1. maja 2006. godine u Novom Pazaru umro je Ismet Rebronja bošnjački pjesnik

Ismet Rebronja rođen je 26. juna 1942. godine u Goduši kod Bijelog Polja, u crnogorskom dijelu Sandžaka.
Pjesme su mu prevođene na strane jezike. Dobitnik je književnih priznanja, među kojima i nagrade ‘’Risto Ratković’’. Bio je član Udruženja književnika Srbije od 1974. godine.
Poznatije knjige: ‘’Knjiga rabja’’, poezija (1972), ‘’Izložba’’, poezija (1976), ‘’Gazilar’’, poezija (1978), ‘’Sreda i Sreda kći’’, poezija (1983), ‘’Paganska krv’’, poezija (1986), ‘’Beli unuci’’ proza (1986), ‘’Keronika’’ poezija (1991), ‘’Sto i jedna priča’’, proza (1994), ‘’Jesen praznih oraha’’, poezija (1994), ‘’Kad forminga ne dosvira’’, poezija (2002).

Enes Halilović: Sjećanje na Ismeta Rebronju, pisca etimologikona i pjesnika bihorske samoće

Edin Smailović: Sjećanje na Ismeta Rebronju, najvećeg pjesnika Sandžaka

Faiz Softić: Sjećanje na Ismeta Rebronju

Bihor / VIII

.

Jedan okumio kralja,
Neko od države koze krije,
Jedan ubio mečku, i ko pralja,
Plakao na sudu kod sudije.

Bihor mali, a velike priče,
U Bihoru kuso, neveselo,
Smijeh kad vol riče,
Kad je crno vidi se bijelo.

Bihor, šiljak za vreću,
Vidi noću, sa šilom u ruci,
Kojim drumom vuci kreću,
Usmen Bihor, usmeni i vuci.

Vazda Bihor u bihorskoj veri,
Nikad državi na listi.
U Bihoru: druidi, Homeri,
Nekad samo fatalisti.

U Bihoru svi dokraja,
Subotom su za Berane
Da prodaju kozu, jaja
Od goluba il od vrane.

.

Publicus phallus

.

Kad stiže državno naređenje
Da umjesto bihorske ovce
Mora biti samo merino,
kuća se ne pobuni.

On, to jeste moj djed
I vladar naše kuće,
Našeg ovna zatvori u trap,
A državnog u stado primi.

Kao kad ranjenu ruku svežu
I mi tako platnom bijelim
Svezasmo publicus phallus
Priplodnom ovnu rase merino.

Noću smo tajno iz trapa
Izvodili bihorskog ovna
Da se i dalje jagnjad
Bihorska rađaju.

Komisiji državnoj
Na proljeće reče On:
Za jagnjad jazuk što se na
Majke pripšu a na oca ne.

.

Gnjida

.

Dajte supe, dajte paste,
Hoće Gnjida da poraste.

Sad je stigla ta prilika,
Budi Gnjido povelika.

Idi, Gnjido, na nebesa,
Sunce budi, svemir plesa.

Dogodi se nama Gnjida,
Neko gore steg to skida.

Kakav otrov šar u zmije,
Uzmi teku kademije.

Što je bilo više nije,
Uzmi malo s tiranije.

Iz učkura te iz gaća,
Sad je Gnjida med iz saća.

Jedi Gnjido, damo naška,
Rasti Gnjido, bićeš vaška.

.

Život
Sergeju Jesenjinu

.

Je li život panj iz šume,
Il izvaljen prag sa dveri,
Il zgarište stare gume,
Il je samo vrat za zveri.

Je li život sklon razumu,
Zna l se možda neka svrha
Kao kad je u podrumu
Kupus plesniv s dna do vrha.

Je li život samo lament,
Propištalo s majke mleko,
Il položen tvrdi kamen
Preko grudi napopreko.

Je li život što smo bili
Popljuvani od skupina,
Il je život kad docvili
Neko pseto s olupina.

Je li život list sa blitve,
Il okruglo kao lopta,
Il neshvatljiv ko s molitve
Drevni jezik kleru Kopta.

.

Majka moja

.

