Поезија Жана Бахита на српском језику

 

Златна тишина / Жан Бахит ; превела са руског Дајана Лазаревић. – (Глушци) : Удружење поетских стваралаца, 2020.

 

У издању Удружења поетских стваралаца изашла је нова збирка песама „Златна тишина“ казашког песника Жана Бахита. Збирку је са руског језика превела Дајана Лазаревић. Казашка поезија недовољно је позната на територији Балкана, а надамо се да ће овом збирком читалачка публика да сазна нешто ново, повеже се са још једном интересантном (можемо да кажемо и егзотичном земљом) у уживати у Бахитовој поезији, која у неким моментима звучи као народна поезија.

Жан Бахит је казашки песник, писац, филмски драматург. Рођен је 4. октобра 1951. године у граду Кокшетау у учитељској породици. У школу је пошао у селу Сиримбет, где се налазило породично имање учењака и историчара Чокана Валиханова (1835-1865), који је у сродству са прецима песника.Прве песме је објавио 1975. године у часопису „Простор“, затим је поезију и поеме објављивао у периодици многих држава света. Аутор је више од тридесет књига поезије и прозе, које су излазиле у издаваштвима Казахстана, Русије, Јерменије, Украјине, САД-у, Великој Британији, Малезији, Пољској, Француској, Монголији.Аутор је идеје о одржавању Светског дана поезије, за коју се чуло први пут 1996. године у Алматију, на песничкој вечери Андреја Вознесенског и Беле Ахмадулине.Лауреат је многих међународних књижевних награда, међу којима су „Алаш“, „Тарлан“, Међународни песнички конкурс „Наде лира златна“ (Њујорк, САД, 2004), Сверуска награда Антона Делвига (2013), награда М.О.Ауезова казашког ПЕН-клуба (2014). Његова песничка дела преведена су на многе језике света, ушле су у књижевне антологије држава ближег и даљег иностранства.

Члан је казашког и руског ПЕН-клуба.

Из предговора збирци, који је написао песник и уредник књижевног часописа „Суштина поетике“ – Анђелко Заблаћански сазнајемо: „Тешко је писати о поезији коју нисмо читали у изворном облику, језику песника, али ако вас већ прва прочитана песма на нашем, српском језику, убеди да испред себе имате добро поетско штиво, онда се сигурни да је, првенствено, преводилац умешан и успешан у ономе што ради. Тад слутите и да је поезија Жана Бахита, такође, добра и снажна, јер без обзира што преводилац ствара ново дело, да без добре основе (стихови у изворном облику) ни лепа потка (препеване песме) чак и с најумешнијим ткањем не би могао изаткати ћилим леп за очи и душу каква је збирка Златна тишина Жана Бахита.“

Даљи суд остављамо нашим читаоцима, као и избор од неколико песама из ове збирке, за које се надамо да ће вам се свидети.

 

 

ЖАН БАХИТ

 

Целу душу испред постављам,

А срећа устаје за душом.

А шта ће бити даље? – не знам

За том завесом непрекидном.

 

Као раније, биће пута

Да на друго скретање води.

Као раније, биће брига

И нота иза птица црних.

 

А шта ће даље бити – биће;

Боре са чела нећеш смити.

Као раније, цртицама

Од неба ће судба судити.

 

 

 

***

 

Имам предосећај песме,

Моја слика света пред снегом.

И светла туга лагана

Пахуљом се растапа с небом.

 

Нестаћу у ноћној тиши,

И само с птицом неизвесном

Слиће се крик моје душе.

И све ће то постати песмом.

 

Завртеће мећава ум,

Рушећи земаљске ланце све.

И стење празнична јелка

Под тежином црепи небеске.

 

 

 

 

ЗВУЦИ ДОМБРЕ[1]

 

Ускогрла,

Двогласна,

Са пуним лицем луне.

На моја одговараш питања

Одјецима струне.

 

Транзистор степу ноћну оглуши

После изненадне олује.

И – степа зачарано

слуша

Кјуа Курмангазија[2].

 

И, утајивши, ми до зоре

У степној у ноћи жара

Без туђих разумемо савете

Суштину ове речи – домбра!

 

 

 

***

 

Опет чујем издалека,

Како горска шуми река.

Бели шум дрвета понавља реке.

А ко се у њој обруши,

Чистоћу сведе у души,

У беломе шуму дуга не тоне.

 

Сусретом опет отворе поглед

Очи нетакнутих језера,

Ту пресликани беже облаци.

Живе воде гутљај у горама

Чини од беде исцељења,

Мој бол односи далеко река.

 

 

 

 

МАНАСЧИ

 

Зелени чај дише у шољи,

А месо се у котлу вари.

 

Овој ноћи скупиће кључи

Непознати свету манасчи[3].

 

Хладноћом вејати с ледника,

Епосом сва се пени река.

 

Чак горе слушају у ноћи

То, о чему чара манасчи

 

Искрама ватра безумствује,

К лицима нам пламен простире.

 

Смењује вотка чај у шољи,

А месо се у котлу вари.

 

Таму пара замађијан мач,

У зору прилећи не да нам.

 

Чон боласын, баскалар кичи[4],

Расти велик, млади манасчи!

 

 

 

АТИНА

 

Мерих хексаметром Атину,

Али не нађох што потражих.

Преда мном су руине само,

На сто столећа ја окасних.

У кут кафића тихо седох

Да пут древни свој оплачем сам…

Наћи ћу време,

„Одисеју“

Некада једном да прочитам.

 

 

 

НАШ ЖИВОТ

 

Гуљнари

 

Можда дође тад исповести час,

Када је у тој  вечери најтишој

Трепнуо случајно између фраза

Тај тренут нашег сусрета првог.

 

Можда, та дубина ока тужног

Крије све то, што може бол да лечи.

Какав нам то терет леже на плећи?..

Своја судба прати од нас сваког.

 

У сузама твојим ја се прегрејем.

Волим, патим, смешим, љубим и кајем.

И што бисмо напуштали снове.

 

То је наш живот! Он нас сједињава.

Нас саме једно другом објашњава.

С њим стижемо до задње основе.

[1]Домбра је казашки жичани музички инструмент.

[2]Чувени свирач домбре из 19. века.

[3]Јунак, термин из епоса о Манасу.

[4](кирг.) „Буди велики, сви други мали.“