Redakcija Драгана Ивановић
РЕЧ О РОМАНУ ТЕКЛА ВОДА
Роман Текла вода је природно проистекао из претходне књиге г-ђе Стојане Гаровић Магделинић Један могући живот, наговештавајући можда настанак трилогије у будућности.
Текла вода је по мени, због свог тачног фотографског бележења догађаја, хроника једне породице, града и времена и садржи оно што је битно, било за позоришни комад било за роман: јединство места – Рожаје, радње и времена – период од 1945.г. до 1979.
На почетку књиге, у уводном делу, појављују се: баба Лика, тј. Милунка Булатовић Гаровић и њен унук Данило. Они нас воде кроз књигу и све време су, иако ауторка прича у првом лицу, присутни. Баба Лика је почетак ланца догађаја, времена и једне обезглављене породице, а Данило је на крају тог ланца. Међу њима је временски и историјски амбис, али они се преплићу кроз причу о њој и њеној деци. Данило је дете новог времена, он не може да замисли како је живети у малом граду и шта значи немати (Баш ме занима како изгледа живот у малом граду. (..) Па како сте живели без слаткиша? (…) Ја не бих могао без слаткиша.), за разлику од Лике која веома добро разуме све животне тешкоће осим једне: како то да она нема пензију?
После уводног дела, књига је подељена на поглавља и свако носи име, наговештавајући тиме о чему ће се у њему причати, те тако читав роман пре личи на скуп кратких приповедака које сабране у целину осликавају градић, његове мештане, њихов менталитет, обичаје.. Такође се књига може поделити на две целине: детињство и младост Ликине деце.
Поред мноштва личности, главне су Лика и њена деца. Она је удовица са четворо деце, веома борбена, природно интелигентна, амбициозна… Иако је више живела у немаштини успела је да ишколује сву децу. Нарочито се поносила Дашом који је постао лекар и одлазила је често у Дом здравља само да би га видела у белом мантилу. Она живи у средини скученог провинцијског духа борећи се свим силама да њена деца постану часни људи и да се не прича по чаршији лоше о њеним кћерима. Током једног школског распуста, Шара већ девојка, купала се са другарицом у свом првом купаћем костиму у Ибру. Мада се скривала од мештана, неко је видео и рекао Лики. Ова је направила хаос и на комаде исекла купаћи костим, јер је била велика срамота равна скандалу, да се женско дете купа у реци.
Лика се бори са изнајмљеним становима, високим киријама, покушава да добије од Општине стан…, она је добра душа која верује у правду, жели да помогне другима. Лика уме да буде и духовита, мали циркузант за своју децу. Приређује им праву представу кад стигне УНРИН пакет.
Добисмо једне године пакет са Унрином гардеробом. (…) На врху пакета беше прелеп тегет женски капут, рељефних шара, који мајка, нестрпљива као и увек, одмах обуче.
– Као да је шивен за мене – рекла је, задовољна, исправљајући наборе. – Потпуно ми је пасент. А и штоф је скупоцен. Гледала сам сличне капуте на госпођама у Риму.
Узела је онда из шифоњера свилену мараму, коју је у Љубљани, на повратку из заробљеништва купила, а коју је само у изузетним, тако ретким приликама, око врата стављала. Марама је била бела, посута тегет и жутим цветним дезеном, која јој се баш уклапала у боју капута. Онда је обула црне лаковане, још девојачке ципеле са штиклом, које је тако ретко носила, поносно подигла главу, шеткајући тако дотерана по соби, уздуж и попреко, успут се огледајући на минијатурном огледалу које је са зида скинула.
– Јао, мама, како си лепа! – била је усхићена Шара. – Права си госпођа.
Јанко и Дашо су сели на кревет и, не трепћући, посматрали мамино поносно шетање по соби.
– Јеси ли ти она иста наша мајка? – питао је малени Дашо.
– Наравно. Увијек сам ваша мајка.
– Хоћеш ли заувијек бити тако обучена? – питао је Јанко.
– Хоћу.
– Али ја желим да будеш она мајка као до сада.
– Бићу мајка као до сада. Само мало да будем мајка госпођа – смејала се, напућивши уста.
Као лајт-мотив кроз књигу се провлачи Ликино уверење да према њој власти нису исправно поступиле, јер нема пензију. Она стално тражи ту пензију било од војних организација, Општине, путује чак до Београда, стиже до високих функционера и та пензија остаје до смрти њена рак рана. Чак се осећа понекад и пониженом – када је Први мај ње нема на позорници, али је ту Суљо злодух.
Ликино четворо деце различитог узраста су стално уз мајку. Најмаркантније је осликана најстарија ћерка, односно сестра Шара. Иако мала, она је јака личност. Она је ослонац мајци, својој сестри и браћи. Довољно је храбра да оде сама у болницу у Нови Пазар да обиђе оца, а њихов разговор је пун нежности и топлине.
