Arnela Fazlić
BIĆE OLOVKE
Po teškoj sparini dovukoh se do kolodvora jednog gradića, osjetih snažnu glad i sjedoh nešto da pojedem. Konobar je bio pričljiv i na momente dosadan jer je uporno želio saznati nešto o meni, iako sam ja još istrajanije davao znak da nisam zainteresovan. Vidjeh na njemu da mu je to privremeni posao. Nije imao dva prednja zuba zbog čega je izazivao gadljivost, ali bi se zastidio i tako izazvao sažaljenje i prihvaćanje. Brada nije pratila njegove linije lica zbog čega zaključih da je sa takvom bradom želio nekome sličiti. Govorio je nerazumljivo, odnosno, šušnjao jer nije otvarao usta nego bi ih stiskao i glas nije mogao da mu se oslobodi.Morao sam onako gladan uložiti silan napor da ga barem nešto razumijem.
Samo sam se htio okrijepiti jelom i pićem nakon zamornog putovanja i odgovarao sam mu odsječeno. Nakon odveć nepristojnog insistiranja na razgovor rekoh da sam pisac.
– „Ih, koliko sam ja do sad mogao napisati knjiga, i knjiga.“ – bacao je rukom iza ramena.
– „Trebao si.“ – rekoh kratko. Nisam podnosio kad ljudipisanje smatraju besposličarenjem koje može svako ko je naučio slova u našim školama. Ali vidjeh da je sam naziv moga zanimanja izazvao u njemu misao o životu, iako on toga nije bio svjestan, čak štaviše možda je to bio jedan od onih njemu rijetkih momenata kad bi zastao i zamislio se nad svojom životnom pričom.
– „Znaš šta bih ja sve napisao. A žao mi je što nisam važne stvari napisao kad su bile, a sad je kasno, prošlo je više od trideset godina.“ – rekao je to tihim, drhtavim glasom sa zamišljenim tužnim pogledom, tako me ponovnoizazvao i ipak nastavih govoriti s njim iako i dalje suzdržano i kratko.
– „Napisao si ti njih i bez svoje volje. Trideset i više se samo do sebe napisalo!“ – rekoh mu da bih ga naveo na razmišljanje o samom postojanju. – „Nego, samo je pitanje čitaš li ti to?!“ – još ga upitah ozbiljno.
– „E još mi to treba da čitam!“ – dobaci mi i pobježe od mene, i to tako da je izgledalo kao da sam ja njemu dosađivao.
Donio mi je jelo i konačno me ostavio na miru. Tako je to sa čitanjem i pisanjem, mislim se, oduvijek raskošna povlastica individue, i tada se slatko nasmijah, nama, modernim reformatorima.