U utrobi kućerka skupila
Nas je ona kao homora
Ogranke svoje.
Oko glave njene pletenice
Ćute kao debele kandžije.
San putova zbog nje kleči
I zalud trave šapću uspavanke.
Za njenim glasom kurjaci jure
Kad tišinu tjera
Sa ognojenih njiva.

Mnogo kune ždrijela
Kad joj iz oči nestanem.
Kad tke zelene ćilimove
Ljepotu s livadama mjeri.

U njene ispucale pete
Uviru kiše.

.

Pokajanje

.

Zgazih glavu od mrava,
Zapucketa koža
Il trava
Pa streknuh ko od noža.

.

Vreme Damasta

.

I umru tako vremena,
Kao kad prestane livada,
Mlado mleko iz vimena,
Ispod reke ode ada.

I dođu druga a kužna,
Pristignu i ona tmasta,
Dođu ona posve ružna,
Stigne i vreme Damasta.

Kad je gnjida centar teže
Pomeša se san i java,
Malom se telo rasteže,
A velikom skida glava.

Zalud ići do Kefisa,
Uz poruku za Teseja,
Zalud žrtva iza tisa,
Zalud slova sa eseja.

.

ПИСМО ОЦУ

.

I

Нема, оче, твога дома,
Осим камен један с зида,
Као кад римски сиромах
Стално спава све до ида.

Појеле су давно гриње
Са ћилима ткано лишће,
У котару сиво иње
На брезама место пиће.

Нити стада, нити тора,
Нити овна, жива нога,
Ништа живо, жива створа,
Осим шупље с једног рога.

Нити јарам, нити вола,
Нити собе, нити госта,
Ништа нема, осим с кола
Точак један који оста.

Нужно кo кад кане смола,
Као кад падне пас с моста
Ништа нема, осим с стола
Нога једна која оста.

II

Драго ли је гробље,
Велика је она липа,
Порасло је твоје биље,
Киша дажди или сипа.

Ружно ли је у вароши,
Варалице, лажна вера.
Мртве гњиде са олоши,
Шаренкрпе, лажна пера.

Све је оно с фотографа,
Све је оно што одбори,
Као тиква пала с рафа,
Прсла тиква кад говори.

Ја бих мало горских слика,
Ја бих мало коњу с гриве,
Игру листа са јасика,
Ја бих мало к шуми иве.

Ја бих мало вучје штене
Да развијем с негатива,
Са две корпе оплетене
Да поберем змије с њива.

III

Доста ми је више, оче
Игре Картаге и Рима,
Враћам се где пас лоче
И јечму ако га има.

Боље легло уз кучину
Но олош са заштите права,
Хоћу друмом у планину
Да се вратим крду крава.

Хоћу гору, голе гране,
Црно јаје бела дрозда,
Нећу тотем оне вране,
Хоћу зрно с дивља грозда.

Остављам дом и кључ с двери,
Не брини, слико, за сина,
Пружиће ми азил звери,
Троху хлеба са купина.

Биће, оче, моје резе
Испод луне бледолике,
Близу звезде испод брезе,
Тако срасле за јасике.

Ту крај невестина снега*,
Где роса очи отреса,
Биће ми кућна омега,
Задња пошта и адреса.

---

*Напомена ауторове кћерке Надије Реброња: Пјесник је, по властитој жељи, сахрањен у Подбијељу, на ливади на којој расте цвијеће у народу названо невјестин снијег, девет година након објављивања ове пјесме.

