Redakcija Бранко Јечменица
Ја нисам ја
За мене никад више ништа неће бити исто. Живео сам и умирао много пута до сада. Други људи мисле да имам четрдесет и три године, али ја сам се заправо родио и умро петнаест хиљада шестодеведесет и пет пута. У неку руку, док смо још овде, можемо о себи размишљати као о бесмртнима…
Седим на ивици кревета, спремам се да заспим поред своје жене. Деца студирају. Рачуне редовне плаћам. По физичким, интелектуалним, статистичким, друштвеним и свим осталим критеријумима, у очима људи, друштва и државе, ја сам просечан, подобан, неосуђиван, човек на месту, без порока и угледан.
Вечерас ћу умрети. Умрећу поред своје жене. А сутра ћу се родити поред ње. И никад више нећу видети овај свет. Видећу свет и светлост дана и таму ноћи, али овај свет, у коме ја сада седим на ивици кревета, нећу никада више видети. Нестаће заувек. И ја са њим. Нешто ће се променити. Нешто се већ мења. Птица у долини Амазона је излегла младе. Родило се десет хиљада беба. Европа и Америка су ближе два милиметра због тектонских поремећаја. Неко се убије сваких неколико секунди. Мајка у селу у Индији је је ухапшена док је покушавала да прода своје две бебе, близанце, за осамдесет долара. Мој метаболизам је незнатно другачији од оног јуче. Окрњио сам зуб на бајато пециво. Изгрицкао сам нокте. Чуо сам да годишње променимо целокупну кожу перутањем.
Сутра ћу се родити, али не као беба, и не у телу у коме сам синоћ заспао. У часовној зони у којој живим моја душа сутра улази у ново тело, које ће личити на ово сада, али неће бити исто. Затећи ћу сличне људе, сличну државу и сличан свет, на месту на коме се ускоро опраштам од њих. Али за мене ништа више никада неће бити исто.
Живим и радим у једном граду. Сваког дана ходам истим улицама до свог посла и назад, стајем на истим раскрсницама, чекам скоро увек исто на семафоре и у времену док се мој живот одвија, срећем мање – више позната лица која са мном деле рутину и временску и просторну блискост заједничког живљења у том граду. После неког времена устале се не само навике већ и мисли до те мере да, утуткан у сигурност свакодневнице одбацујем пун потенцијал околног живота о који се моје устаљене мисли одбијају и враћају ми се, сиве, да потону саме у себи. У мени.
Сутра ћу промените своју маршруту. Тек тако, потпуно слободно и непланирано одлучићу да неким новим путем дођем од куће до посла. Ходаћу неким новим улицама, видите неке нове зграде, нова лица, другачији амбијент нужно ће побудити моју пажњу и изменити ми устаљени ток мисли, а урођену интелигенцију да посматра, анализира и креира у новонасталим условима, ма колико ова реч новонастали банално звучала. Ускоро ће нови дан упловити у мене. И нови бескрај. И туга, страх, бол и нада у њему. Ускоро ћу ја упловити у нови дан. Загрљени, бесмртни и бескрајни, претапаћемо се један у другом.
Гледам моју жену. Њену дугу црну косу. Спава. И даље је веома лепа. И даље је много волим. Више него себе. Загрлио сам је и пољубио. Коса јој мирише на шампон од брезе. За мене сутра никада више ништа неће бити исто. Чак ни она.
Бранко Јечменица, рођен 1989. године у Ваљеву, Србија. Тренутно на мастер студијама на Грађевинском факултету Универзитета у Београду. Студирао и на Филозофском факултету. Награђиван за прозу и поезију.
