Redakcija 
Dr Ana Stjelja : Pesme iz izgnanstva
– Tragom poezije arapske književnice Nine Abdul Razak –
Nina Abdul Razak, književnica rođena u Libanu (1969), u svojom književnom stvaralaštvu, pre svega, neguje svoje palestinsko poreklo. Kao drugo koleno palestinskih izbeglica, ona je u svoju poeziju inkorporirala, ne proživljeno iskustvo, već ono posredno, iskustvo koje se prenosilo s kolena na koleno. Iako je čitav život provela na relaciji Liban – Saudijska Arabija – Bahrein gde trenutno radi kao univerzitetski profesor, u njenom srcu, duboko je urezan palestinski svet. Koliko je privržena svojim palestinskim korenima, govori i zbirka poezije Raseljena blaga iliti zbirka poezije iz izgnanstva. Tematikom u potpunosti vezana za sudbinu palestinskog naroda, Nina Abdul Razak, u svojoj zbirci ispisuje vrlo potresne priče o stradanjima kako pojedinaca, tako i celog naroda kome i sama pripada. Njene ispovesti, vrlo su intimna putovanja kroz svet njenih predaka, njenih sunarodnika a sve to kroz izmaštane opise palestinskih predela koje nikada nije imala prilike da vidi i doživi. U nekoliko pesama gotovo da kroz vapaj žali za zemljom koju nikada nije posetila a koju nikada ni neće moći da poseti. Tu vrstu gneva i patnje mogu da osete i prepoznaju samo oni čiji je usud bio surov, oni koji su bili isterani iz svoje zemlje ili zemlje koju su smatrali svojom.
Sama književnica, u uvodu svoje knjige, skreće pažnju na teške trenutke kroz koje danas prolazi čitav arapski svet, te izražava svoj stav da je upravo u ovakvom jednom trenutku, poezija najbolji način da se generišu osećanja poput sapatništva i topline. Poezija ove libanske pesnikinje palestinskog porekla, vrlo je iskrena, jednostavna u svom izrazu, ali duboko potresna i nosi snažnu poruku. Iako sama nije proterana, pesnikinja se oseća kao izgnanik, ona progovara u ime svih prognanih, deli bol svih unesrećenih i nastradalih. Kroz svoje pesme, ona obrađuje pojam izgnanstva ne samo kao stvarnog stanja, već tom fenomenu prilazi i sa psihološkog te sociopsihološkog stanovišta. Kroz njene stihove provejava jedan prototip izgnanika koji, bio to zaista ili to iskustvo sapatnički delio sa svojim najbližim i svojim narodom, zapravo biva suočen s konstantnom borbom za svoja prava. Ta borba nije ništa drugo do borba za dostojanstveni život a sve kako bi se pronašao ključ kojim bi se otključalo skriveno blago, koje prema rečima pesnikinje, leži u svima nama. Na tom tragu, pesnikinja je ispisala i nekoliko društveno angažovanih pesama s primesama političkog konteksta. Kao intelektualac, smatrala je da je nužno da progovori o onim pitanjima o kojima mnogi ćute ili ih, pak, kontinuirano ignorišu.
Poezija Nine Abdul Razak, predstavlja pesnički proplamsaj jedne žene, Palestinke u srcu, jednog savremenog intelektualca, sklonog racionalnom razmišljanju i promatranju svih pitanja ključnih za razumevanje savremenog sveta. Njena poezija, takođe, oda je izgnaniku, izbeglici, prognanom, koga su mnogi zaboravili a koji živi u mnogim delovima današnjeg sveta. To je pre svega čovek, biće nesrećnog usuda, osuđen da večno pati za svojom zemlju iz koje je proteran i u koju se nikada više neće vratiti.
STRAH OD SNEVANJA
U strahu sam,
ne od oružja, ratova, jauka,
od zveri, bandita, bitaka,
niti od prolaznosti vremena.
Više me plaši snevanje
jer snovi, obmanjuju nas
do prolaznih fantazija, vode nas
iz kojih zbunjeni i razočarani, vraćamo se.
Obmanuti, shvatimo mi
da lažni su snovi,
laž velika što nas pred zagonetku stavlja
jer ne znamo zašto nam se taj san javlja.
San koji najviše plaši me
je onaj u kom vidim sebe –
građanina koji živi na tlu svoje zemlje
i poput mnogih, uživa prava i povlastice.
To je san u kom živim slobodno, dostojanstveno
u kome ja druge služim i mene služe, časno
s pravom koje štiti moje građanske slobode
i vladom koja predstavlja me.
Možda preterano deluje
da od tako slatkog sna mogu biti uplašena
ali, kao što dobro poznato je
ljudi se uvek nepoznatog boje.
Takav život što se u snu mom prikaza
daleko je od mog realnog života
mom umu u potpunosti stran je
u nesaglasju s mojim životom izbeglice.
Snevanje takvog sna, okončalo bi bitisanje
uprkos divnim osećanjima koje na čas proizvesti može
uvek uznemirujućom noćnom morom završi se
čim otvorim oči i vidim surovu stvarnost koja okružuje me.
KOLIKO O TEBI ZNAMO?
(Posvećeno palestinskom zatvoreniku, 7. jul, 2005.)
Znamo da slobode svoje lišen si,
znamo da spavaš u ćeliji,
znamo da iza rešetaka zaključan si,
da l’ zapravo znamo za bol u tvojoj duši?
Znamo da su prava tvoja povređena
znamo da za tebe minut je kao godina
znamo da mnoge nepravde nanete su ti
da l’ zapravo strah tvoj razumemo mi?
Znamo da iz sveta svog istrgnut si
znamo da velikom jadu izložen si
znamo da za voljenima svojim patiš ti
da l’ zaista razumemo na kakve muke stavljen si?
Znamo da skoro neuhranjen si
znamo da hladnoću i vrućinu podnosiš ti
znamo da noću su noćne more tvoji prijatelji
da l’ zaista znamo kakvih se pricipa pridržavaš ti?
Znamo da za slobodom svojom žudiš ti
znamo da oslobađanje svoje iščekuješ ti
znamo da dana bez broja prebrojavaš ti
da l’ tačno osećamo koliko izneveren si?
Čini nam se da puno znamo o onome što preživeo si
čini se da o tome puno pričamo i vešto raspravljamo mi
duboko u sebi znamo, iako naše znanje površno je
al’ koliko zaista znamo o tebi, bit tvoja kakva je?
Znamo da naše znanje o tebi ograničeno je,
znamo da o tebi ima mnogo više no što čini se
znamo da ne znamo mnogo o onoj ptici u tebi
kako bi znali kad se vinuli nismo tamo gde ti bio si?
SVETLO NADE
(želja za moju Palestinu, 31. avgust, 2005.)
Želim da svetlošću uvek budeš osvetljena,
bilo svetlošću sveće, sunca ili buktinja
da na nebu stojiš visoko, pogleda veličanstvena.
Svetlost koju tebi najviše želim je svetlo nade
uz čiju pomoć možeš snažno sa životom suočiti se
s problemom svakim nositi i boriti se.