Ismet Rebronja: Autobiografija

U Bihoru, u Goduši rođen sam 26. juna 1942. godine (u državnim knjigama pogrešno 20. 03.). Otac mi je Iljaz, više stočar no zemljoradnik, a majka Đula Đukić s Police kod Berana više stočar no domaćica. Djed mi je Huzeir Rebronja (koji nije imao braću već sestre). U djedovoj kući smo živjeli dobro. Negdje oko 1950. godine otac je nagradio svoju kuću na imanju koje nije obrađivano te smo se tri godine mučili dok pašnjak nije postao njiva i livada. Na tom novom imanju bilo je puno breza i divljih trešanja. Otac je znao puno epskih pjesama, nešto manje lirskih. Otac je sve to bio čuo od našeg rođaka Kasuma. Muž moje tetke Hajrije, Ćerim Hadrović, znao je, pored krajišnica, i puno priča. Neke priče su se zbile takoreći sinoć jer je pokraj kuće Hadrovića rastao orah a ispod oraha bio grob nekog putnika koji je, nemiran i poslije smrti, obilazio domove. Tako sam ja, čim sam naučio slova počeo da sastavljam sastave, a u osmom razredu sam objavio i jednu pjesmicu u titogradskoj Pobjedi i dobio nagradu u obliku igre ne ljuti se čovječe. Do četvrtog razreda sam učio u Goduši. Učitelji su skoro nedjeljno odlazili i dolazili. Jedan, Lekso Femić (tek pristigao iz inostranstva gdje je bio do kraja rata u fašističkom logoru) ostao je duže i kada sam završio četvrti, naredio je mom ocu da se upišem u osmoljetku u Loznoj. U Loznoj su bili jako dobri nastavnici, uglavnom tu na službi po kazni. Tu sam više naučio no poslije u srednjoj školi. Novopazarska učiteljska škola, koju sam upisao, bila je vrlo slaba, knjige loše i dosadne, profesori uglavnom prepotentni i nedoučeni i to mrtvilo su jedva uspijevali da osvježe profesor za istoriju Ejup Mušović, za ruski Ljubo Radović, za matematiku Sulejman Mavrić i za maternji jezik Rada Jeremić. Te ljude sam volio pa sam čak usvajao njihove vaspitačke preporuke. Ipak sam pobjegao u Foču i tamo završio učiteljsku školu. U Novom Pazaru sam se bio učlanio u Književni klub Sandžačka iskra, ali sa izvjesnom rezervom jer su me odredili da pišem dječije pjesmice pošto je to bilo deficitarno. Ipak sam uspio da objavim nedječije pjesmice u listu Bratstvo te i u nekim listovima za đake (i druge) u Beogradu i Svetozarevu. Zaposlio sam se u Goduši kao učitelj. Imao sam divnu djecu prvog razreda i bio sam ih lijepo naučio računu i pisanju te i čitanju. Učio sam još i djecu trećeg razreda. U proljeće mi uzeše taj prvi razred, a ubrzo sam dobio drugi razred. Taj drugi razred je i u prvom i u drugom bio vodio jedan lovac. Pri kraju godine samo je jedan učenik znao da piše i čita, a jedan samo da čita. Školski nadzornik je to upisao u knjige zapisničke i rekao da samo jedan zna da napiše ime i prezime svog učitelja. Sve mi je to smjestio bio lovac i direktor zvani pećinski kockar, a njihove želje, po dogovoru, realizovao je nadzornik. Moj školski drug Rastko Palibrk zaposli me na Radio Novom Pazaru i tu sam uglavnom radio kulturu. Rastko Palibrk, Džemail Kijevčanin, tada partijski sekretar u Novom Pazaru, i ja pokrenuli smo, ponovo, list Bratstvo. Ubrzo sam se sa Palibrkom razišao te me je Dž. Kijevčanin zaposlio u Domu kulture. Poslije sam stalno bio u grupama (uglavnom sa Vladetom Palamarevićem, Ejupom Mušovićem i Tomislavom Kijevčaninom) za osnivanje nekih manifestacija (Sopoćanska viđenja, festival horova, književne i pozorišne akcije). Vladetu Palamarevića su poslije odredili da bude direktor NRIO Bratstvo, a on je mene postavio za urednika novina, to jeste Bratstva. Kada je Vladeta umro, mene su penzionisali.Književna vrata su mi, nekako istovremeno, otvorili Tanasije Mladenović i Bogdan A. Popović (Književne novine), Muharem Pervić i Božo Vukadinović (Delo). Poslije sam birao gdje da objavim. Ćamil Sijarić mi je u Pljevljima objavio prvu knjigu. Nakon objavljivanja Gazilara u Nolitu, Vasko Popa i Bora Radović su mi omogućili da biram izdavače. U Beogradu su mi bila otvorena sva vrata, a samim tim u Srbiji te i u Jugoslaviji. Puno sam vremena utrošio boreći se protiv kulturnog primitivizma, što je donekle omogućivao državni program takozvane demetropolizacije (što sam shvatio kao deprovincijalizaciju). Nove fašističke tendencije su me prisilile da živim posve povučeno.