Ocena nije nikakvo merilo ni uspeha, ni sposobnosti osobe. Uostalom i radnik kada je motiviran za rad, doživljava veći uspeh i brže dolazi do cilja. Dakle, treba ohrabrivati pozitivno ponašanje pojedinaca koje želite da dobijete, bez obzira na mesto i vreme, umesto kažnjavanja onoga kojeg ne želite. Naravno,to zahteva napor, razmišljanje, znanje, korektan odnos i samokontrolu za pokazivanjem moći prema podredjenima. Pozitivna stimulacija željenog ponasanja uvek nadmaši kaznu za loše. Naše misli i reči koje izgovaramo u jednom trenutku deci će postati ono što dete misli o sebi. Ne postoji osoba koja ne može – već osoba koja može.
“Kada deci damo mobitel u ruke, mi krademo njihovu dosadu. Kao rezultat toga, dobijamo generaciju pisaca koja nikad neće pisati, umetnika koji nikad neće crtati i kuvara koji nikada neće napraviti nered u kuhinji.”, zapisala je američka spisateljica Glennon Doyle.
I na osnovu toga vrtimo se u začarani krug, nerešavajuci goruće probleme.
Bez sumnje, takva”ekranizacija” ostavlja velike posledice po život generacija koja dolaze i teško da ćemo se izboriti sa time. Otkad su društvene mreže postale deo nase svakodnevnice, svi korisnici interneta, a posebno mladi i deca su izloženi digitalnom nasilju više nego ikada pre.
Digitalno nasilje je svako nasilje koje se desi putem internet – preko poruka, fotografija, društvenih mreža, lažnih profila, raznih platformi, foruma, web sajtova itd.
Cilj je da povredi, ugrozi dostojanstvo, osramoti, ponizi, uznemiri, uplaši i naljuti osobu koja je napadnuta. Posledice mogu biti pogubne. Najvažnije je znati prepoznati digitalno nasilje, prikupiti podatke koje ukazuju na to (fotografisanje ili screenshot), blokirati nasilnika, poželjno je obavestiti osobu od poverenja i prijaviti nadležnim organima. Mnogi izražavaju želje preko tastature, no realnost je drugačija. Sloboda mora imati granicu. Ukoliko je nema, prestaje kultura i nastaje haos. Ona doseže do onog momenta kad počne ugrožavati slobodu drugoga.
A konačan izbor je ipak na nama, jer naše danas ce kreirati i naše sutra.