Bratimir Petrović
ŽIVOT
Dugo je maštao o tome. Možda od samog venčanja. Dobro, ne baš od samog venčanja ali nedugo nakon toga. Zamišljao je da je ponovo slobodan. Da mu ona ne govori šta treba da radi, kada treba da se vrati kući i kuda da ide. Želeo je da ima opet svoje vreme, vreme koje neće deliti ni sa kim. Doduše, nije da mu nije bilo lepo sa njom. Ali opet. Dani su prolazili, prolazile su godine i decenije. Razmišljanje o slobodi, kako je on to umeo u sebi da kaže, uvek je bilo tu. Ne sa istim intrenzitetom ali tu, nekada u svesti, nekada u podsvesti. Ta misao mu je omogućavala da opstane, računao je možda ću baš od sutra biti ponovo slobodan. Nije on želeo da ona nestane, ne fizički. Nije joj priželjkivao smrt daleko od toga. Nije je on ni mrzeo, nemojte pogrešno da shvatite. Ne. On je samo sanjao svoju slobodu. I taman kada je počeo da zaboravlja svoje snove, što zbog starosti a što zbog postepenog gubitka pamćenja, ona je nestala. Nije znao da li ga je napustila i negde srećno živi, kako je uvek govorila da će učiniti, ili joj se desilo nešto a da njeno telo nisu našli. Jednostavno je nije bilo. Probudio se tog jutra kao što je to obično činio ali nje nije bilo. Nije je tražio odmah, računao je pojaviće se. Ali nje i dalje nije bilo.
Dok je postavljao tanjir za ručak stavio je i za nju. Sipao joj je supu, da joj ne bude vrela, kao što je uvek radio. Kasnije je ispraznio tanjir i oprao sudove. Uveče je legao na svoju polovinu kreveta. Pokrio se samo svojom polovinom jorgana. Drugu je ostavio za nju. Ali nje nije bilo. Sutra i narednih dana činio je isto, očekujući da će se ona pojaviti. Sa svojom slobodom, koju je tako dugo čekao, nije znao šta da radi. Gde da ide, šta sada pitao se. Išao je do prodavnice i brzo se vraćao. Šta ako ona u međuvremenu dođe, a njega nema. Kada bi se vratio gledao je raspored stvari u kući kako je ostavio, nebi li primetio i najmanju promenu, nadajući se da je ona bila u međuvremenu i opet otišla i da će možda ponovo doći.
Sve više je zamišljao kako je ona tu, kako ispijaju jutarnju kafu, kako mu govori da nije nešto dobro uradio, kako se ljuti na njega. I tada bi mu zaigrao osmeh na licu a zatim bi niz obraz počele da se kotrljaju suze, jedna za drugom. Obrisao je suze što je brže mogao, ne želeći da ga ona, ako baš sada naiđe, zatekne tužnog.