Redakcija Pesnik Rade M. Obradović
POETSKI ISKAZI U FORMI INTERVJUA
Pesnik Rade M. Obradović, pristalica je fatalističke pesničke dimenzije. U njegovim stihovima provejava beznadežnost ljudske kobi ali i duboka vera u Reč, od „koje sve postade“. Odan svom intrigantom životnom duhu „koji se kreće od nemila do nedraga“, poeta, nagrađivan bezbroj puta za svoje „umno sočinjenije“, u rečima pronalazi nepresušnu nit vremena i prostora. Obradović smatra da traganje za univerzalnim pesničkim jezikom doživljava ubek iznova nove trasnformacije u stvaraocu i ali i u potencijalnom kao i u i stvarnom čitaocu. Poeta živi i stvara u Braničevu, u mestu Veliki Popovac.
Napisali ste da „sve vaše ljubavi, lepotu oka u vama nose? Nosite u sebi skitački duh koji samo jednom ravnicom hoda“? Šta ste ustvari time želeli da nam kažete?
-Pitam se i ja s bolom, bez pomisli na nova osvajanja, očiju snenih, da živim samo za jutra rascvetala. U danu moga plača, zbog nedorečene sreće, stvoritelj moje galaksije, kazniče zov treptaja, i u prah zatočenih bisera. Brodolom slutnje doneše mi galebovi s juga. Kao devojka koja doziva lahore noći u cik zore, i horde divlje, dok se pitam jel to u bagremaru tamnom čuk javlja još jednu uludo rasvetalu noć.
Bubamara je u vašim stihovima simbol ljubavi, devojka kojoj zaborav ne može ništa u mašti i sećanju pesnika i Tvorca, zar ne?
-Ko lastavicu u srcu je nosim, da je vidim iako je daleka, ja sam ovde sam, i znam da je to bubamarin san što želi da sleti na devojački dlanić i ostane večno radostan. Dok hodam poljem isčekujem susret s njom. I zastajem zagledan u suncokrete, dok se zlati černozem…
Pišete li to o poetesi “kao suncu prstenova“?
-Meni u zapisu zapisaše tako da ja živim život naopako, što šumi bez sjaja. Jer, slabostima svojim nejak čovek služi i svojim dahom hrani plamen sveće, da osvetlim put snova i predele daleke. A taj predeo nikad dosegnuti neće.
Vaš životni kredo je da je poezija“ vazduh kojim dišete i jedina voda kojom tolite svoju neprestanu žeđ. Šta danas krijete u džepu svog kaputa?
-Ogledalo! Ono briše noć pred jutrom. Ne može putnik s bremenom preko praga i s izlizanom obućom. Odneće ga ledena staza zastiđenog roda.
Tražite li to večno neostvaren san?
-Samo srebroljupce srećem, i bogohulnike, isčekujući zveri nemorala. U planetu tonem.
Nastojite da pokidate sve kance i katance koji pesnika vežu za stvarnost?
-Sloboda govora treba i meni i tebi, ženska bluza, kao sinonim slobode, tkana je ljubavlju čoveka, kao cvet ljubavi. Čovek u izmaglici postaje pepeo istine, jer ugao života je prolaznost, kad nešto hraniš da raste i cveta. Kladenac ostaje suv. Samo duša nudi zalazak noći u vinogradu.
Vi uporno, čini se, razrešavate tajnovitost bivstvovanja i prolaznosti, ovozemaljskog i onostranog života. Pitate se o duši, materiji, smrti, ljubavi? Nemoć o kojoj govorite u stvari je vaša kreativna moć?
-Kamen sam na tvrđavi. Nečiste sile me pretvaraju u srušene temelje, lome je, nemoćan sam da se zidam i survavam. Trošne kosti osluškujem ponekad i krišom čujem kako pucketaju, u samo meni obećanoj budućnosti. I kada shvatim šta je život, života više nema a ni povratka. Postajem zemlja! Pre zemaljskog kraja!
Nagrađeni ste, između ostalog, i 2005. godine, na „Miljkovićevim večerima poezije” u Nišu, na kojima ste trijumfovali u konkurenciji 1.600 pesnika. Često u svojim pesmama pominjete ipak, i optimističke „bulke nade“?
-Nedodir me lomi kao munja gnevnog neba, u ovom kišnom danu, nadomak sunca, hleb iz vrta nade je tu, predamnom! I jasika je tu, ona prima pod krov svoje goste, nad snom pravednim, nad vodom. Bezimene ptice sležu na kamen meseca a plač čovekov na dub, dok rogati puž zemlju preorava. Neprijatelji moji mene osiliše, prijatelji se, slabi izvori, pritajiše. Sebi držim posmrtno opelo!
DRAGAN STODIĆ