– Тата, кад ћеш оздравити? – упитала га је у једном тренутку.
– Ускоро – одговорио је, потпуно збуњен њеним питањем.
– Озбиљно?
-Најозбиљније. А тетка Љубица каже да нећеш оздравити.
– Она се шали.
– Не шали се. Плакала је и причала да ћеш ускоро умрети.
– Нећу, не брини.
– Стварно нећеш?
– Стварно нећу.
– Обећај ми.
– Обећавам.
– А колико ти, тата имаш сада година?
– Тридест шест – промуца.
– Ти … ти си млад … а тако болестан. ..
– Наравно, млад сам – прошапта и зацену се од кашља.
– Је ли ти добро?
– Добро ми је, не брини.
– Молим те да живиш још дуго… – загрцну се – да живиш сто година.
– Хоћу. Живећу сто година – рече и стеже је у наручје.
– Желим да брзо дођеш кући.
– Доћи ћу брзо, не брини.
– И да се никад више у болницу не вратиш.
– Нећу се више враћати, обећавам.
(…) Тог тренутка није ни слутила да је то био последњи сусрет с оцем.
Када као средњошколка долази из Крагујевца на школски распуст, од своје мале стипендије купује свакоме поклон (грамофонска плоча, књига, чоколадице).
Ту су и браћа, Јанко и Дашо. Нарочито су симпатични Дашин полазак у први разред и Ликина љутња кад сазна од учитељице да он не учи. У њеним речима упућеним Даши нашла сам речи и мојих родитеља и родитеља друге деце. Невероватно је колико су њихове претње биле сличне без обзира у којем су делу некадашње Југославије живели.
– Носићеш ти мени крљице с пилане, не будеш ли се у школи поправио! – поче да виче на њега и припрети му прстом.
Иначе је за нас била најстрашнија претња то, да ћемо носити у џаковима отпатке с пилане, које су добијали запослени радници…. дакле бирај или школа и добар посао, или крљице, тегобни тешки џакови на леђима…
(…) – Носићеш ти мени крљице с пилане… Не, не, нећеш носити крљице, и то је господски посао, него ћу те послати код стрица на село, да копаш земљу, да пластиш сијено са ливада, да храниш стоку…
Са доживљајима Ликине деце мешају се догађаји виђени испрва очима детета, а онда младе девојке, саме списатељице.
У градићу живе заједно, Срби и Муслимани. Они су комшије, поштују се и помажу. Г-ђа Гаровић Магделинић са нотом туге, носталгије и љубави помиње тетка Шаћиру, Ему, Шахзу, Атифу, Дару, Меку… Деца се не познају међусобно по презимену, већ по имену оца: Верица Милићева, Ремко Реџов, Рапка Ризова, Рифко Асимов… А они што немају оца, познају се по имену мајке: Дашо Милункин, Есма Абидина, Милош Милораткин… Мештани су подељени на сиромашне, којих је много више, и богате. Најлепше девојке су Расим-агине ћерке Бана и Рена. Описи обичаја за Рамазан и ноћење Зоје и Шаре код другарица Муслиманки, распростирање душека по поду, небо које се види кроз прозор, мириси и шапати уснулих кућа пуни су лиризма и нежних сећања.
Поред оних особа које носи са љубављу у срцу и сећању, из радње романа искаче Суљо. Он је за време рата, као члан окупаторске власти, ухапсио Милунку и њеног оца Обрада, те су они робијали у италијанским затворима, о чему се говори у претходној књизи. Суљо је бескрупулозан, човек сваком на услузи и за њега нема граница. Иако је радио са окупаторима он после рата постаје високи комунистички функционер. Његов лик се провлачи кроз цео Ликин живот и животе њене деце. Суљо је слика свих некарактерних људи, због којих су многи животи других људи измењени. Суљо припада категорији „прилагодљивих“ који заборављајући своју прошлост бивају награђени многим почастима. Уздигнут је да би вероватно био употребљив власти и околностима. А таквих је било доста у свим крајевима заједничке нам домовине.
На једном месту срећемо се са лошим односом наставника према сиромашној или деци без родитељске заштите, што није био редак случај. Таква је дирљива сцена наставника Мише и Шаре.
(…) Он је Шару, која је била у шестом разреду, тек који месец после татине смрти, прозвао на једном часу и захтевао од ње да отпева неку песму.
– Ја не певам – скрушено је рекла.
– Шта си рекла!? – заурлао је.
– Ја не певам, у жалости сам за оцем – промрмљала је, завезавши још јаче црну мараму под брадом.
– Ово је час! – викнуо је, после краће паузе, још гласније – и мораш да певаш да би добила оцену! Разумијеш ли?
– Разумијем, али сам у жалости за оцем.
– Мене не занима за ким си у жалости! – дрекнуо је. – Певај!
– Али … не могу – процедила је кроз зубе и заплакала.
