Redakcija Пут ослобођења пером Милене Станојевић
Пловидба кроз временајбоље описује доживљај читања збирке прича „На корак до циља“ младе списатељице Милене Станојевић. Из перспективе читатељке и јунака циљ сам доживела као повратак себи, што оставља довољно слободе и простора за интерпретацију и индивидуални подвиг. Овај повратак није нимало лак; он је, док је света и века, на размеђи живота и смрти, јаве и сновиђења, стварности и илузије. Станојевићева кроз своје јунаке-приповедаче слика пределе и унутрашње светове у којима човек као фрагментирано биће посрће, али и поново се буди и устаје. Сви су позвани на ову пловидбу и сви су прозвани.
Ова калеидоскопска збирка отвара питање смисла и постојања конкретно се бавећи прошлошћу, породицом (и у том смислу прецима), личним изборима, пропуштеним приликама и надасве, самоспознајом. „Долином“ је прва прича, путописног карактера, у ком се персонификована висибаба и два сунцокрета отискују у „поход кроз векове“. Погледом кроз прозор Висибаба постиже ефекат огледања као идеалну увертиру у даљи развој теме колективне свести и начина на који ова кокетира, односно подстиче и спутава лични развој. Помало бајковит, импресионистички, сажет и кратак преглед српске историје води нас даље путевима сазревања ка циљу.
Наредном причом „Кораци“ опет смо асоцијативно повезани са пловидбом или путовањем. Истовремено присутна у садашњости и прошлости, главна јунакиња, уједно и приповедач, креће се метафорички и стварно по врлетима које у њој изазивају „срећу до опијености и несрећу до очајања“.Путеви се настављају иако „[се] [у] путу људи изгубе, па унезверени (само понекад им се учини да су потпуно изгубљени), затраже помоћ на суседним стазама зараслим у траву, путељцима, искривљеним и каменитим макадамима. Те моменте јунакиња описује као „трен радости“ и „дубоки удисај у ком [јој] се чини да [је] проживел[а] читав један живот“. Осетна је како у овој, тако и наредним причама носталгија за прошлошћу која је оживљена контрастом између мора и планине, града и села, одраслог доба и детињства. Управо у тим моментима човек постоји, а његова сећања и осећања стварнија су него икад, како ауторка често напомиње.
У наредним двема причама „Записи са Дунава“ и „Галеб“ и даље је у средишту збивања жена и њен унутрашњи свет, који је обојен присуством, односно одсуством мушкарца ког жели.Тек наслућена, као и простор у који је смештена, она се пркосно бори за своје место и потврду. У овим причама се Станојевићева стилски и списатељски уздиже. С једне стране – изврсном психологизацијом, с друге – упадом или интрузијом аутора (која је једна од упечатљивих одлика стила присутних у целој збирци). Дакле, жена-приповедач, жена-писац, па и жена-аутор нам кроз приповедање, али и изван приповедног тока поручују: „Ништа у човечјем животу није тако јако као жеља да [се]припада негде и ништа тако неухватљиво као иста та жеља која [нам] изнова измиче.“ Зато она „[у]зима графитну оловку, посматра њен заобљени врх и лагано прелази њиме по храпавој хартији. На том прашњавом парчету хартије почиње да куца срце једног живота, снажно и незаустављиво. (…) Кроз њега тече крв једног пркосног бића. И више се не може зауставити.
Док „Записе са Дунава“ одликује андрићевска нота, у „Галебу“ је, осим ње, присутна и интертекстуалност. Сам наслов нас упућује на Чехова и његову форму кратке приче. Затим наилазимо и на композициону иновативност, као што је прича у причи. Галеб је симбол онога што нам измиче. Та неумитна жеља за оним што не поседујемо и не можемо да поседујемо остварена је на два плана, кроз два наративна тока. Оба су испраћена сменом годишњих доба која се завршава, или боље речено, почиње пролећем. Слично, као што Андрић описује Јелену, жену које нема, тако и Станојевића, описује Галеба, мушкарца ког нема, али иде даље. Кроз свеприсутног приповедача она нам открива Галебове слабости и надања, тако да он постаје архетип са потенцијалом идентификације и конкретизације на плану индивидуалног.
Како у „Галебу“, тако и у причи „Плесати у сутон“ испливавају нови мотиви, као што је мотив уметности, односно мотив плеса. Мотив сликарства, међутим, долази до изражаја у причи „Где нестају слике“. Ове две „радиности“ представљају антипод пролазности, то јест човекову вечиту борбу да се усидри и супротстави промени. Надаље, уметност је описана и као племенита окренутост себи, кроз коју јунаци спознају стварност и своју улогу у њој.„Галеб“ јесте прича која се највише приближила новели по свом развоју јунака и радње. Слике детињства преплићу се са сликама садашњости кроз перспективу једног средовечног мушкарца, миленијалца, који се са носталгијом сећа и кроз трпљење и прихватање наставља да живи. Сличну судбину доживљава и Никола, јунак приче „Где нестају слике“, у којој се даље развијају мотиви сензуалности и страсти. Још једном нас приповедач подсећа, као у „Галебу“, да нам неке прилике промичу и да не вреди трчати за њима јер тиме завршавамо у зачараном кругу утапања у прошлост.
Песимизам поготово преовладава у „Свим путевима Димитрија Савића“. Димитријев повратак себи је болан и нажалост, корак који је подузео касно. У „његовој“ причи кулминира бесмисао, а танка линија између живота и смрти бива евоцирана управо на гробљу. Порука која провејава између редова јесте да се умрети може на много начина. Једина је која не само да упозорава, већ и опомиње читаоца на непожељан исход путовања. Можда управо стога јунакиња следеће приче, „О именима која нам не пристају“, успева да се отргне и „излечи“ гордости и уздигне. Наравно, Станојевићева сагледава људски живот и слободу воље и избора критички. Дилеме које опседају јунаке нису искључиво последица њиховог неделања, него често и сплет околности којима диктира фатализам. Међутим, порука није препустити му се, већ упрегнути снаге, па вољом и радом на себи му се супротставити.
Иако с времена на времена преовладавају песимистичка осећања, списатељка не дозвољава да изгубимо из вида циљ. Стога не изненађује што збирку завршава управо причом „На корак до циља“, која се највише обраћа савременом човеку. Динамична је, што је постигнуто дијалогом, и осврће се тематски на психотерапију. Мање је приповедања, а више дијалога, као да нам списатељица поручује да више разговарамо. Свесна да један разговор не решава све, Станојевићева се поиграва и приказује вечиту борбу јина и јанга, анимуса и аниме. Без обзира на то, поучава нас да сврха пловидбе није у циљу као коначном одредишту, већ у пловидби, односно путовању, које неминовно траје читав људски век.
„На корак до циља“ је огледало, енциклопедија људских слабости и порока, у сваком случају топло штиво које обилује описима физичке и људске природе. Једно читање је окрепљујуће, али не и задовољавајуће. Стога, запловите више пута у потрагу за собом, „женом тајном“ или мушкарцем ког нема. Само тако се може у корак са временом.