– Певај, или ћу те избацити са часа!
– Ннн.. не могу…
– Марш напоље! – загрмео је његов глас док је отварао врата учионице. – Марш, марш! – грмело је урлање и преко ходника.
Ако се занемаре делови књиге који носе печат личних емоција или личног искуства, ту су догађаји које ауторка ређа хронолошким редом. Да и не знамо да књига покрива период 1945-1979., на основу ређања догађаја може се тачно одредити временски период у којем су живели Лика и њена деца: први грамофон, прва грамофонска плоча, Битлси, филмови Барба Жване, Девети круг и многи други, па касније Битка на Неретви, пети по реду најскупљи светски филм тог времена, најпознатији домаћи и страни глумци, Кенедијева смрт, певачи Том Џонс, Мики Јевремовић, Лола Новаковић, Нада Кнежевић, Ђорђе Марјановић, роман Добрице Ћосића Корени, студентски протест 1968, помрачење сунца, прва национална трвења…
Ту су и слике чаршије, Горње и Доње, слике живота на њиховим улицама и сокацима, слике и мириси Дестанових лепиња и Шефкових тулумби. Слике свакодневног живота у првим годинама после Другог светског рата – прављење спискова у Дому здравља за преглед код лекара тзв „уписивање“, пазарни дани када жене у повратку са пијаце свраћају са зембиљима код пријатељица на кафу, прелепи описи Ибра и дечјих игара на његовим обалама, описи Првог маја и доласка штафете за Титов рођендан, ишчекивање почетка свечаности на прозору, махање комшијама који су на улици, долазак задиханог омладинца са штафетом… све то није само Рожаје, већ и Београд и други градови и места нашег детињства и прошлости.
До сада поменуте карактеристике књиге дају јој весели и лепршав, бајковит тон. Али сем смешних или тужних дешавања, у књизи су описани и дечји страхови од операције крајника или неког чудовишта са светлећим очима које су списатељица и њена сестра Шара виделе једне вечери на огради гробља. Ту су и УНРИНИ пакети које сам поменули раније, а захваљујући којима су се људи облачили или прехрањивали.
У другом делу књиге деца су поодрасла. Шара и Зоја су у Крагујевцу, имамо опис интерната, па онда тражење стана који налазе код извесне нане Ленке. Док читате опис тог станчића учиниће вам се да видите његову пригушену светлост, ниску таваницу, остарели намештај и осетићете мемљивост тог малог стана или боље речено собе.
За мене врхунац догађаја и, можда, најјачи део у књизи је поглавље Кобасица. То је веома интимно, лично поглавље са догађајем који би многи, уколико би им се десио, желели да забораве и да га се никада не сете. Г- ђа Гаровић Магделинић отворено прича о крађи кобасице у самопослузи. Дете које је научено на понос, које је помало чак и тврдоглаво, које држи до себе и све око себе мери очима правде, вероватно је било у исувише страшној ситуацији када је украло парче кобасице. Оно што даје специјалну снагу том одломку је храброст коју је списатељица имала да исприча овај догађај.
Током школовања сестара у Крагујевцу, поново лик мајке постаје веома активан и његово појављивање је скоро непрестано. Лика је врло често код ћерки у Крагујевцу. Њу све интересује. Иако није образована она иде са радошћу на предавања и књижевне вечери. Њена жеђ за знањем и интерес не јењавају иако није више млада. Она се свему радује чак и сусретима са комшиницама или продавачицама на пијаци, када се преселила у Београд, јер увек жели да поприча и да нешто лепо чује.
Последњих неколико поглавља описују запошљавање и удају сестара, рађање деце, породичне радости… Ту су и први сукоби на националним основама у Рожајама и пресељење породице у Београд.
Ова поглавља су такође интересантна и нама свима блиска по теми и ситуацијама које осликавају. Мада, сматрам да се по стилу разликују од претходног дела књиге, као да се журило да се књига заврши. Или је пак ауторка књиге одрасла и свет око себе гледала очима одрасле особе. Можда први део књиге представља „омаж“ детињству и младости који су у неповрат нестали.
А у нама, читаоцима, она буди наша сећања на људе, догађаје и време који су такође остали за нама остављајући у нашим душама слатко – тужни осећај да смо некада били међусобно веома слични и блиски без обзира у којем смо граду или делу земље живели. Чини ми се да носталгија ипак побеђује.
И на крају, препоручујем од срца читање романа Текла вода, уз, како сам већ рекла на почетку, жељу да ускоро добијемо и наставак ове породичне саге, можда у наслову Један могући живот 3.
Драгана Ивановић, дипл. филолог по образовању, професор, публициста и новинар по професији, рођена је у Београду.
Председница је Друштва пријатеља Француске са седиштем у Београду.
Носилац Ордена Француске владе реда Витеза културе и уметности.
Живи и ствара у Београду.
